Поглавље 3
Сутрадан — чисто време, боже, милина ти погледати! Учитељ Грујица уранио па лепо испекао кафу, пије и гледа у своју башту. Види, гдешто му град јуче изрешетао купус и остало поврће — али тек није много штете. Паде му на ум како је поп јуче прошао навише журно, па тек помисли: „Што ли ово јутрос нема попа! Чудо, богами! Ето ја попих и кафу, а њега још нема!…“
Док ето ти Живадина, носи јејину под пазухом — живу.
— Добро јутро, учо!
Учитељ се осврте, па кад угледа јејину, тек само пљесну рукама и узвикну:
— А јој, где је нађе, Жико!… Их, колика је!… Благо мени!
— Обиђох јутрос њиву доле у луци. Тек онако завирих у један шупаљ пањ, кад имам шта видети — букавац!… Ето, велим, учитељу да ујдурише.
— Баш ти хвала, Жико!… Их, благо мени! Дајде, дајде! — рече учитељ Грујица, пун радости што је добио тако ретку тицу јутрос на уранку, па узе јејину и однесе да је некуд склони.
Живадин разгледа остале већ испуњене тице, и са̂м вели: „Боже, какав ти је овај наш учитељ! Радује се као дете што сам му донео ову тичурину!…“
— О, мој Жико, — рећи ће учитељ вративши се у собу: — ала јуче би жестока града!
— Срећа је, учо, те беше на облак. Није много штете починио.
— Винограде је, мислим, окачио добро? — Само је попов виноград страдао, а они други нису готово ни такнути… Него ти је и поп зло прошао!
И Живадин исприча учитељу попово „страданије“, како је већ сам видео озго с брда.
— А, зато ли њега нема јутрос амо! — рече учитељ смејући се.
— Море, како је осакаћен — неће ти дуго доћи… Био сам сад и код њега — увратих се да видим како је. Кад — он лежи у кревету, а намотао око главе којекаких крпетина читаву чалму… Гледао сам, још му нису спласле чворуге — све као кромпири велике… Смешно и погледати! Попадија му гасила угљевље, и вели лакше му мало… Ја, збиља, поздравио те је да лепо ујдуришеш тог букавца. „Баш, што се тиче на прилику — нека га добро уреди, поздрави га!“
— А видео га и он?
— Видео, ја. Попадија није смела ући у собу док га нисам изнео.