Поглавље 8
Ненадовић је у путописима волео да приповеда о ситним стварима које су проузроковале судбоносне последице у историји народа и човечанства. Тако је на једноме месту испричао о оним трима гускама које су својим гакањем спасле Рим од непријатеља и скренуле „целу светску историју на другу страну“; и о оној чаши више попијеног вина на бојишту која је проузроковала пораз Мрњавчевића на Марици; и о кртичњаку и малом камену о који се коњ кнеза Лазара спотакао и пао, што је био један од узрока српског пораза на Косову; и о оном испалом клинчићу из коњске потковице због чега је Луј Шеснаести био ухваћен и спречен да организује интервенцију европских краљева против револуције, те тако „за све укинуте ропске законе, за све уставе, за све човечанске слободе, за сав напредни покрет људског ума, што се у овом а не тек у идућем веку догодио, немамо ником другом захвалити, него оном малом гвозденом клинцу што је испао из коњске потковице“. И даље, да тај клин није испао, Наполеон би умро као артиљеријски мајор и „свет не би ништа знао“ о њему; Мирабо „носио би краљеве скуте“, Робеспјер био „владика у Марсељу“, итд.
Ако би се тим полушаљивим објашњењима крупних историјских догађаја из Писама из Немачке тумачио постанак његових главних путописа, с нешто више озбиљности би се могло рећи да српска књижевност дугује захвалност зато што их има такође незнатним, ситним стварима и случајностима. Тако, на пример, Писма иэ Италије, бар таква каква су данас, с оним чиме највише вреде, с Његошем као главним јунаком, настала су захваљујући једној незнатној и прозаичној стварчици као што је меница. Пошто је, огорчен на српску владу, од септембра 1850. г. шетао по Европи Келн, Кобленц, Мајнц, Штразбур, Хајделберг, Женева, Брисел, Лондон, Париз и други градови, он до пред крај фебруара 1851. г. још није ни помишљао да отпутује у Италију. А тада, 11 (23) фебруара, пошло је једно заповедничко писмо његовога кума, кнеза Милоша Обреновића: „Како добијете ово моје писмо, одмах скупите све Ваше хаљине и дођите овамо у Хајделберг, но тако се спремите како ћете одавде право у Италију поћи.“
Са две Милошеве менице на двадесет хиљада форината, са пуномоћјем и налогом да их наплати од кнеза Леополда од Салерна, стрица напуљског краља Фердинанда Другог, он је пред први април стигао у Напуљ. И док је по Напуљу с једне стране трчао од немила до недрага не би ли наплатио менице и писао Кнезу званично сува, пословна и учтива писма, у њему су се, с друге стране, у разговорима с Његошем и у шетњама с њим у друштву стварала она друга писма, људски топла, прозрачно, сунчано светла. При повратку кући писао је крајем јула Милошу из Беча: „За све што сам на овом мом путовању у Италији видео и ползовао се остаћу благодаран свагда Вашој Светлости.“ Према томе, да није било меница због којих га је кнез Милош напречац послао у Напуљ, Ненадовић онамо или не би отишао уопште или би отишао неком другом приликом, доцније, кад Његоша не би било у Италији или га не би било у животу. А тада — можда не би било ни Писама из Италије, као што их нема ни из Лондона, или би их било али без њихове најјаче дражи и највеће вредности, без Његоша.
Једном таквом ситницом могао би се објаснити и онај судбоносни обрт у његовом животу и настанак остале две од три најбоље књиге његових путописа. Кад је 29. маја 1868. г. убијен кнез Михаило, само су тренуци били у питању па да замишљени преврат у земљи успе или пропадне: све је зависило од коња. На глас да је Кнез у Кошутњаку убијен, два човека су појурила из Топчидера у Београд — вођ завере Павле Радовановић и стари државник Илија Гарашанин. Први је имао да са осталим завереницима поубија главне министре режима, заузме с војском полицијску зграду и образује владу а други да мобилише владу полицију и војску и похвата заверенике. Успех или пропаст завере зависио је од тога ко ће од њих двојице пре стићи у Београд — у ствари од тако ситних, безначајних ствари као што су брзина коњских ногу и ваљаност кола. Захваљујући бољој запрези Гарашанин је био бржи и стигао пре Радовановића. Завера је тиме била уништена, завереници, међу њима и чланови пишчеве породице, погубљени. Да је Радовановићева запрега била боља, да је завера успела, породична катастрофа не би га задесила, он не би поново и дефинитивно раскрстио са званичном Србијом, нити би разочаран, огорчен, духовно скрхан одмах отпутовао у Немачку ни касније у Црну Гору. А српска књижевност тада не би имала ни Писма из Немачке ни О Црногорцима…