Поглавље 1
Кад су се седамдесетих година у Отаџбини јављале, Глишићеве приповетке деловале су као окрепљујућа промена у српској књижевности. Својим новим, дотад непознатим мотивима из србијанског сеоског живота, и на нов начин казиваним, оне су остављале утисак пријатног освежења без обзира на то што су са чистим планинским ваздухом уносиле у њу и задахе сеоских крчми и општинских судница, среских канцеларија и паланачких дућана. Означавале су истинску новину тиме што су уместо отужно извештачених, неискрених националних и љубавних заноса, чаровитих а неодређених снова романтичарских песника о средњовековној прошлости приповедале о врло одређеној и тужној беди сувремене стварности, о баналним видовима свакидашњег живота и духовној заосталости српскога народа; што су уместо маштања и „појетичних“ лутања по плавим „српским“ небесима говориле о прозаичном гажењу по црном, густом калу српскога села и турској калдрми српске паланке. У доба кад је свет био увелико сит романтичарских парадирања феудалним „див-јунацима“ у срмали-доламама, са златним токама и челенкама на глави, овај писац је уводио у српску књижевност обичног, малог, незнаног човека, живог, истинског србијанског сељака у његовоме правом оделу, са грубим сукненим гуњем и опанцима од свињске коже. Уместо о косовским и устаничким херојима, причао је о ситним малограђанским душама које су више волеле јарца печеног него ата мисирског, више мислиле на зеленашке камате и менице него на национално-ослободилачке идеале. Уместо певања о њеној феудалној „старој слави и величини“, он је откривао буржоаску Србију ситних ћифтинских рачуна, сплетака, подвала, каишарења, подмићивања и пљачкања; Србију сељачких патњи, страдања, пропадања, и Србију пуну празноверица, разних злих духова, утвара, вампира и вештица. Појава његових приповедака, после Игњатовићевих реалистичких романа, потврђивала је у српској књижевности дефинитиван прелаз од националног мита, који су о Србима стварали романтичари, ка критичком посматрању сувременог народног живота и откривању друштвених рана, што су у име нових, напредних идеја тога времена захтевали реалистички критичари.