Поглавље 2
Никад тако популаран у публици као Стеван Сремац, Глишић је ипак један од оних писаца прошлих времена којима је више била наклоњена читалачка и позоришна публика него књижевна критика. Он је имао нешто од оне ћудљиве књижевне судбине какву су из различитих узрока имали Стерија, Игњатовић, Змај, Л. Костић, Б. Станковић, Дис. Непрецењиван од оних који су увиђали вредност његових дела и признавали му књижевне заслуге, он за свога живота није од оних који га нису ценили добијао ни тако жестоке ударце у срце као поменути српски писци. Из идејно-уметничких разлога доживљавао је нешто што је по општем уверењу горе од тога: најутицајнији сувремени критичари, одгајани у пристојно грађанском духу и са утанчанијим укусима француске и енглеске књижевности, потцењивали су га, заборављали, прећуткивали.
Наклоност читалачке публике према једноме писцу није, истина, увек у складу са уметничком вредношћу његових дела, али да то није увек случај ни са судом стручне књижевне критике, показало се и на примеру Милована Глишића. Да сувремена критика, изложена многим замкама, тешко може у свим случајевима да буде непристрасна и да суди трајнијим историјско-књижевним мерилима (колико и како тужних примера за то и у нашој и у страним књижевностима!) осетио је Стерија још док је она у нас била у повоју: „И како год што се гдекоје дело или по пријатељству или из подлости недостојно хвали, тако се и најбоље може из непријатељства или пристрастија покудити“. Глишићева књижевна судбина проистицала је из сплета идејно-естетских својстава његова дела и карактера његове личности, с једне, и књижевне политике и владајућих идејно-уметничких укуса сувремених критичара, с друге стране. Учешћем у Марковићевом социјалистичком покрету и неким својим књижевним ликовима он се најпре замерио друштвеним и политичким чиниоцима у земљи; због мотива, идејне усмерености и изражајних особина својих дела он се затим, деведесетих година, није допадао ни оној групи књижевника око Љ. Недића и Б. Поповића који су тада почињали давати тон српској књижевности. Тако је једанпут његово дело било потискивано због подозрења и непријатељства друштвених чинилаца према његовој личности, а други пут његова личност због нетрпељивости критике према његову делу. Рођачке и групашке везе, непотизам и котерије у политичком, културном и књижевном животу Србије, с једне, и карактер овога писца који није трпео подилажење људима од којих је могао зависити његов углед у друштву и књижевности, с друге стране, условили су његово запостављање, одстрањивање, потискивање и прећуткивање. У таквим околностима писци са мање нерава а са више присне повезаности са друштвом које му неправде наноси, падају у очајање или одлазе у смрт. Глишић је одржао ведро расположење „дајући команду за смејање“ у позоришту, али је ледена атмосфера којом је био окружен ипак имала за последицу његово повлачење из књижевности и крај његова оригиналног стварања. О његовоме повлачењу у себе и о унутрашњој реакцији на прилике око себе пише 1898. г. Јанко Веселиновић: „Сад је Милован Глишић заћутао, управо не публикује својих радова, али ради непрестано. Његов дух сад кипти сатиром. Он немилосрдно шиба сваки назадак а нарочито струју која хоће да заустави напредак српскога народа. Те његове сатире пуне су жучи и уједају за само срце; управо — немилосрдан је“. Друго сведочанство из 1908. r., Драгутина Ј. Илића, такође казује: „Та непажња и игнорисање у једно време и беху узрок те Милован одлучи да се више не јавља у јавност са оригиналним радовима. И од тога није одступио никада“. У сенци заборава остао је Глишић све до 1905. r. Јован Скерлић, који је у својој личности спојио темперамент српског политичара, западњачку културу и љубав руске књижевности за друштвена питања, и који је тежио да у српску књижевност уместо искључиво естетских поново утка социјалне и национално-ослободилачке идеале, поцепао је вео заборава и са овога преурањено и неправедно заборављенога писца. Студију о Глишићу из године 1905, у свом познатом стилу, урагански и запамтљиво, јетко као да је лично увређен, он је отпочео: „У земљи где је признатих и непризнатих генија као на гори листа, и где се јубилеји великих људи једнолико нижу као божји дани у години, траје своје дане један писац који је истински стварао, давао дела од несумњиве вредности, и који, у миру и повучености, полузаборављен, ради своје послове и чека праведнији суд поколења… Када не би био филозоф и знао цену ствари и вредност речи, он би могао да се горко зажели што му је природа дала здравога разума и образа у добу вашарских реклама и у земљи где наметљиви и грлати отачаствени генији пробијају уши целом свету о својим заслугама, уверавајући да земља постоји помоћу њих и ради њих, траже све и узимају све“; и завршио: „Једна књижевност може да има писаца који су на већој висини и пролазе кроза живот са више сјаја и праске, али темељ, њену солидност, чине ови здрави, тихи и радни људи, од које је врсте Милован Ђ. Глишић“.
