Поглавље 4
На сам Петровдан искупила се деца иза школе, на утрини крај потока, те се играју док не зазвони у цркву. Једно од њих чепркајући по шушњару и грању крај обале, што је поток овда онда придолазећи нанео, ишчепрка попову капу, па отрчи с њом међу своје другове. Диже се међу децом кикот: откуд сад попова чита у потоку! Шта ће с њом — хајде да играју „вина“ (или, како то варошка деца зову, „шоркапе“). Један ђачић од већих метну је на земљу, па поче опскакивати и бранити је ногама од осталих својих другова који се поређаше унаоколо, па га сташе заваркивати да поткаче ногом читу испред њега и да је већ терају докле могу. Један је, боме, и поткачи, те с ноге на ногу стаде одлетати јадна чита низ поток, па чак поред зида школског. Деца халачу за њом — читав урнебес!
Кад однекуд поп Вујица с црквењаком, те пред њих, а чита им се закотрља испред ногу. Стукнуше деца натраг, а поп Вујица их само као мало прекоре:
„Што се тиче на прилику, тако ли ви моју капу, ђаволи једни, а?“… па оде у собу учитељеву.
У соби учитељевој стоји на једној грдној печурци већ напуњена јејина. Поп Вујица се упита лепо с учитељем, рече му „на здравље кава“ коју у тај мах беше тек узео да пије, па стаде загледати јејину и, пошто је добро разгледа, рече:
— Ех, учитељу, баш си је лепо испунио, што се тиче!
— Имао сам, попо, вала, и посла читаво два дана.
— Што се тиче на прилику, — окрете се сад поп црквењаку који се чудио учитељевој мајсторији — баш лепа ствар! И ја ћу да пробам да напуним коју.
— Не би ти то умео, попо, — рече учитељ Грујица осмешкујући се.
— Како не бих?… Ево, што се тиче — сад, само да ми је жице и да видим како ти то намешташ очи и кљун па, што се тиче на прилику, ако не напуним — у што ћеш!
— У што год хоћеш, попо, не можеш напунити. Није то лака ствар! — вели учитељ.
— Вала, што се тиче, ти би видео, на прилику — рече поп Вујица, па опет поче загледати јејину. — Ала је то големо, болан!… Ја сам гледао, што се тиче, на много мање, колико кокош, није веће; па и перје му није овако као у овога, на прилику.
— То, попо, нису букавци, него совице; оне су мање. А букавац је сваки крупан.
Поп, загледајући кљун и канџе, рече:
— О, па ово би, што се тиче, и човеку, на прилику, досадило!… Него баш лепа ствар да стоји тако у соби. Вредно је, што се тиче на прилику, да човек има тако ретких ствари. Шта велиш, учитељу, да је наместим у оној мојој великој соби, што се тиче?
— Би лепо стајало — одговори учитељ.
— Ја баш, што се тиче на прилику, рекох Живадину кад је пронесе: „Носи то учитељу нека нам је испуни; само нека лепо буде.“ И одиста удесио си је, што се тиче, не може боље бити.