Поглавље 7
Из једне више просветитељско-политичке него књижевно-уметничке природе овога писца потиче и друга велика љубав: путовање по страним земљама. Мада је у њима уживао и знао да се диви лепим пределима и градовима које је видео, своја путовања он није хтео да схвата као забаву доконих, као средство за разбијање досаде богатих, као разоноду за разочаране ни као лек за очајнике. И мада је осећао лепоте и вредности уметничких дела и имао нежне љубави према древним знаменитостима, он у путовањима није тражио ни изворе особитих доживљаја и утисака, ни врело за уметничке инспирације. Као за Доситеја, путовање по свету било је и за њега „најлепша и највећа школа“, извор знања о свету и познавања људи и прилика у којима они живе. „Циљ сваког путовања — говорио је он још у раним Писмима из Грајфсвалда — треба да је наука и искуство.“ Он није путовао као уметник који свет осећа и осећајно доживљује, већ као филозоф и просветитељ који сакупља знања и умује о људима и свету. Њега је свугде на путовањима више занимао човек с којим је ходио него природа кроз коју је ходио, више судбина људи него лепоте њихове земље, више друштвено уређење него чуда природе, више народна историја него географија.
Сходно сврси његових путовања, његови путописи нису могли бити уметничка слика виђеног, већ су највише израз његове личности и његова духа, његових погледа на свет и његових мисли. Као да се држао савета онога Швајцарца који му је говорио да снежне брегове и чаробне пределе може видети свугде, а да демократско државно уређење и друштвене установе може видети само у тадашњој Швајцарској. Зато у његовим путописима нема много, нарочито не уметнички успелих описа природе, њених чудесних, чаробних лепота ни величанствених призора у њој. Зато он у њима са више уживања и живости прича о слободољубљу Виљема Тела него о чаробности Леманског језера, радије о људским правима тадашњих Швајцараца него о страхотним лепотама њихових Алпа; више о особинама разних народа чије је путнике сретао него о рајнској долини и убавим четинарским шумама; или више о Црногорцима, њиховом чојству и јунаштву, него о каменитој Црној Гори, и више о њеним кнезовима него о Ловћену; или више о једном Његошу него о целој Италији. Јер је био човек више од духа него од осећања, више филозофска и просветитељска него лирска песничка природа. Отуда његови путописи и нису уметничка дела, већ пре исповести и слика честите и духовите, паметне а увек добро расположене и симпатичне личности њихова писца.
Како се у животу па и у књижевности ништа не јавља одмах завршено и одмах савршено ни сви Ненадовићеви путописи нису ни подједнако занимљиви нити су једнаке вредности. Они са путовања до 1850. г. (Један дан путовања мог по Србији 1845. године, Писма из Грајфсвалда, Писма из Швајцарске и Писмо из Париза) разликују се од оних из другога периода и по предметима о којима пише, и по начину на који то чини, и по знањима и искуствима, и по мислима, и по хумору и стилу.
Мада и у овима, нарочито из Швајцарске, има пријатних страница, заметака онога што ће чинити главну драж његових потоњих књига, они у целини носе све јасне знаке почетништва у једној књижевној врсти која у нашој књижевности није имала правих традиција. Ту се он огледа претежно у ономе у чему је иначе његова главна списатељска слабост — у описивању предела и места, у сликању природних лепота и њених страхота, у опширном приповедању доживљаја, баналних детаља, о малим а скупим или обилним а јевтиним оброцима хране по туристичким ресторанима у Пруској или Швајцарској. У њима још нема ни оне зреле расуђивачке моћи ни стилске вештине да уместо нарације пружи сажету карактеристику, као што ће чинити у доцнијим писмима или како ће чинити његов путописни следбеник Дучић („Швајцарска је фатално постала друмска гостионица“, а странац за Швајцарца „муштерија и кирајџија“). Ако тим путописима не дају пуну вредност уметнички описи природе, а одузимају им је почетничке невештине у причању о људима и догађајима, извесну занимљивост прибављају им младалачка ведрина, безбрижност и безазленост, понека искрица хумора, понеко духовито запажање и ваљана мисао против краљева и папа — наговештаји оних особина којима ће се одликовати његова потпуна, довршена личност и дела његове зрелости.
Глас у књижевности и популарност у читалачкој публици он је стекао и одржао трима путописним књигама (Писма из Италије, Писма из Немачке и О Црногорцима) које су настале као плод његових путовања после 1850. г.