Поглавље 2
Уочи Ивања дне, баш тог лета кад ће се свадити поп Вујица и учитељ Грујица — натушти се озго косом изнад села црн облак, а све кркља као кад пекмез кључа у казану. Ето, боме, града!…
Устумара се све живо у селу. Склањају стоку и све што се може склонити. Жене износе пред кућу ватраље, чанке, совре, раонике, брадве, кашике и све изврћу — „да град обиђе“. Дуну већ и хладан ветар; учеста севање и грмљавина; облак се наднесе готово над само село, поче прокапљивати по гдекоја крупна кап. Већ понека жена стоји на прагу, маше према облаку проноском, и усплахирено зове каког обешењака или утопљеника: „Ај, Тимотије, ај, Јеротије“, или како је већ коме име, „гони говеда на планину!…“
Нигде никога нема напољу; све се склонило игде што живо било. Само поп Вујица узео под пазухо требник и петрахиљ, па перја навише виноградима.
— Јо̂ мене шта је попу данас! — зачуди се једна жена машући проноском. — Куд ће по оваквом времену?
Кад би да прође поред школе, угледа га учитељ Грујица па, као год да му се нешто слутило, напе се од смеха — што никад није, па, једва уздржавајући се, упита:
— Куд ћеш то, попо?
— Што се тиче на прилику, мало до винограда — одговара поп, а измиче.
— Море, бежи амо — ето града! — викну учитељ јаче за њим, и чудно му би што не сврати, кад то није његов обичај; али поп замаче навише.
Поп Вујица стигао је у свој виноград. Поче већ по која градљика пролетати. Поп Вујица стаде насред винограда, скиде читу и метну је на један чокот, одмота петрахиљ и натаче на врат, отвори требник и стаде читати молитву…
Поп Вујица је често читао молитве кад му се деси кака недаћа у малу његовом. Тако једанпут занеможе му петоро назимади од грознице, а он ти њих лепо сатера у свињац, па удри молитвај, молитвај — и, хвала богу, само је четворо липсало, а оно друго све оздрави као да руком однесе! Једанпут опет, заграђујући нешто, убоде се грдним глоговим трном усред табана, да није могао на ногу стати; одмах он онако седећке натаче петрахиљ па читај, а све усркуј, колико га боли, па и ту доста поможе: није ни пуне две недеље храмао на штаци, док се убодина не огноји и трн сам не изиђе… Само једном, вели, није му помогла молитва. Утече му рој, а он натуци петрахиљ, па потеци низ трњак за њим и читај — сав се изгребе и изубија, али рој утече! Него, ту је он сам крив — „што је премрсио те недеље среду“, и отад се зарекао да неће премрсити, па макар затекао учитеља Грујицу и с печеним прасетом!
Еле, поп Вујица поче читати молитву насред винограда.
— Еј, попе, немој бити луд! — виче што игда може Живадин из куће у брду према попову винограду. — Бежи, море, батали молитву, није ти вајде!…
Аја, поп Вујица чита, не шали се.
Град поче чешће, удари и пљусак. Поп узе отресати главом као да га челе уједају. Боме, градљике згађају добро у темењачу! Чак се и Живадин смеје гледајући како градљике одскачу од попове главе… Суну град још жешће, а мој ти поп мантију на главу, па беж’ наниже; немаде кад ни читу узети.
Као за пакост опет, она страна голетна, а нигде близу каке зграде да се може склонити. И хођаше зло проћи да не наиђе чича Митар из доњег краја — онај што плете кошнице — с две кошнице, што их је у потоку негде горе оплео, па једну натукао на главу, а другу носаше под пазухом. Кад виде попа у какој је невољи, а он потеци за њим те га стиже и натуче и њему кошницу на главу, па повика:
— Беж’, беж’, попе, кући! Погибе јадан не био!…