Поглавље 6
Отада поп Вујица омрзе на учитеља Грујицу, и науми како било да му поткује опанке. Истина, није хтео да се инати с њим, него се опет увраћао на школу, али не тако често као пре. И кад се разговара — разговара се некако преко срца; неће ни да се нашали као пре. И сад затиче учитеља на ручку, вечери, ужини, с кафом или мезетом. И сад га учитељ нуди, као и пре, а он неће да узме; ретко да прихвати који залогај, па и то се баш види како му није слатко. Јејина стоји једнако на печурци, а поп више ништа не говори о лепоти њезиној.
Досад су попова деца ишла у школу код учитеља Грујице, и са̂м је поп говорио да ће их оставити ту код њега нека изуче и четврти разред „на приват“. Сад се нешто присети, па их извади из школе и даде у варош да уче.
Досад су сви сељаци до једног волели учитеља да не може боље бити и хвалили се њиме, нигде ниси могао ни једне за њ чути. Сад, боме, почеше попове комшије и они што чешће иду попу да се нешто туђе од учитеља и да зуцкају погдекоју за њим.
Па и са̂м поп не говори лепо о њему као пре. Упита га ко: „Како учитељ, попо?“ А он чисто преко срца одговори: „Та добро је. Само човек, што се тиче, врло млад, па се заноси другим пословима, а деца сама… Гради тамо, што се тиче на прилику, и мајсторише поваздан. Али шта ћеш му, на прилику, кад је немиран — не може се скрасити на месту… Поломи, што се тиче, ону веселу децу, на прилику, верући се с њима по брду и горе по потоку… Оне опет тице једнако пуни; не знам, што се тиче, да ли му и то стоји у пропису…“
Еле — тако је било некако запето стање између попа Вујице и учитеља Грујице. И како који дан, бивало је све више запето — готово већ да пукне.
Сиромах учитељ чуди се шта је то те се погдекоји нешто искосио на њ! Да је што попузнуо у раду — није, вала, ни у длаку. Та сад се већ много више извештио и зна шта треба и како треба с децом. Да се променио у нарави — није ни то; и сад је онако исто добар, искрен и сваком љубазан… Има ту неки ђаво!
Тако је то трајало читаву годину, чак до пред Петров дан.