Поглавље 6
Ненадовићева младалачка воља да лични живот жртвује борби за слободу мишљења и слободе народне тиме је била сломљена. Као Доситеј, на ког је подсећао благошћу своје природе и просветитељским склоностима, и он је наивно веровао да је довољно бити честит човек и искрен родољуб па моћи радити за добро народа. Стварност се постарала да му те лепе илузије немилице разбије. За разлику од Доситеја, чије су идеје тренутно биле у сагласности са тежњама царске владе у Аустрији, Ненадовић је ширио уверења која је кнежевска влада у Србији жестоко нападала. А он, уз то, није био син бунтовника из борби за ослобођење, већ син државника који се у мирним временима богатио и са својим сељацима судио због њива и воденица. Није био од плаховитог темперамента Јакшићевог ни од челичне борбености Марковићеве, него један европски грађанин, смекшан благим доситејевским хуманизмом и хегеловском идеалистичком филозофијом. Стога је после полугодишњег рвања са строгом цензуром напустио борбу. Као све честите, меке и благе, а осетљиве и идеалистичке природе, он је после сукоба са људима којима је судба била предала управу. земље у руке брзо био клонуо, разочаран и потиштен, мада је и даље остављао утисак човека чији филозофски мир и добро расположење не може помутити ништа на свету.
С поткресаним крилима, с горчином у души (Јер свуда је веће мени био / Сваки посо̂ жучем загорчио — певао је тада), малодушан и с љутњом на режим у домовини он је поново отпутовао у свет, овога пута равнодушан према свему, романтичарски разочаран, хотећи „у немарност прећи“, решен да се сасвим повуче из јавног и књижевног живота.
Захваљујући случајном сусрету и разговорима с Његошем, који је осетио и оценио његово чисто родољубље и слободоумље, улио му нове снаге и ободрио „к новоме полету“, Ненадовић је своју малодушност и клонулост савладао исто тако лако и брзо ту, у туђини, као што су оне њиме биле овладале у домовини. Његова решеност да лута по свету, да се не враћа кући, да забаци сваку народну бригу и не прихвати се никаквога посла (тада је писао: „Ја сам се решио да докле год могу овако по вољи гудити, да се не примам никакве дужности“ ), распршила се у додиру с Његошем ког је с љубављу слушао како говори и гледао већ сасушена и сагорела од народних и националних брига. Постиђен пред болним песником-владаром због своје малодушности и немарности према народу и нацији, он се на Његошев савет (Хајде дома, доста с’ путовао!) вратио кући започетим пословима са жељом да Владика учини да он, Ненадовић, одсада више ништа не штеди за српство и да пева само „оно српско што је“.
Године 1851. Ненадовић се вратио у Србију друкчији но што је био кад је из ње отишао. Својом моћном личношћу Његош је у Италији извршио на њега још неиспитано велики утицај, испретурао све планове и одлуке с којима је био кренуо у свет, вратио га у домовину, ободрио за нове напоре на добро земље и народа, поново му ставио перо у руку, али и знатно омекшао опозициони став према Карађорђевићу и његовом правитељству. Супротно ранијој решености да остане независан и слободан, по повратку кући ушао је у државну службу, укључио се у бирократију као чиновник у Кнежевој канцеларији и по министарствима, као секретар посланства у Цариграду и, под Обреновићима, као начелник министарства просвете. Обновио је тада и Шумадинку, али ће она бити нешто блажа у критици, носиће „само слогу и жељу ка општем добру“ и
. . . трудиће се свагда,
Да по општем мненију се влада.
Дуги низ година, од 1851. до 1868, он ће се налазити у једном неприродном, лажном положају, у неизравнатој противречности између службе једној деспотској влади коју није волео и своје демократске, слободарске, републиканске идеологије коју ни за тренутак није напуштао. Последице те противречности огледају се и у томе што је његово слободоумље постепено добијало све мање непосредне, практичне, а све више апстрактно-идеолошке видове борбе.
Тај сукоб између друштвено-политичке стварности и његових најлепших унутрашњих уверења разрешиће се његовим коначним раскидом с њом, његовим другим разочарањем и неповратним бекством из друштва, у осаму, у књижевне сфере и у пријатељства ван своје земље.
Ако се као непосредан повод првом привременом повлачењу из јавног живота између њега и политичке стварности у карађорђевићевској Србији појавила „смрт“ једнога хумористичног листа, као узрок другоме повлачењу из живота у обреновићевској Србији стала је права смрт, људска крв и људски гробови: стрељање рођенога брата и два друга члана његове породице због учешћа у завери против кнеза Михаила. И поред све оглашене веселости, његове доброћудности, филозофске смирености и настојања да све у животу схвати са шаљиве стране, он овога пута, најозбиљније отрован и очајан, напушта и службу и Београд да им се никада не врати, путује поново у Немачку и у своју другу отаџбину, Црну Гору, или живи осамљен у родноме крају пишући две последње, најзрелије књиге својих путописа и припремајући, једно за другим, два издања својих сабраних дела. И као епилог — чудно завештање да му о сахрани око свежега гроба омладина заигра коло уместо плача, што је једног снежног јануарског дана 1895. г. збиља и учињено.