Поглавље 4
Реалист по васпитању и уверењу онда кад је то у књижевности било ново и напредно, Глишић је узимао предмете за своја дела из сувремене друштвене стварности, а за своје јунаке живе људе које је познавао, дуго пратио и пажљиво посматрао. Његова сазнања о животу нису књишког порекла, већ потичу непосредно из народног живота.
Друштвена суштина капитализма, који се тада у Србији као систем заснивао, откривала се у свом најсировијем, најодвратнијем и најнечовечнијем виду — у виду пљачкашког зеленашког капитала. Проливање новца у србијанско село и замењивање натуралне привреде било је праћено великим поремећајима не само у економском животу већ и у породичним и личним односима међу људима. Разривање старих имовинских односа, презадуженост и пропадање сељаштва постало је у то доба општа појава и захватило читаву земљу. У једном недавно објављеном писму из 1884. г., у којем говори о зеленашима од којих „страда наш сељачки свет“, „пати наш српски сељак“, који чине „највише зла нашем сељачком народу“, Глишић је на основу званичних вести рачунао „да су они за ово педесет година продали на добош целу Србију“. Тај несентиментални процес, праћен мучним сценама и читавим личним и породичним трагедијама, разарао је старе обичаје, начин живота и патријархални морал српскога народа. Јунак једне његове приповетке овако слика развраћени морални лик човека одгајаног у тим новим приликама: „Данас се све изопачило. Нема оног пријатељства, дочека и признавања као у старо време. Данашњи нараштај све иде и ради једно другом о глави. Свако ти је ту постало саможиво… Данашња браћа гледе како ће једно другом ногу подметнути и врат му скрхати. Данашњи свет гледа само свој шпаг. Гледа да те закачи, да ти скине и кошуљу с леђа, да те остави на равни па умри… неће да чује за те“ (Ноћ на мосту). Немиле и мучне сцене из живота, тако бројне и честе у доба његове младости, одвећ су снажно деловале на његову душу да би их из ње истисле оне друге, веселе, радосне, сентименталне, идиличне.
Носиоцима тога процеса, зеленашима и бирократији, посветио је Глишић неколико посебних приповедака (Злослутни број, Глава шећера, Свирач, Шило за огњило) и комедију Подвала. Њихове ликове носио је у себи годинама, они му нису давали мира. Кад би их се и ослободио, то би било само привремено, и он би им се с још јачим жаром поново враћао. Није чудно што се један Пупавац, Мојсило у Злослутном броју (1875), налази на почетку, а други, Вуле у Подвали (1885), на крају његове праве књижевне делатности. Према тим друштвеним и политичким чиниоцима, у којима је он видео главни узрок сељачких невоља, патњи и страдања, био је изразито несентименталан и нетрпељив. О њима је приповедао и са хумором који руши углед, и са иронијом која изазива бес и са сатиром која убија.
Сви који су га познавали говоре о његовој благој и ведрој нарави, о доброти његова срца и топлини његове душе. Али тај добри човек, који никога не би могао увредити у животу, неочекивано би се преображавао у своју супротност кад би с пером у руци почео приповедати о виновницима народних страдања и несрећа — полицијским чиновницима, зеленашима, каишарима, ћифтама, приватним адвокатима, варалицама и пљачкашима од сваке руке. Зла судбина ситног и средњег сељаштва, које је било жртва бирократије и весника капитализма, није могла да не изазове узбуђење и огорчење у души писца хумане природе, души пуној топле љубави и сажаљења према упропашћиваном калом човеку. Али више сатиричар и хуморист него танани психолог и анализатор унутрашњег живота људи, он главну пажњу није посвећивао жртвама, већ виновницима зла, у први план својих дела није истицао упропашћене сељаке већ њихове упропаститеље. Пишчеве симпатије према калом човеку нису се огледале у саосећајном описивању његових несрећа, страдања, очајања, мука — он се понекад, као у Злослутном броју, и не појављује на сцени — него у хуманистичком негодовању против његових бездушних упропаститеља.
