Поглавље 2
Љубомир П. Ненадовић (1826—1895) потиче из оне чувене породице која је, већ према приликама и потребама, давала Србији јунаке и устанике, народне вође и дипломате, државнике и књижевнике, војнике и чиновнике. Унук једног оборкнеза ког су дахије пред устанак посекле а Вишњић у устанку опевао (Док погубим и Алексу кнеза / Из лијепа села Бранковине…) и син једног устаничког поглавара и дипломате, државника и књижевника, он је, у Европи образован, живео и радио у једној Србији другој и друкчијој од оне која се огледала у личностима и делима његових славних предака. Србија у којој је он рођен и одрастао није више била разбојиште по којем се слободе ради голорука српска раја рвала са силном турском царевином, већ ослобођена земља у којој се револуција претапала у организовану државну власт, хероји из устанака у домаћине и газде, а некадашњи кнезови, бунтовници против турскога насиља сами постајали насилници и тлачитељи права и слободе свога народа; и земља господарски моћне чиновничке бирократије и владарске, кнежевске деспотије. Ако је кроз уста његова оца, проте Матије, проговорила она прва, Србија побуњене раје и нахијских кнезова, кроз његова уста проговорила је ова друга, Србија од турских ага ослобођена али у политичким и људским правима од својих згажена, Србија обесправљенога народа који је тек првим главама домаћих интелектуалаца извиривала из мртвога мора источњачке учмалости и средњовековне заосталости, Србија која је из једног примитивног и неписменог Милошевог деспотизма улазила у један бирократски, писмени карађорђевићевски деспотизам; и Србија која је у своме мучноме рађању смењивала, протеривала или убијала владаре и с власти збацивала и из земље протеривала владалачке династије. И даље, кроз његова уста први пут је језиком књижевника проговорила у Србији и она грађански либерална и републиканска Европа из времена око 1848 г. и њених револуција, Европа која се борила против монархије и њених чувара — Метерниха, Баха, Луја Филипа, Наполеона Трећег и Бизмарка.
Моћна залеђина коју су чинили велики углед његове породице, лични престиж и утицајност његовога оца и сродство са владајућом династијом пружала му је све могућности да у кнежевини Србији, у којој „сваки жели бити министар или саветник“, уђе у највише кругове државне бирократије и владалачке хијерархије. Напојен духом доситејевога рационализма 18. века и одгајен на западним изворима либералних идеја свога столећа, сувременик европске револуције од 1848. и сведок прве од њих, оне фебруарске у Паризу, он је у једном тренутку младалачкога заноса каријери династичкога политичара, конструктивнога државника и лојалнога чиновника био претпоставио нимало уносан и мање цењен позив књижевника који ће волети да рекне и уживати у томе да пецне. У младости, кад се идеали стичу и неразорљиво уграђују у темеље разума и душе, Ненадовић је имао два идеала којима је желео вазда да служи: слобода мисли и слобода народа. Додајте томе ведру шалу, хумор и сатиру у шта их је облачио и кад је њих славио и кад је њихове противнике нападао, па ћете имати најсажетију слику и о личности овога писца и о духу којим је он задахнуо своје дело. Ако због своје природе и објективних услова он у пракси за те идеале и није био увек постојано и подједнако борбен, слободоумље и мржња на тиранију, стечени тада, трајно су остали главне особине његове личности и његовог књижевног дела.