Поглавље 9
Од три своја најбоља путописа Ненадовић је два посветио Црногорцима (Писма из Италије првобитно су и носила наслов Владика црногорски у Италији). Наша озбиљна критика замерала му је да је у њима дао неверну слику о Његошу и нетачну, идеализовану слику о Црногорцима. По њој, он је то учинио из субјективних и патриотских побуда: Његоша је начинио републиканцем и космополитом зато што је сам био такав, а Црногорце је идеализовао из свог одушевљеног родољубља. Тим замеркама могла би се додати још једна досад неказана: мимо свога свагдашњег обичаја да владаре из принципа напада, он у њима црногорске владаре вазда хвали, што би било у највећој противречности са његовом републиканском идеологијом и најдубљим унутрашњим уверењима.
Више књижевник-просветитељ него књижевник-уметник, али просветитељ друштвено-политички а не као Доситеј просветитељ просветно-културни, он се и у своме животу и у књижевном раду руководио више тим друштвено-политичким него књижевно-уметничким разлозима. Зато је у Писмима из Италије он и говорио о владару Црне Горе, а не о песнику Горског вијенца, о Његошевом родољубљу и слободољубљу, а не о његову песништву и филозофији природе. Посматране са тога становишта, ствари због којих му је критика замерала добијају друкчији вид. Из те просветитељске, друштвено-политичке природе Ненадовићеве личности потиче и она идеална слика коју је дао о Црној Гори и она чудна љубав једнога републиканца према црногорским владарима. Љубав коју, због својих уверења и њихових поступака, није могао стећи према владарима у Србији, стекао је у Црној Гори. Сукобљен са владарима српским, он се спријатељио са владарима црногорским. Ако у својим делима из многих разлога није могао нападати српске владаре, своје незадовољство њима исказивао је тиме што је у њима хвалио само црногорске. Јер оно у њему што су српске владе прогониле, црногорски владари су ценили. Он се није могао двоумити којем ће од двојице владара поклонити своју љубав и своје хвале, кнезу Александру који је Шумадинку због распростирања слободе забранио или Његошу — и кад се одвоји песник од владара који му је у Италији о тој забрани рекао: „Шта се Србија има бојати слободе? Србија, коју је слобода родила, која само са слободом може унапријед поћи. Куд гођ мисли да корачи, очекују да им слободу донесе. Сучим ће поћи браћи која су под Турцима, ако им слободу не понесе.“ Док ниједног од шест српских владара из двеју династија, од којих су двојица и по двапут владали, у својим путописима није ни поменуо, о три црногорска (Његошу, Данилу и Николи) с великом љубављу и поштовањем говорио је у читавим двема књигама. У томе се крије и неразјашњена загонетка што од 1851, кад је онде био, па све до краја 1868. године није објавио Писма из Италије, што је дотле, седамнаест година после сусрета с њим, ћутао о Његошу, и десетак година после прве посете Црној Гори и познанства с кнезом Данилом ћутао о њима.
Вративши се кући 1851. г., по Његошевим саветима, да ту ради за добро народа и земље, он је за све време док се налазио у служби био уздржан и своја расположења и о српским и о црногорским владарима носио дубоко у себи. Кад о три српска владара, колико их се тада изређало на власти, није могао рећи добру реч, осећао је сву увреду коју би им нанео кад би хвалио само црногорске. Али 1868. г. три гроба његових рођака и његово коначно раскидање са званичном Србијом ослободили су га дотадашњих обзира и већ крајем те године он ће почети да објављује своја писма под насловом Владика црногорски у Италији. Увређен и уцвељен у Србији, он је у Црној Гори нашао своју другу отаџбину; и док је у Београд, откад га је 1869. г. напустио па до своје смрти, навратио само једанпут, у изузетној прилици, на Цетињу се осећао као код своје куће. Тада је настала једна од најбољих његових књига, О Црногорцима. Живети у Србији, а у својим двема књигама славити црногорске владаре у време династичких суревњивости између Обреновића и Петровића, кад је после убиства кнеза Михаила кандидат за његова наследника био кнез Никола а не кнез Милан, па кнез постао овај други а не онај први, значило је исто толико прећутну осуду српских владара, колико и видан знак Ненадовићеве смелости и љубави према црногорским владарима.