Као што су његови јунаци поступали са својим жртвама у стварности, тако ни Глишић није бирао средства у изобличавању њих самих у књижевним делима. Препредене и подмитљиве, ограничене и глупе среске капетане, помоћнике, писаре — Сармашевиђа, Јаковљевића, Симеуновића, Узловића (Глава шећера), Пају (Распис), Живана (Редак звер), Петка (Подвала), он је са уздржаваним гневом и опрезношћу час исмејавао, час ироничним жаокама боцкао, час оштром сатиром нападао и осуђивао. Али оне амишне, промућурне, лукаве, веште варалице и подвалаџије, зеленаше и каишаре — Пупавце и Зеленбаћа (Злослутни број, Подвала), газда-Раку (Рога), газда-Милуна (Свирач), ћир-Трпка (Шило за огњило), према којима није морао бити уздржљив ни опрезан, већ слободан, неспутаван, отворен, излагао је непоштедном подсмеху и сатири, без устезања стављао у смешне ситуације, ваљао по моралном и правом блату, карикирао, ругао се њиховој ограничености, простоти, неспретности и сплетености у опхођењу кад се нађу у друштву ван својих дућана. Он је осећао право задовољство и уживање у разголићавању силеџија и грабљиваца који су му се у своме лову на људе и новац причињавали као наказе у људском облику, као чудовишта са очима совуљаге и канџама лешинара, са ћудима лисице и чељустима ајкуле.
Ликови полицијских бирократа и трговачких зеленаша били су његова права страст, њима је посвећивао сву своју пажњу, у њихово обликовање улагао све своје снаге. Међу њима се налазе најживље, најизразитије, најуспелије израђене и окарактерисане личности овога писца. Неке од њих, капетана Сармашевића, помоћника Петка, Пупавце и Зеленбаћа, он је, сав анегдотичар и дијалогичар, покушавао да ваја, да приказује портретски. Лик капетана Сармашегвића — да се задржимо само на њему – дао је увиду малог иронично скицираног портрета, као касније Лазаревић лик свога учитеља у Школској икони. Тај човек ружне душе и прљава карактера није био ружне и прљаве спољашости: у приказивању његова лика писац се није служио јевтиним средствима слабих уметника и вулгарних писаца. „Богами, ја не знам шта су ти јадни капетани толико натрунили тим људма што пишу у новине и књиге“ — казује он уводећи свога јунака у приповетку и уједно наговештавајући да не мисли правити карикатуру, већ портрет те мрске личности давати једним вишим литерарним поступком. Иронија, која се осећа већ у тим првим речима, током кратког описа и карактеризације капетанове личности поступно ће расти и појачавати се. Сармашевић је, пре свега, човек леп, отмена изгледа, достојанствен у држању, са културним навикама и уљудним понашањем. На њему је најновија униформа од све среске господе, у његовој пратњи, на одстојању од три корака, увек је верни пандур с пиштољима и јатаганима за појасом. У сваком његовом покрету огледа се „строга званичност“ и он оставља утисак да га је „сама природа створила да буде капетан“. За даље истицање његових особина писац се служио поређењем са оним простим, примитивним капетанима из претходних генерација, које грађанска цивилизација још ни споља није била угладила. Док су његови претходници долазили у канцеларију после пет-шест полића попијене препеченице у каквој успутној крчми, он је долазио „трезан, чист, лепо очешљан, умивен“, и ту пио воду са шећером и каву. И како је он то само радио! Кад му служитељ на чистом служавнику донесе воду: „Он онда пијне, па чисти нокте, па опет пијне па опет чисти нокте — док попије воду и очисти нокте лепо. Затим му се донесе кафа. Он запали цигару, пуши мало и шета се по канцеларији, па сркне кафе, па опет пуши и шета се, па опет пијне кафе. Затим примети пандуру, ако је нашао што необрисано и ненаређено, узме акта и већ — почне свој рад…“ Док је канцеларија његових претходника заударала на сурутку и ракију, као „ракијска мешина“, била загојаћена и непроветрена, сад је она увек чиста, проветрена, са цвећем на столу лети и намирисана зими — „чисто би се сваки дан судио, само да улазиш у тако чисту, тако проветрену и намирисану канцеларију и код тако лепог капетана!“
С таквим карактером и манирима капетанове личности у пуном складу су и начини његова пљачкања. Као што је био модернији, цивилизованији по свом изгледу и држању, тако је лепи капетан био модернији и цивилизованији и у пљачкашким подухватима него његови претходници. Он од сељака ништа није примао непосредно, лично, али их је пљачкао свесно, са унапред припремљеним планом, срачунато, препредено, лукаво, неупадљиво, теже ухватљиво, тако да у очима света изгледа поштен, да се о њему мисли као о човеку неподмитљивом, честитом, који мрзи да чује и саму реч мито. Уместо њега, све прљаве послове имаће да обавља његов верни пандур. Најпре би то била препродаја исте главе шећера у преко педесет села, затим у капетановоме предсобљу свакоме ко би дошао у начелство ради каквог посла, а онда принудне продаје имања презадужених сељака у дослуху са зеленашима. Сваки безазлени сељак одлазио би из његове канцеларије несвршена посла и имао би свакога дана да чује познато бирократско „дођи сутра“, све док пандур или капетаница не би примили главу шећера на поклон капетановој деци. Тако су и сељаци били пљачкани и капетан наизглед остајао чистих руку…