Глава осма
У њој је изнето како несрећни кир Герас пада са зла на горе, сасвим по оним песниковим (Стеријиним) стиховима, који гласе: „Кад се с брега закотрља — Тко ће стену задржати? — Тко ће судби на пут стати — Што је рекла да не буде?“
Ово последње дело лакомислених и неблагодарних синова просто га је поразило. Зар је мало било материјалне штете, подсмеха од туђинаца, прекора од земљака и вилајетлија, гриже савести и пребацивања од самога себе — него да дочека још и то да га и сам пород његов онако грубо осуђује и исмева; одакле се надао да га сунце огреје, одатле га лед бије!
Због тога је било често речи међу оцем и синовима. Било свађе скоро сваки дан. Они њему пребацују што је упропастио радњу, а он њима што су већ људи, а још не живе од своје зараде. И то се тако понављало и отегло док се могло трпети, а после га и синови напустише. Иселише се, ухватише сваки на своју страну, а од деце остале уза њ само син Милош и кћи му Љубица, удата, која га чешће походи.
Али није то био сав губитак. После неког времена разболе му се и жена, паде у кревет, па се и не диже више. Умре и остави га неутешна. То је био најтежи губитак за кир Гераса. После је пошло у суноврат све. Од жалости кир Герас продаде кућу. Не може више у њој да седи, јер све све га опомињаше на срећне дане и на несрећну и непрежаљену Терпу његову. Пресели се чак у другу улицу. Узе мали један дућанац, а Милоша пусти да оде мало преко „у вандровку“. А и шта ће му, шта му треба код оно мало еспапа у оном дућанчићу у који, кад три муштерије уђу, дућан је дупке пун! Тако се кир Герас обрете у онаквом истом послу у каквом је пре четрдесет година био. Предао се послу и није ни за шта и ни за кога разбирао. Није се мешао ни с ким, ни с комшијама, ни с еснафлијама, па чак ни с вилајетлијама својим. Све их је избегавао. Чувао је свој дућанчић, први је он отварао и последњи затварао, и од раног јутра до мрклог мрака био у њему. Већ се помало навикао на свој нови положај и на своје нове муштерије. А муштерије су сад опет — као оно пре четрдесет година кад је отпочео био, у име бога, радњу — све неки дунђери, Цигани, раднице са вунаре, тестераши, и тај такви свет. Али он их поштује, чак им и верује, а они купују, пазаре за готово и на вересију. Готово згрће у чекмеџе, а вересију пише на мушему. Пуна му мушема писане вересије; све, истина, мала дуговања, али са великим титулама. Пише тако једно испод другог: госпоја Дафина 2 гро: 10 пара; газда Неца тестер 3 гро: 20 пара; газда Риста амал 4 гро: 30 пара; кум Лаза Циган 1 гро: 20 пара; госпоја Цана бандистовица 6 гро; Франц поднаредник банд. 13 гро: у готовом.
Ради тако и у раду налази забаве и утехе, и не малаксава духом, него поручује оном Милисаву Пиносавцу: да је арам пара увек несрећна и баксуз; и да је боље сиротиња с алалом него богатство с арамом! А газда Милисав, кад му донесу такав поздрав, брани се пред другима и каже да је он своје узео! Како га је он служио, још је, вели, и мало узео, и додаје да је кир-Герасу бар лако: уме он, вели, да једе и лојане свеће!
Кир Герас се стоички понаша; у беди су му путовођа опет они велики, они стари Јелини; узор и пример су му од људи они, а од бесловесних животиња узори су му трудољубиви мрав и истрајни гундеваљ, који не очајавају нити малаксавају, него запну и по стоти пут почињу, и онда наравно да и стигну своме циљу…
И тако живи стари Герас сам, без синова, без пријатеља, без комшија, и без познаника. Они га, истина, траже, али он их стално избегава; кад га питају како му је, он их се брзо и лако отреса и скида их с врата с речима: „Види бог, људи не верују“, или: „Не дај, боже, горе, а овако се још може!“…
Па и то није дуго потрајало! Синови га давно оставили и не долазе му никако; а какви су, и како раде, готово и боље што му не излазе на очи. Истина, сад су у послу, у трговачком су погледу добри, исправни, али у моралном погледу не ваљају ништа. Обојица су преко воље очеве, немајући више ни труни оног старог трговачког стида и срама, спанђали се са својим неприликама; старији са неком машамодом, а млађи с неком хармонискињом и певачицом. И само то би већ доста, и сувише, било за слаба плећа Герасова. Али то није доста било судби која се окомила на кир Гераса, него га почеше стизати нови, још тежи удари немилосрдне судбине… Једнога дана доби глас о Аристотелу и оној машамоди. Јавише му да је постао деда преко реда; пре деда него свекар! Још се није опоравио ни од овог удара, а после неког времена доби глас и о оном млађем. Још грђи глас, још већа срамота. Овај други баталио службу и сад је касир код неког орфеума, у ком пева она његова. Седи на вратима за једним сточићем и продаје билете; око пола представе заређује по столовима и контролише карте и свађа се с неким муфташима и путујућим глумцима, показујући им на плакат, на коме јасно стоји да бесплатне улазнице никоме не важе.
