Поглавље 5
Други круг његових приповедака чине оне из области народног фолклора, са празноверичким мотивима. У првој групи он је с топлом љубављу бранио српско сељаштво од зеленашко-бирократске експлоатације и злоупотреба; у другој, он ће се негде благо, а негде, као у причи Брата Мата, јаче подсмехнути сељачким наивностима и њиховим верским празноверицама.
Велики пријатељ малога човека, кад је он био жртва шпекуланата и бирократије, Глишић није постао и његов идеализатор и песник, кад је он био жртва другога зла — простоте, празноверица, културне заосталости. Припадник „нових људи“ Марковићеве школе, одгајаних на епохалним открићима природних наука и материјалистичке филозофије, он није делио празноверичке заблуде свога заосталог народа. Што је своја дела, чак и она о зеленашима, ипак населио знатним бројем вештица, вампира и злих духова, то је пре зато да их из народног живота изагна него да им се диви. Али за разлику од нетрпељивости и оштрине с којима је причао о зеленашима и бирократији, према културној заосталости народа односио се са једним сажаљивим разумевањем и хумористичком симпатијом.
Попут свога књижевног учитеља Гогоља, он је одлично познавао и зналачки приповедао о стравичним сценама у којима разне авети, утваре и вампири нападају и даве безазлене људе, али и обрнуто, у којима се с њима носе поједини врачи или се подижу читаве хајке за трагање, њихово откопавање и уништавање. Оставио је о томе низ приповедака (Ноћ на мосту, Задушнице, После деведесет година, Награисао, Шетња после смрти, Брата Мата) и више „страшних сцена“ у другим делима (Глава шећера, комедија Два цванцика). Он ће се подсмехнути оним простим Зарожанима што су „затурали вилама орахе на таван“, „појили врбу и сејали со“, који из страха нису смели заноћити у својој воденици и који су, најзад, уз мистичне церемоније на челу са попом откопавали гроб и уништавали вампира који је остао „читав читавцит“ и деведесет година после смрти (После деведесет година); и оном усамљенику Вуку чија је кућа пуна враџбинске опреме — курјачких зуба, зевова, осушених слепих мишева, змијских свлакова, корења и трава (Награисао). Шеретски подсмешљиво, са уживањем приповедаће он и о оном тобожњем вампиру који је у белом чаршаву сваке ноћи, на запрепашћење и ужас села, посећивао младу удовицу све дотле док се за њега, пријатеља свога преминулога мужа, није удала (Брата Мата). Са јачом ироничном жаоком, са мање уздржљивости и обзира причаће писац и о празноверју онога поп-Вујице који је оболелу назимад лечио молитвама, па после многих његових молитава од петоро „хвала богу, само је четворо липсало, а оно друго све оздрави као да руком однесе“; који је и глогов трн из своје ноге вадио молитвама, па оне и ту помогле: „није ни пуне две недеље рамао на штаци, док се убодина не огноји и трн сам не изиђе“; и који је молитвама усред винограда растеривао градоносне облаке, па од јаког града страдао једино његов виноград и он сам (Ни око шта).