Поглавље 3
Живот овога писца био је више мучан него сложен. Милован Ђ. Глишић потиче из сељачке породице којој је књига била скоро непозната, али у којој се у замену за то неговао прави култ народне књижевности. Његови родитељи — неписмени отац, који је изврсно певао народне песме уз гусле и полуписмена мати која је изврсно приповедала народне приповетке — учинили су да народна књижевност постане темељ духовне и књижевне културе њихова сина. Будући писац језивих прича провео је своје детињство у доба кад су светом још кружиле свакојаке творевине распаљене народне маште — утваре, зли духови, вукодлаци, вампири, вештице — и у глухим поноћним тренуцима унаказивале људе по јаругама, забаченим воденицама, ћупријама, и мориле безазлену чељад по тамом обавијеним српским селима. Научивши код куће самоучки да чита и пише, Глишић је са завршеном основном школом постао практикант у ваљевском начелству. У званичним канцеларијама безазлени младић стицао је прве, нимало охрабрујуће, утиске и сазнања о животу, посебно о односима полицијских власти према народу и грабежљивих зеленаша према немоћним сељацима. Обе те средине — сеоска, са патријархалном народном културом, и паланачка, са најсировијим облицима грађанске културе, — остале су у његовој души стално присутне, и биће доцније два основна извора из којих ће он црпсти теме за своје књижевно стварање.
Немамо података о томе зашто је млади Глишић напустио место у начелству, које је у неписменој земљи једном пунонадежном почетнику стављало у изглед чиновничку каријеру и респектовану и уносну. Али слутимо да је то учинио стога што се његова честита душа морала ужасавати од ћифтинских махинација и згадити на поступање власти са народом, и из похвалне тежње да се истргне из сеоске заосталости и паланачке скучености. Прекинувши рану чиновничку каријеру он је, вођен више младалачким самопоуздањем него опрезном разборитошћу, пошао на школовање као други у авантуру — без средстава и помоћи, у неизвесност, сиротовање, гладовање, мучење. Кад је први пут дошао у Београд и пошао у први разред гимназије, било му је 17 година. Овај будући писац, који ни у детињству није био дуго мажен, као дечак и младић имао је да упозна све благодети које је живот пружао честитоме ђаку остављеном самоме себи. „За комад хлеба и мало свеће и заклона“ он је у београдским породицама обављао послове једне служавке — чистио кућу, прао посуђе, чувао децу, ишао на пијацу, доносио воду — и узгред био одличан ђак у школи, ноћу читао све што му је долазило до руку и још самоучки учио руски, немачки, француски…
Његово сељачко порекло и осиромашење његове породице, мучни ђачки живот и руска литература којом се одушевљавао припремили су његов дух на учешће у напредном социјалистичком покрету, који ће се ухватити у коштац са четири снаге у земљи: друштвеним системом који се рађао, са обреновићевском династијом која је била у сутону, државном бирократијом која им је обома служила и народном заосталошћу која им је добро долазила свима. У социјалистичком покрету, за који ће га чвршће везивати још и блиско другарство са Марковићем, учествовао је живо и предано, практично и идеолошки, легално и илегално. За пет година колико је у њему радио, Глишић је писао, преводио, уређивао сатиричне листове, због преношења забрањене Србије на истоку из Земуна у Београд лежао у затвор, бринуо се о себи и млађој сестри, студирао на Великој школи, мењао факултете и најзад уморан од напора и сукоба напустио и студије и практичну друштвено-политичку борбу. Међутим, његова духовна физиономија била је дотле засвагда формирана, развој његове личности коначно завршен.