За ово му јавише његови Грци, који и сами беху као убијени кад су му то причали.
То га уби сасвим. Дотуче га. Жива његова машта представљаше му све црње и горе у будућности… Једнога дана још ће чути како му његов син иде по конопцу, или гута ватру, или тако неко чудо и покор… И он изгуби вољу на сваки рад. Омрзну му и дућан и еспап, и муштерија и вересија. И он једнога дана продаде дућан једном свом земљаку. Кад се намирише, он га загрли и посаветова га да не верује никоме и да на вересију даје само толико колико кредом може записати на мушеми колико шака широкој! А он се повуче још више. Сасвим се повуче од света и људи, без којих је могао, јер је имао још толико колико му треба да до смрти коју је искрено желео ни кога не моли и не падне ником на врат!…
⁂
И сада је стари кир Герас сасвим повучен од света. Узео је себи стан на горњем боју једне старе турске двокатнице на Јалији. Ту сам живи, сам чисти и намешта собу и кревет, сам готови себи јело. Теши се тиме да ни онај велики наравни филозоф јелински Диоген није имао ни толико послуге и удобности!…
Сам седи дома, сам иде улицом и не јавља се ником, и чини се да не види никога, а кад му се ко гласно јави, он се осврће и плашљиво и неповерљиво га отпоздравља. Кад иде онако са затуреним рукама, он увек шапће у себи нешто и увек гледа преда се. Увек тражи нешто као да је изгубио дукат. И увек се око њега покупе деца, пристану уз њега, иду погурено као и он, и гледају у земљу као и он и траже очима исто као и он. Иду тако подуже с њим, прате га, а он их и не примећује. А кад их примети, а он се набрецује на њих. Тера их од себе и пита их што су пристали уза њ. Они му одговарају да траже овај дукат што га је он изгубио, па онда дижу са земље ма што и питају га је л’ то изгубио. А он се онда љути, размлатара се рукама и ногама, псује их и грчки и српски, и тера их од себе. А они онда беже подаље, и оданде му показују руком на коњску балегу и вичу му: „Чичо, ено меџедије!“
А он иде даље, па и не окреће се на њих. Гледа у земљу и диже све што нађе. Диже и кући носи какве старе ципеле са раширеним федерима, које су силно зинуле на прстима, па и не личе већ више на обућу него на какву ретку морску рибу која је, жељна воде, разјапила вилице; диже папучу која већ више и није папуча, јер нема ону другу полу ђона; диже празну кутију од машина шарене корице од цигарпапира, кутију од сардина, и све што је уопште кадгод што вредило, и носи кући, меће на гомилу, у нади да ће све то опет кад-тад некоме требати. Понекад му дође воља па се закључа, и седне па то све прегледа, размишља чије ли је све то било: та „штрумфбандла“, та брунерска женска ципела или нецована рукавица без прстију; ко се све бријао тим бријачем од којег он сад држи корице; која ли је дама носила тај сунцобран од кога држак и шипке држи сад он, и је ли коштао много и је ли мужу лако било куповати све то својој жени. Све тако претура, разгледа, сређује и прегледа инвентар тих ствари, да види је ли све записано.
Недељом пре подне иде редовно у цркву, понајчешће у цркву Ружицу. Стоји близу оног великог чирака, моли се богу и пази на свећице да се која не накриви или неправилно гори; намешта их и шапуће и даље молитву своју. После подне седи на столичици пред својом кућом, пребраја бројанице; крај њега гомилица камења, тера кучиће да му се не приближе, а мачка воли још једнако, и сад има код куће једног мачка. Кад прође који познат, чини се да га не види. Не воли живе, уздише за мртвима, и зато не пропушта ниједну пратњу, кад умре какав познати, а често недељом после подне иде на гробље. Ту радо проводи време, обилази старе добре познанике; чита гробне каменове; туга га спопада, и он уздишући шапуће себи: „Ето, све што је добро, то је под земљом; оно што је лоше, ни богу не треба!“…
Њгови земљаци га издалека посматрају, жао им што се толико повукао и запустио њихов Герас, и пажљиво покушавају да га оживе и усправе. у име осталих, долазе му тројица најодличнијих, Кутула, Џанга и Данга. Али као оно праведном и многострадателном Јову што дођоше три његова пријатеља Елифас Теманац, Вилдад Сушанин и Софар Номаћанин, па му место утехе донеше само већи јед својим прекорима, тако и ови — Кутула, Џанга и Данга — само му, код његове муке, загорчаше живот својим одоцњеним саветима и излижним прекорима. И какво чудо онда ако их је он осорљиво и дочекао и испратио. Они га оставише, и тужно климајући главом рекоше да му нема лека, и да је његова несрећа велика, несравњива! Назваше га другим Велизаријем, који је силно пропатио од неблагодарности људске и на коме се најстрашније показала таштност и кратковременост сјаја и среће људске!…