Поглавље 5
Међу духовитостима и шалама, безбројним као и људске глупости које су их изазвале и шареним као сам живот из којег су црпене, најсочније су и највећу вредност имају оне што се у најразличитијим видовима односе на друштвено-политичке појаве, на систем владавине и носиоце власти у недемократским државама, као и на политичку ограниченост понеких народа. Као Хајне, и он се, на пример, подсмевао поданичким осећањима Немаца, чије је техничке вештине и способности иначе веома ценио. На једноме месту он прича како Немци поштују законе и савесно извршују наређења својих власти, па додаје: „Немци се буне само кад чаша пива с једним пфенигом поскупи. Нигда Немци нису нападали на палате, а сваке године лупају прозоре на пиварама.“ Или, док су сви други народи 1848. г. захтевали уставне и републиканске слободе, Немци су под краљевим двором у Берлину викали: „Хоћемо да се дозволи потпуна слобода пушења у Тиргартену“ — и сви су били задовољни кад им је краљ дао ту велику слободу. Кад је хтео казати да у карађорђевићевској Србији нема правде, он је причао како је „један велики господин“ послао уреднику две претплате на Шумадинку — за себе и за једну личност чије је име „Сиротица Правда“. Само, док су „великог господина“ у Београду лако нашли, „Сиротицу Правду“ ни два курира после десетодневног тражења нису могли наћи — јер ње није било нигде, ни по надлештвима, ни у граду ни у целој држави. Или ће се сећати да му је његов отац говорио:
Самовољство када започне да влада,
Беже измеђ људи истина и правда.
или ће записати мисао: „Где сила и јачина владају, ту правда служи.“ Кад је 1850. г. полицији дато овлашћење да батина људе, он ће у Пролећној песми описивати чари пролећа, певање и скакутање птица, цветање цвећа и листање воћака, па с јасним алузијама на полицијске мацке на крају тек додати да је и „процватила лесковина, листају церићи“. Као Хајне, с којим га везују и друга духовна сродства, и Ненадовић је пецкао цензуру која је исте године била пооштрена и с којом је он стално имао муке због објављивања либералних идеја у Шумадинки. Он неће српске цензоре, као Хајне немачке, хтети да назове будалама, зато ће казати да су они „бабице сваког писменог сочиненија, али много пута због ње дете сакато остане“. Кад је у Напуљу, видевши на једној књизи одобрење цензуре за штампање, рекао да није знао о постојању цензуре на Цетињу, Његош му је одговорио да је било штампарије али не и цензуре: „То се Симо подсмијевао осталом свијету, те тако ставио.“ Или ће је тобож хвалити, и њу и српску владу: да Шумадинка, која баш као и влада жели народу само добро, не би више била забрањивана, стараће се о томе и цензура, а „наша је цензура умерена, разборита и блага; блажија може бити него што је засад у фаљеном гњизду слободе, у Паризу“; она би у листу брисала све што није у корист народа и родољубља, па иронично завршује: „И ја остајем увек при томе, да што је год наше, слатко је. Да нас бог туђе само цензуре сачува.“ Или би, причао је, радо насликао лепу, свечано обучену девојку из Шумадије и испод слике написао: „Шумадинка пре цензуре!“; затим би насликао исту девојку рашчупану, у поцепаној хаљини и унакажена лица, па испод ње написао: „Шумадинка после цензуре!“ — Владари, великаши и министри били су нарочито омиљена мета његових заједања. На једноме месту он наводи „туђу пословицу“: „Кад бог хоће какву земљу да казни, а он одузме великашима памет.“ Пошто је у првом писму из Напуља приметио да је превише говорио о брбљивом и наметљивом чичерону, он иронично додаје: „Шта да радим, кад се о неапољском краљу нема шта писати.“ Кад су Французи у једном немачком ресторану прочитали депешу у којој се јавља да је на коњским тркама у Паризу прву награду добила француска кобила, они су радосно клицали кобили и своме императору: „Живела кобила Сорнета! Живео император Наполеон!“ Затим је додао да је Наполеон „пљескао обема рукама у славу кобиле Сорнете, а заповедио је: да Беранжеа, најмилијега француског песника, полиција са оружаном стражом сахрани, да му народ не би могао своју љубав на гробу изјавити“. Пошто је испричао да се у Европи неко време све било ућутало, да нема никаквих новости, одједном је прешао на Наполеона Трећег: „Цар Наполеон изиграо је све улоге што је знао, и брине се чиме ће сада Французе који без комедије не могу да живе, забавити; још му само остаје да се покаже на ужету.“ У Визбадену посматрао је у једном излогу псетанце од мермера које је имало Бизмаркову главу. Изнад псетанцета била је права Бизмаркова слика у позлаћеном оквиру с једним натписом: „Ова слика са оквиром вреди четири талира, без оквира не вреди ништа.“ На крају је додао: „Мене те слике нису занимале, јер сам видео у оригиналу и министре и псе. Међу њима нема никакве друге сличности осим што хоће лако да побесне.“ У Писмима из Немачке своје причање о смрти баварскога краља завршиће овако: „Он је умро од црвенога ветра, та болест мора бити да је наследна, јер је његов син ветрењаст.“ И тако непрестано, о чему год и ма колико тужном и озбиљном почне причати, он заврши неком жаоком, неким убодом владара. Ни сама српска влада није остала поштеђена његових инвектива. На једном месту у Шумадинки приповеда он ово: „Високославно наше Правитељство бринући се не само за просвету деце и људи, него је јошт обратила свој милостиви поглед и на животиње, и желећи волове и коње облагородити, послало је господина Ат. Николића јошт с једним чиновником у Беч и јошт даље, да нађу веће и благородније волове и коње.“
Док је владаре и министре само заједљиво пецкао, народу је наздрављао. Уместо ода Карађорђевићу и Обреновићима, као што је чинио наивни Ђура Јакшић, Ненадовић је 1850. г., упркос кнезовима из обеју династија с којима је био и у сродству, попут Прешерна певао своју Здравицу само народу:
Прво: да бог народ живи!