У тај петогодишњи период његове активности у нашем првом социјалистичком покрету пада и први, рани период његова књижевнога рада. Али је и као писац до 1875. г. Глишић био више друштвено-политички и културни борац него прави књижевник. Његов рад у хумористичко-сатиричким листовима „нових људи“, Враголану (1871), Врзином колу (1872) и Преодници (1874), и његови прилози у њима (Једна лекција из историје Срба, Шта човеку неће пасти на ум, Модерна стилистика, Мехедетај Корчин Ухеључки страшно се љути) нису у знаку књижевно-уметничкик амбиција њихова писца, и више су свесно служење младом напредном покрету него допринос младој српској књижевности. Година 1875. означује важну прекретницу у Глишићеву животу. Он је тада коначно напустио студије и практичну друштвено-политичку борбу, дефинитно постао књижевник и убрзо државни службеник. Не верујемо да је све то учинио лако, без колебања и борби у дубини своје душе. Он је без сумње био свестан тога, на пример, да ће у тадашњим условима уласком у државну службу бити спутавана слобода његовога књижевног стварања. Али је то морао учинити, пошто је у привредно неразвијеној Србији, како је једном речено, свако ко није био сељак или трговац морао бити државни чиновник. Даље, ако је Светозар Марковић, његов идејни пријатељ и вођ покрета, и одобравао повлачење из практично-политичког рада својих једномишљеника који држе да ће народу и ствари моћи више користити књижевном делатношћу, ипак у повлачењу Милована Глишића из политичког и у отпочињању правог књижевног рада почетком 1875. г. има неке тужне симболике: његова сарадња у Отаџбини, часопису који је уређивао отпадник од напредног покрета и Марковићев тада већ идејни и лични противник, Владан Ђорђевић, и који је хонораре сарадницима плаћао новцем кнеза Милана, пада у тренутку кад и смрт Светозара Марковића у Трсту. Природна последица свега тога био је расцеп његове дотле јединствене личности: његов унутрашњи, осећајни и идејни живот ишао је отада у раскорак са његовим спољашњим, физичким животом. У службу апсолутистичкој држави, против које се дотле борио, он је ушао са одређеном физиономијом, идејно формираном у напредном покрету, и његово унутрашње биће било је у опреци са стварношћу којој је као чиновник имао да служи. — Од 1876. па до смрти, 1908. г., он је једно за другим био помоћник уредника званичних новина, службеник Пресбироа за време турских ратова, коректор Државне штампарије после смрти Ђуре Јакшића, драматург Народног позоришта после оставке Јована Јовановића Змаја и најзад, после две године проведене у принудној пензији, помоћник управника Народне библиотеке у Београду.
Изгледало је да ће уласком у државну службу и стицањем каријере дотадашњи „комунац“ и заједљиви критичар бирократије постати „разумнији“. Ако не баш писац ода владарима династије Обреновића, као што је својевремено бивао наивни Ђура Јакшић, а оно бар безазлени и успављујући сликар онога што је у патријархалном народном животу лепо, привлачно, племенито и узвишено, какав је убрзо потом постао Лаза Лазаревић. То се чак могло и очекивати по знацима извесне несигурности и колебљивости које се запажају у првим годинама његове сарадње у Отаџбини. Поред Главе шећера он је тада писао и Новог Месију, његова пажња наизменично се усредсређивала на паланачке зеленаше, бирократију и сеоске утваре, а јетка сатира смењивала са безазленим смехом. Да ће га нови положај морално обавезивати и у слободном стваралаштву спутавати осетио је он већ на почетку рада: и кад је Главу шећера, државној бирократији најнепријатнију приповетку, због њене оштре сатире још пре објављивања морао прерађивати, и кад је из истих разлога није унео ни у једну од двеју збирки приповедака које је објавио у то доба (1879. и 1881) Физички уклопљен у нову културну околину против које се дотле бунило његово биће, он јој је до краја живота живота остао туђ. Док је по дужности, званично, радио у складу са потребама послодаваца, у души се бунио против многих њихових друштвених злоупотреба. Та његова духовна неусклађеност са средином у којој је као чиновник радио, очитовала се најубедљивије 1883. г., пред једну оружану народну буну, кад је стари вук у њему поново показао опасне зубе, кад се у Подвали, уз општи пљесак засмејане позоришне публике и уз озлојеђено негодовање полицијске бирократије он с новим снагама поново устремио на своје старе жртве — зеленаше. каишаре, полицијске чиновнике, адвокатске варалице — и кад је власт учинила ипак изузетно ретку ствар: забранила трећу узастопну представу његове комедије у позоришту у којем је он био драматург… Но, то је уједно био и последњи јавни крик (касније, деведесетих година, своје мале сатире објављивао је под псеудонимима) старога „петролејца“ преобученога у пристојног грађанина.