Поглавље 4
Отпре упозната са расположењима њенога уредника, Карађорђевићева влада указала је Шумадинки изузетну почаст — њу неће, као друге штампане ствари, прегледати „обичан цензор“, већ главом попечитељ просвештенија. Ненадовић је у листу имао да критикује политику једне бирократске и аутократске владе и бори се за истину, правду и слободу народа под непосредним надзором једнога министра, да шири републиканске идеје у једној деспотској кнежевини, да се подсмева министрима и великашима кад су они били свемоћни у земљи, да ратује с полицијом и цензуром у време кад је цензура због либералних идеја била пооштрена, а полицији дата сва овлашћења да удара батине коме сама за сходно нађе.
У распрострањивању слободоумних идеја и нападима на све што је кочило напредак друштва он ће се стога у свима течајевима Шумадинке од 1850—1857. г. и до краја живота у путописима и песмама служити својствима која су била прикладна тадашњим друштвено-политичким условима, опробаним средствима свих слободољубивих, хуманистички расположених књижевника под недемократским владама — духовитом шалом на свачији и на свој рачун, хумором пуним алузија на стање у земљи, иронијом и сатиром. Духовита шала и хумористичан тон служили су му у тадашњим приликама као свилени омотач за оштри мач намењен монархији и бирократији.
Његове разноврсне духовитости, неће, истина, увек задовољити све укусе, у шалама он неће увек знати да одржи меру, понекад ће падати у вулгарност, чешће се спуштати и до обичног лакрдијашења и шегачења. Али се чини да је и духовитости ниже врсте, које су са његовим сазревањем бивале све малобројније, правио не само из недостатка доброг укуса, зато што би волео да се насмеје, него све чешће и свесно, осећајући да се у извесним приликама непријатне истине шалом и хумором могу изазивати само измешане са духовитостима од сваке руке. У време Шумадинке, кад његова борба није имала само начелно-идеолошки већ и практичан значај, радије је пружао прилику властима да о њему мисле као о духовној шаљивчини, него као каквом опасном републиканском превратнику, да га држе за шерета па да може да пише и штампа, него да га схвате искључиво као друштвено-политичког сатиричара па да га ућуткају. Такво мишљење сам о себи је распростирао кад год је хтео да завара опасне трагове. Познато је, на пример, да се после неприлика с цензуром и полицијом због Шумадинке 1850. г. он у Хајделбергу састао с прогнаним кнезом Милошем, да је потом обављао у Италији неке његове послове и с њим о томе водио живу преписку. Одржавање везе са Обреновићима држало се у карађорђевићевској Србији за смртни грех и због тога су у њој и главе летеле. У исто време док је то чинио, он је у једноме писму из Напуља, упућеном Ђорђу Малетићу, после шаљиве изреке „Колико је леп Неапл — спрдња је јошт лепша“ додао: „и божа ти вера, ја ћу ти у шали и комедији читав мој живот провести“ Свакако да ни доцније, после свог коначног раскида са званичном Србијом, о дворским будалама он није само забаве ради причао и са уживањем и с поштовањем које им иначе није прибављало ни њихово име ни друштвени положај. „у средњем тиранском веку — писао је у Писмима из Немачке — ко је год осећао да има мало више разума желео је да буде дворска будала; јер у читавој држави само су он и краљ уживали потпуну слободу говора.“ Они су морали имати више мудрости него други људи и министри. Док се „за свако министарско место, кад се упразни, могло наћи стотинама људи“, за дворску будалу „требало је у целој држави тражити разумног и мудрог човека“. Пошто су у тим временима једино они смели говорити владарима праву истину, били су названи дворским будалама „јер се држало да паметан човек неће краљу у очи истину рећи“.
Времена су се отада била изменила, његова Србија није више била у средњем веку, а људи који су хтели говорити истину нису више морали бити дворске будале. Али влада у Србији била је још увек деспотска и истина о њој, демократска уверења и слободна мисао могли су се исказивати претежно увијене у шалу и хумор, задиркивањем и пецкањем, уз лакрдију и шегачење. Што га је министар Гарашанин проглашавао за комедијаша, а доцнији критичари, Љ. Недић, Сл. Јовановић, П. Поповић, из несхватања ситуације или свесно, на основу духовитости нижега реда и на основу шаљивих, хумористичних начина на које га је исказивао, његово слободоумље оцењивали више као плод несташлука и лакомислености једног размаженог београдског детета из угледне куће са највишим везама, него као знак праве борбености, дубоког личног уверења и озбиљности идеја које проповеда, то је мање могло обезвредити истинитост и искреност његових слободоумних уверења, а више потврдити њихову конзервативност. Без тога хумористичкога духа којим су исказиване, његове либералне мисли остале би хладне и заборављене као и сличне мисли његових другова, једнога Димитрија Матића и Косте Пукића. А без тих мисли његов хумор остао би безначајан, празан, без укуса и мириса као вештачко цвеће, као хумор једнога Косте Трифковића или понегде и хумор Бранислава Нушића. Хумор Љубе Ненадовића црпе своју снагу и добија вредност из природе изражених мисли и осећања, а мисли и осећања стекли су своју широку популарност, вршили дуго благотворан утицај и освојили право на књижевну вредност по хумору и стилу којима су у делима исказивани.