Поглавље 10
Као и сви који пишу песме, Ненадовић је веровао да је песник. „Занесен још у детињству фантазијом безбожних грчких богова — исповеда се он у Писмима из Немачке — желео сам да будем поета.“ Песничку жицу развио је у њему, као и у Његошу и Игњатовићу, Сима Милутиновић Сарајлија. Верујући Сарајлији, који му је често говорио да „од поезије нема на свету лепшег заната“, он је у својој соби обесио слику Хомерову и других великих песника, и упорно певао песме, написавши преко 20.000 доста течних стихова, што чини половину целокупног његовог књижевног дела, укључујући ту и слабе приповетке. У тренуцима јаснога сазнања он је увиђао да вредност његових песама није велика, да међу њима има мало цвећа, да оне неће бити дуга века и да ће их земља покрити заједно с њим. У таквим тренуцима он ће са својим песмотворством правити и шалу. Сви песници чије су слике висиле о зидовима његове собе — говорио је — били су ћелави, као што је био и Сарајлија. Пошто је мислио да нико ко није ћелав не може писати песме, и сам је желео да оћелави, и: „Од свих жеља ту ми је једину жељу бог испунио.“ Мада се у тим трезвеним оценама није преварио, он се песништвом ипак бавио целог века, песме писао педесет година, њима 1843. г. своје књижевниковање отпочео и њима га 1893. завршио, нежно им тепао „песме моје, мој животе цели“ и чак, у другим тренуцима верујући у дну душе да је доиста прави песник, у једном запису смело рекао:
Када песма нема језгре,
Тад је она празна љуска,
Када песник није славуј,
Он је онда права гуска,
Деси се понекад у књижевности па песник наиђе на свога критичара који о њему каже одмах праву, тачну и последњу реч. То се збило и Ненадовићу. Један млади, рано преминули критичар, Коста Руварац, изрекао је о његовим песмама, испеваним и објављеним до 1860. г., мишљења која су остала и која су се са извесним исправкама и на други начин и доцније понављала (Недић, Скерлић, П. Поповић). Он је установио да Ненадовић није сасвим оригиналан, да му недостаје творачке маште и да разума има више но што песме подносе, да су му права песничка осећања слаба, да су му стихови, истина, течни и лаки, али „да он није прави песник“. Тај суд о њему као песнику нису битно измениле ни многе доцније испеване песме са више и јачих осећања и оригиналности, са местимично силним поетским изразом, као што су у своје време веома популарне родољубиве песме Општа кућа, Снага народа, Груда земље, Путем ждрале и неколико из циклуса о Црној Гори. У Ненадовићевом обилном песничком делу истичу се и његове хумористичне и сатиричне песме, али више као карактеристика његове личности него као уметничка вредност његових песама.
Оно што Љубомира Ненадовића и данас чини свежим и привлачним писцем, то нису ни песме ни приповетке. То су његови путописи, нова књижевна врста која тек од њега сигурно траје у српској књижевности; и нов књижевни стил којим је у нашој прози тек он почео писати и који је дуго времена служио за углед српским писцима; и понека нова њим првим казана реч коју ће касније са више песничке снаге и умешности изговорити Змај, Јакшић и Костић; и онај путописни манир којега се касније неће либити ни Јован Дучић.