Поглавље 3
После четворогодишњег бављења у иностранству, од 1844. до 1848. г., после студија у Прагу, Берлину и Хајделбергу, после путовања по Немачкој и Швајцарској и боравка у Паризу, он се са главом пуном либералних грађанско-демократских и републиканских идеја и са познавањем владајућих филозофских праваца у Европи вратио у домовину где је у међувремену био изграђен један бирократски систем којим је стега била појачана а односи између чиновника и народа сведени на однос господара и слуге. Веран својој породичној традицији и својој младићкој заклетви из 1847. г., изреченој у једној песми писаној у Хајделбергу:
Општим ствар’ма бићу веран,
Голим груд’ма ломит стрелу,
он се решио да у доба кад је европска реакција после угушења револуције поново ликовала, у Србији дигне заставу либерализма и републиканизма која је у другим земљама била спуштена. Али борбу против политичког бесправља он неће водити као политичар, са неким јасним програмом и пречишћеним теоретским погледима, већ као књижевник, с одушевљењем и наивношћу једнога идеалисте задојеног љубављу према народу и општим идејама о демократији, слободи, истини и правди. Ни његова борбена оруђа неће бити оруђа политичара — агитација, пропаганда, зборови и митинзи, већ оруђа књижевника — хумор, подсмех, иронија и сатира. Ако слободоумље чини једну од главних садржина његове личности и његова дела, хумор и сатира чине један од главних облика и начина којима је оно у његовим делима изражено. И тај срећни спој слободоумних расположења са хумористичким начином њиховога исказивања чине и данас привлачну моћ његове људски честите, лепе личности и даје главну драж и вредност његовом књижевном делу.
Критика, хумор и сатира других наших писаца тога времена тицали су се појединаца и група људи у српскоме друштву. Стерија је излагао подсмеху ружне нарави и карактере својих грађана, Бранко је јетко нападао и установе и појединце који су се испречавали напретку српске књижевности и културе. Критика, хумор и сатира Љубе Ненадовића, у својим најбољим видовима, били су друкчији, он им је удахнуо нову садржину, проширио их на нове области живота, дао им савременију основицу. Покретањем Шумадинке почетком 1850. г. он је у српску књижевност почео уносити једну новину од које ће она дуго времена живети: мотив власти, књижевних разговора о друштвено-политичким питањима и државном уређењу. Политичка сатира, критика власти и господе, жестоки напади на аутократску државну управу и монархијска начела са либералних републиканских гледишта 19. столећа, исмејавање владара, кнезова, краљева и царева, који су чинили сметњу слободи, демократском развитку и благостању народа — то су били нови мотиви, нове садржине којима је он испунио духовиту шалу и хумор, и прокрчио им пут у књижевност. Једанпут у њу помоћу хумора, ироније и сатире усељене, власт и политика из наше књижевности дуго неће изићи, и биће увек привлачан и увек опасан мотив за многе доцније песнике и приповедаче који према судбини народа нису остајали равнодушни — 3маја, Јакшића, Глишића, В. Илића, Домановића, Нушића. Још пре но што ће постати српски Екерман, Ненадовић је постао српски Хајне. Али не Хајне Лирског интермеца и Књиге песама, већ Слика с путовања и Путовања по Харцу.
Те најдрагоценије особине свога духа испољавао је Ненадовић у свима својим главним делима — у Шумадинки, у путописима, у родољубивим и хумористичко-сатиричним песмама.