Поглавље 5
Поп Вујица, тврдо уверен да је учитељ за њ испунио ону јејину, једнако се хвалио како тек он има ретку тицу; само док је донесе — сви ће се чудити!
Помене когод како је учитељ окитио своју собу тицама, а поп се Вујица тек похвали:
— А да видите ви каку ја тицу имам, ништа су оне учитељеве!
— Па камо ти попо? — упитају га.
— Тамо код учитеља, да је још мало дотера.
Што се тиче на прилику, само док видите — сви ћете се зачудити!
Поп Вујица је волео да је у њега све најбоље, то јест да ни у ког нема што у њега има; и зато му баш није мило кад опази да други има нешто што у њега нема…
Чује учитељ Грујица то, па поред свег тога што се онако лепо живео с попом Вујицом, науми да му никако не да јејине. И то му се тако уврте у главу, да му се чинило неће моћи преживети, ако би је поп Вујица однео.
Једном беху дошли попу неки гости из чаршије; било је међу њима и неке господе из среске куће. Поп Вујица показује им шта има, а они се само чуде; њему мило, боже, мило, па им тек чисто поносито рече:
— Ама, да ви видите друго нешто што ја имам! — па зовну црквењака и шапну му: — Иди-де донеси од учитеља ону тицу!
Навалише гости питати га шта је то тако лепо и ретко. Он им се стаде хвалити како има нешто што нема ни у кога! А гости се чуде, боже, чуде, чуде! Поп једва чека да се врати црквењак, само да их изненади.
Црквењак нађе учитеља пред школом и рече шушкајући:
— Посло̂ ме поп Вујица, учо, да ми даш ону тицу!
— Коју тицу? — упита учитељ и набра обрве.
— Па ону што си је њему ујдурисао.
— Коју то?
— Па оног букавца.
Учитељ ускипе, па рече:
— Не дам!
Црквењак стаде и заблену се у њ.
Учитељ понови љутито:
— Не дам! Иди, кажи не дам!
Поп нестрпљив изишао, па хода испред куће и гледа навише иде ли црквењак. Извирују и гости, а поп им вели:
— Само док видите како је то!
Врати се црквењак. Чим он на капију, а поп упита:
— Камо?
— Не да̂! — одговори црквењак.
— Ко не да̂? — упита поп чисто не верујући.
— Не да̂ учитељ!…
Поп Вујица само помодри као чивит и ућута.