Поглавље 9
Читав дењак аката, заједно с јејином и поповом читом — оном што су се ђаци њом играли „вина“, спроведе се министарству.
Размотрише тамо ствар добро. Видеше да је Живадин донео учитељу јејину а не попу, да се деца нису играла никаквим другим „утварима“ осем поповом капом коју је он у винограду, бежећи од града, заборавио, те је бујица снела у поток а деца нашла — што потврђује и сам Живадин и Митар, који је попа гологлава стигао и набио му кошницу на главу, да га град не убије. Даље, видеше да учитељ није исмевао чинодејства попова, осем што се смејао његовој молитви од града, а томе су се смејали сви по селу. Даље, видеше из оцена ревизорских и из сведоџаба, што их је поднео — да је Грујица добар учитељ, и да је сасвим на свом месту. И решише да се акта баце у архив…
Напослетку, да би се стало на пут толикој свађи и гложењу понову и учитељеву, потруди се онај ревизор те поздрави учитеља да тражи премештај, што он и учини.
И тако преместише учитеља Грујицу. Дадоше му далеко бољу школу и похвалницу за његов рад и успех.
Јејина се врати учитељу, а попу чита.
Како се учитељ растао с попом — не питајте! Да није било људи, било би и за кике… Имали су посла и кметови, и капетан, и пандури!
И сад ће поп Вујица кад чује зими какву јејину да буче, уздахнути и погледати у онај крај своје собе где је уговарао да намести ону учитељеву.