Друго: боже, живи народ!
Треће: бог наш милостиви
Нек поживи само народ!
Исто тако хвалио је републиканце и веровао у сигурну победу републиканских идеја у свету. „Начела уставне слободе и републике — говорио је у Писмима из Италије — иду као колера. Дођу, а не знаш како и откуда долазе. Рекао би да иду с ветром. Цензура и карантин извршују строго своју дужност, али узалуд, не могу да сачувају, могу само њихов долазак мало да закасне.“ Његош је, по њему, о слободи човечанства говорио тако слободоумно да је онај талијански адвокат, ватрени републиканац, рекао Љуби: „Верујте ми, овај ваш суверен бољи је републиканац него председник Француске Републике.“ Званичну аутократску Србију особито је озлоједио овом похвалом републиканаца: „У републиканцима је дух и живот народни, и док је републиканаца, тј. слободом дисајући људи, народу ће бити добро.“ Или у песничкој приповеци Бегунци:
Не бојте се ништа — капетан им вели —
Та и моје срце републику жели,
Ту сам народ влада, ту сам народ суди,
Нема поданика, сви слободни људи.
У слободи човек себе се не стиди,
Република ј’ сунце, слеп је ко не види!
Такве и сличне мисли исказане на занимљив и духовит начин одјекивале су широко по земљи и наносиле режиму многе непријатности и задавале му бриге. Лоше стање у земљи и непопуларност уставобранитељског режима после угушених револуција у Европи кнез Карађорђевић приписивао је и „издаватељу Шумадинке“, Љуби Ненадовићу.
Због ширења либералних грађанско-демократских уверења, због критике друштвено-политичког стања у земљи, зато што „налазе да распростире одвећ велику слободу“, како је сам рекао Његошу; зато што је „тон тога листа, нарочито од неког времена управљен против самог поретка постојећег“, како је писао кнез Александар; зато што је био уређиван у свесловенском, руском духу и оптуживао Кнеза и владу због протурске а антируске спољне политике, како стоји у једном поверљивом француском извештају из 1851. г. — власт је забранила Шумадинку после пола године њенога излажења. Ненадовић је напакостио влади још једном шалом која јој је више штетила но што јој је забрана листа користила. Пошто је у знак жалости за њом своме момку везао црни флор око шешира, он је платио тутору прописану таксу за оглас смрти и у подне су сва звона Саборне цркве на поругу власти огласила Београду и Србији смрт популарне Шумадинке. Обавештен о томе министар унутрашњих послова Гарашанин љутито је писао из Рибарске Бање Книћанину да Ненадовића, пре но што му допусте да по молби отпутује у иностранство, подвргну казни „што је чинио спрдњу са звонима црквеним која су сасвим за другу цељ опредељена“. Али његовом пркосу влади ни ту није био крај. Пред полицијом он се исто тако духовито бранио као што ју је раније нападао. Оглашење Шумадинкине смрти не може никог вређати, говорио је он, тим пре што цео свет зна да и звоно на Топчидерској цркви свакога дана, и одмах после службе, звони „да се краве правитељствене поју, музу и тимаре“, и то још бесплатно, а он је за оглашење смрти свога листа платио прописану таксу од једног дуката. После такве одбране, коју је претворио у оптужбу, с моралним правом и ауторитетом власти, која би да грађанима забрањује да чине на мало од онога што она сама чини на велико, било је свршено: она је имала да ућути, истрагу да прекине и оптуженоме да изда тражени пасош за иностранство — што је све и учинила.