Иако га је Скерлић тада прогласио за једнога од „најбољих прозних писаца нове српске књижевности“, његово дело није могло очувати ни своју првобитну свежину ни вредност коју је имало на почетку стварања наше реалистичке приповетке. Сатиричар и хуморист одвећ чврсто везан тематиком и идејама својих дела за пролазне проблеме средине и времена у којима је живео, а без уметничке снаге књижевног учитеља читаве генерације, Гогоља, он није могао остати занимљив у истој мери у којој је био док у нашој прози није било Лазаревића, Сремца, Матавуља, Домановића, Нушића, Станковића, В. Петровића, Андрића, и низа савремених приповедача и романописаца. Заједно са прохујалом стварношћу његова доба, преживело је много шта и у његовим делима. Многе особине које су будиле племениту срџбу и сажаљење или мамиле на очи сузе од слаткога смеха у ондашњега читаоца и гледаоца, временом су губиле своју привлачност и снагу својих првашњих дражи. Уз то, он је писао и једним анегдотским и дијалошким уметничким стилом и техником, не народним, али као Бранко у поезији, на основу и у духу народног приповедања, који делују ако не сасвим старински а оно једноставно и просто у већој мери но што то жели понеки читалац нашега времена. Но, с друге стране, његова дела садрже и особине које им дају погребну снагу да се одржавају у све јачој уметничкој конкуренцији у врсти коју је отпочео и неговао. Он је оставио неколико типова, литерарно довољно истакнутих, уверљивих, живих и свежих да се памте, приказаних са хумором и сатиром специфично његовим. Завештао је важна, на занимљив, духовит начин казана књижевна сведочанства о непоновљивим приликама у којима се нашао живот српског народа у једном тренутку његове друштвене историје. Њему припада заслуга што је први, и тада новим реалистичким средствима, почео износити и непријатне истине о народном животу сувремене Србије; што је први и оригинално увео у српску књижевност зеленаша у капуту, униформи и гуњу; што је први откривао празноверичку културу српскога села; што је био рушилац „свете традиције“ једног у сваком погледу заосталога народа и што је, најзад, први писац критичко-реалистичке приповетке из сеоског живота Србије. Можда ће се рећи да су књижевно-историјске заслуге овога писца веће од уметничке вредности његових дела. Може бити. Али слутимо да ће занимљивост сведочанстава која она у себи садрже, а тиме и њихова вредност, временом бивати знатнија кад читалац сутрашњице, бољи но што смо ми данас, буде желео да види какви смо некада били и да ужива у томе што више такви нисмо. И кад својим причањем о празноверицама, у чему је машта примитивнога човека широко развијала своја крила, његове приповетке, природне и једноставне, буду деловале као каква далека, помало егзотична освежења за нервно напетог и извештаченим творевинама културе презасићенога и заморенога човека каквог нам обећава техником захуктала машина модернога света.