Поглавље 1
Еј, еј — баш штета што се свадише поп Вујица и учитељ Грујица! А онако се, болан, лепо живели!…
Учитељ Грујица није, да рекнеш, од оних старих што још не могу да оваришу у овим новим букварима и читанкама, — него човек од млађега света; учи ти он ђаке све по новом правилу. Изводи их четвртком и празником у поље, те хватају бубице, лептире, мушице, па то набада после на чиоде и суши их. Што ће му то, не зна чак ни поп Вујица, иако је кашто одлазио у Београд, и тамо слушао где има негде — те се тако купе бубе, камењице и травке. Напослетку, шта се то њега, попа тиче? Нека их нек хватају, ако хоће, и пијавице, њему баш ни из кесе ни у кесу! Зна само да је то, ваљда, лепо и да му је сада таки адет.
Поп Вујица воли учитеља Грујицу, — никад га неће обићи, а да не сврати.
Школа је наврх села. Него, да би се боље схватило колико је поп Вујица волео учитеља Грујицу — треба знати да је село отишло некако у дужину за читаво по̂ сата… Еле, школа је наврх села, а попова кућа насред села. Деси се често те поп има посла чак доле у дну села, у најдоњој кући; он пође — па опет неће обићи док не сврати учитељу… Поп Вујица никад није волео — бар тако сам каже — да затече човека на ручку; јер, вели, зна по себи како то није пријатно… „Чисто ти, што се тиче на прилику, преседне и ручак и све! (Поп Вујица је често додавао уз реч ово: „што се тиче на прилику“ или само „на прилику“). Да се барем човек, на прилику, нада, па хајде де, него тек бахне ти, што се тиче, неко из небуха!“ И као за дивно чудо — поп Вујица некако увек затекне учитеља Грујицу или за ручком или за вечером, или ако не то, а оно — да пије кафу, вино, или… штогод присмаче! Шта ће онда — није му баш мило, али тек рекне: „На здравље ти, учитељу!“ — Учитељ опет, добар и дружеван момчић, салети: „Ходи, попо! седи! ходи!…“ Не можеш му сад кварити атера. И поп Вујица, иако је лепо код своје куће ручао пасуљца и неку лепу паприку из туршије, — а ваља и то знати да је поп Вујица волео, барем тако сам каже, паприке из туршије, — заседне с учитељем Грујицом те осмочи мало печења или ћевапа или сланине, и увек напомене: „Баш, што се тиче, учитељу, да нећу сутра ићи у парохију, звао бих те на вечеру. Заклао сам, што се тиче на прилику, оног великог ћурана; али нека стоји други пут!“ Међутим „велики ћуран“ и сутра брбља деци сеоској кад прођу поред авлије попове, па му звизну.
Па још, поп Вујица ће увек рећи и лепу реч за учитеља Грујицу. Дође когод из вароши или из другог села, или ма ко са стране, па упита: „А, бога вам, попо, каки вам је овај учитељ?“ Он се тек само унесе пред човека па разграна: „Нисмо одавно, што се тиче на прилику, имали оваког учитеља. Окретан је, жив, као, што се тиче, млад човек… Пентра се с децом сваки дан по брдима; ваљда им нешто казује. Што се тиче на прилику — смејао сам му се шта чини с њима… А што му иде свашта од руке — чудо је! Ето, што се тиче, начинио је мојој поши ступу; по селу свуда поградио — неком заструг, неком сланицу, неком тучак, неком преслицу… Поваздан тако дељка и мајсторише, што се тиче на прилику, као мајстор.“
И доиста, учитељ је Грујица имао сав и стругарски и столарски алат, и умео је начинити све што само очима види. Чим сврши с децом у школи и што му је већ као учитељу дужност, а он алат у шаке, па мајсторише: гради деци рачунаљке, таблице, и сам измишља неке справе да им покаже што — да боље упамте. А неком и начини понешто, ако имадне залишна времена.
Осем тога учитељ је Грујица умео вешто пунити тице. Сву је собу окитио свакојаким тицама. Сељаци се често искупе, па се чуде тој његовој мајсторији. После кад су га већ свикли, чим убију или ухвате каку тицу, пошљу је или донесу учитељу Грујици. А он је испуни, намести у соби, па уведе ђаке и заноси се ваздан с њима, казујући им: како та тица живи, куд се сели, шта ради, како се зове, — и шта ти им још неће казати!…
Еј, еј, — баш штета што се свадише поп Вујица и учитељ Грујица, а тако се, болан, лепо живели!…