Поглавље 7
Разноликост Глишићевих мотива и запажања не би била потпуна ако се не би поменуле и његове идиличне приче. Посматрач друштвених појава и индивидуалних људских особина, он није био и сликар породичног живота. Стога у његовим приповеткама нарочито мало има женских ликова. Кад му је 1880. г. А. Николић то пријатељски замерио, он се женама одужио ликом удовице Смиље у Брата-Мати и двема идиличним приповеткама — Прва бразда и Тетка Деса.
Сатиричар и хуморист у осталим делима, Глишић је у ове две причице унео једну оптимистичку ведрину, раздрагану насмејаност, благост и топлину своје душе. После толиког низа прљавих људских карактера, подвалаџија, варалица, пљачкаша, нерадника и јадника који страхују или страдају од нечистих духова, што душу убија и звање човека унижава, с јунакињама ових причица Глишић је увео у своје дело две светле личности, два чиста, честита људска створења оплемењена болом због несрећних губитака у животу, две жене које су налазиле свој душевни мир, задовољство и срећу у жртвовању и раду за друге — за своју сирочад (Прва бразда) или туђу сиромашну децу (Тетка Деса).