Поглавље 8
Поче сад и учитељ да се жали својим пријатељима на попа. А поп већ, где год седне и стане, ружи га и опада.
Попови пријатељи жале попа и псују учитеља, говорећи: „Да је он ваљао, не би га ни послали амо!“ Учитељеви опет пријатељи бране учитеља и веле: „Није попу ваљало што је то радио!…“
А већ њих двојица — где се год нађу, свакад се сваде.
Напослетку поп тужи учитеља.
Трајао је испит у среској канцеларији читавих петнаест дана. Испитани неки ђаци, испитан Живадин, испитан Митар и остали сведоци; донесена и придружена актима и јејина и попова чита. Тако се то замутила жестока парница да среска власт већ — није знала шта ће.
Капетан, добричина нека, тек само слеже раменима, па рече:
— Ја не знам шта ћу им! Тај је поп поманитао!… Деде, ћато, прочитај опет његову тужбу да видимо да нисмо што прескочили!
Ћато узе тужбу из гомиле аката, па стаде читати:
Начелнику среза тог и тог. Грујица Милановић, учитељ у овдашњем селу, својим неприличним понашањем и опадајућим и клеветајућим изразима у више је прилика и пред другим личностима из поменутог села и околине вређао и опадао потписаног, које је потписани равнодушно прећутао и у више случајева истога учитеља опомињао да таково више не чини, које се он оканути није хтео.
Даље, исти учитељ присвојио је и утајао једну моју ствар, то јест, тицу, зовому буљина, или јејина, или односно букавац, коју сам ја, што се тиче, нарочито њему и по нарочитом човеку послао с молбом да ми исту испуни, почем се тим испуњавањем, на прилику, горепоменутих тица искључиво и бави, а готов сам био и дати му пристојну награду за труд око испуњавања исте учињени; али је поменути учитељ Грујица самовласно присвојио себи ту ретку тицу, и на моја поискавања и молбе ни до сад ми није дао.
Још имам навести овде да он — Грујица — опорочава и исмева, што се тиче, потписатога свештена чинодејства, што ће посведочити Живадин из истог, на прилику, села и још многи други; напустио је ђаке и дотле развратио да се играју непристојно свештеним утварима потписанога на очи његове.
Потписани се нашао побуђен, да се жали тој власти на таке поступке учитеља Грујице, молећи покорно да ову ствар извиди, букавца, као својину, на прилику, потписаног одузме, а тако исто и свештене утвари, које се, као што сам могао дознати, налазе сад у некој сарачани учитељевој, и у њима држи он — учитељ — што се тиче, јаја и мекиње; а све то молим, на прилику, власт ту да учитеља Грујицу подвргне казни по закону.
Напослетку имам приметити и то да деца у овдашњој школи веома слабо напредују; да се речени учитељ слабо на то обзире; да их је напустио и раскалашио; да с њима излази по брдима, те пропушта школско време у дељању, стругању и тесању дрвенарије којекакве, која му није потребна ни за школу, нити је по пропису школском дозвољено њему бавити се истим.
Да је то све, као што потписани наводи засведочиће… тај и тај, тај и тај.
Ћата их прочита све по реду.
— Па шта ћемо сад, ћато? — упита капетан.
— Најбоље би било да ми то спроведемо преко начелства министарству, па нека се тамо реши.
— Јест, право велиш. Ми смо учинили своје и ствар испитали; нека они тамо пресуђују како нађу да је право.