Поглавље 8
Глишић је пазио на израз, неговао језик, а кажу, трудио се и око композиције својих дела. Али, сходно природи свога дара, својој књижевној култури и идејној усмерености, он није био искључиви поборник уметничке лепоте, није служио само музама, него се у служби другим идеалима и служио њима. Његове приповетке не одликују се тананошћу уметничког мајсторства ни приповедачким сјајем понеког нашег каснијег приповедача. Предмету и садржини својих дела он је, чини нам се, свесно давао предност над уметничким изразом. Његова естетска уверења и схватања о улози књижевности у животу човека потичу из погледа на уметност тадашњих теоретичара са Чернишевским на челу и из друштвеног покрета којем је припадао. Пореклом из сељачке средине, он је био однегован на изворима народне културе и књижевности, која је претежно епског, наративног, анегдотског карактера. Његов даљи духовни развој био је у знаку руске теоретске мисли и књижевних погледа Светозара Марковића. Према схватањима „нових људи“, који су се у књижевним питањима позивали на открића природних наука као данашњи критичари на атомска, и који су од књижевности захтевали „да доноси само оно што је корисно друштву“, дух и смисао књижевно-уметничких дела били су на првом, а формалне префињености у изразу, естетски облик дела на другоме месту. Глишић је био ваљан борац у младом социјалистичком покрету, који је тежио да измени лик једне заостале земље, њене друштвене односе и државно уређење, културу народа и морална схватања људи. А писци у којих је хумано осећање активно, социјално и политичко живље од чистог уметничког и естетског, обично се у таквим историјским тренуцима у својим књижевним делима више залажу за опште идеале и пре одговарају непосредним дужностима према народу него што се предају својим ужим, интимним, унутрашњим, чисто уметничким бригама, потребама и уживањима, ма колико то били трајни саставни делови људске културе и људских хтења. Кад се зна да је Глишић у књижевност ушао непосредно из таквога покрета, онда неће бити несхватљиво што је углађеност форме и он потчињавао духу и смислу садржине, што му је више било стало до ствари него до утиска. Баш као што се обрнуто, кад се опет све околности и сви узроци потанко проуче, неће чудити ни оној групи писаца из потоњега нараштаја која је отишла у другу крајност, па чисту форму претпостављала садржини и смислу дела, која је веровала да је форма у уметности све, да је она у стању заменити у делу све друго, и чак, како нас убеђује песник Дучић, да „једно ништа кад се лијепо каже, онда то постаје једно Лијепо!“…