Глава десета
Из које се најлепше види како у свету тек онда кад нешто изгубе увиде шта су имали!
Било је већ вече кад прође чаршијом глас о смрти старога и дугогодишњег трговца кир-Гераса. Узбуни се сва чаршија. Устумараше се Грци и Цинцари из дућана у дућан. Скупљају се у гомиле, разговарају, џакају, свађају и пребацују један другоме; веле како нису вредни да живе, да их ово божје сунце греје кад су такви. Имали њега једног, па га нису умели чувати! Распитују се: ко га је и кад га је последњи пут видео; јесу ли га обилазили и понуде му доносили; је ли дуго боловао, је ли лако умро и зна ли се које му последње речи беху на самртном часу. Договарају се да један најпре оде покојниковој кући, а после ће сви. Нукају се, шаљу један другог, нико неће први; сваки се извињава, вели да је мека срца и да неће моћи издржати и преживети то.
Кад не могоше намолити ниједног да сам оде, сложише се да се после вечере састану у грчкој школи, па одатле да крену и поседе мало подуже крај покојника. Затим се разиђоше, климајући главом и вајкајући се речима: „Јадни, јадни наш Герас! Прође ко̂ зелена трава!“
После вечере састаше се у грчкој школи и кренуше се корпоративно покојниковој кући, а имали су добро да запну.
Кренуше се сви, корпоративно. Напред Грци а за њима Цинцари. Ту су: Христодулос и Чистопулос, Фармакакис и Сапунцакис, Чирикидес и Блесидес, па онда Џуфа и Дуфа, Џанга и Данга, Дука и Фука, Луча и Фуча, Фота и Лиота, Деда и Дада, Антула и Кутула, и Гуша и Куша. Иду тако два и два као и увек сваке недеље на јутрењу кад се крену да целивају икону. Иду достојанствено, свечано обучени, погнуте главе, са бројаницама, и ћуте, а кад и проговоре, то иде тихо и полако како личи једној старој и савршеној раси.
Како су имали дуго да иду, доста су се наразговарали, почешће застајали, купили се у гомилу око најречитијег и слушали га, а после се опет уређивали два по два и ишли даље. Разговор се вртео око покојника. Говорише о покојниковим способностима, врлинама, и вредноћи, и поштењу његовом. — Спомињали су га и као приватну личност, говорили о приватним навикама његовим, о чему је најрадије разговарао, како је од јела најрадије јео „мусаку“ и „папучака“, коју је песму у младости а коју у старости највише волео, и како је у млађим својим годинама умео понекад и весељак да буде; нико, — причаху и признаваху сада — нико као он није умео тако да развесели и насмеје друштво као он кад се игра она омиљена игра „Пос пун пезун то пипери“1 Какви му све обешењаклуци не падаху на памет тада! Оно млађе што игра, све се искриви од смејса, а оне старије што не играју просто заболе кукови од смеха, па јадни само вичу: „Доста де! Имаш ли душу?“ — Једном речи, у кога душа кад он стане да ређа и да показује како се све може бибер да туца!…
Разговарају се тако идући. Сећају га се у свима његовим ситницама. И сада тога човека нема! Уста која су у игри „овако се бибер туца“ насмејала свакога, затворена су занавек, занемела су, али и тако затворена како речито и страшно коре земљаке своје!
Осећају већ грдну празнину како зјапи у редовима њиховим без њега. И нехотице им се отима поглед на фирме које се спрам месечине разговетно читају! Све туђа имена, и не личе на трговачка имена! Некада је све сам Грк владао ту, сама грчка фирма, а тек по нека српска. Само читаш онај из Влахоклисуре, онај из Мосхополиса, онај тамо опет из Гопеша или Магарева или Смрдежа, тамо из Мецова, из Јањине, Корче. А сада обратно, тек по гдекоја грчка, а оно све неки Чифути и Срби! А Грка пушком да гађаш! Дошло време да их је више у гробљу него у чаршији, више са крстачама него са фирмама. Али бар на крстовима и плочама грчки им пише. Дође време да живи завиде мртвима; дође време да ће живи повикати мртвима: „Устајте ви, да легнемо ми!“ Тако се јадаху пролазећи чаршијом и читајући фирме. На фирмама све неки Карановчани и Крушевљани, Кнежевчани и Шапчани, па ’ајде што варошани, али почеше их потискивати и сељаци; ено све неки Јасеничани и Лепеничани, Даросавци и Пиносавци!…
И ту се сад сетише и оног зликовца Милисава Пиносавца, који наче и закопа њиховог Гераса. Нико дотле није чуо ни да постоји неки Пиносавац, — а сада га запамтише боље него Термопиле! Како се само изменише времена! Како се изменише потомци славних предака! Тамо хиљаде Персијанаца заглавише у кланцу термопилском, овде Јелин па заглави у Пиносави некој!…
Сви се слагаху у том да је то ретка трагедија, та трагедија несрећног њиховог Гераса, и да је таквих случајева било само у оно древно доба кад се судбина и кивни богови окоме на неког и сруче му на слаба плећа и главу његову све беде овога света. И сви га поређиваху са Пријамом, са Хекубом, па чак и Ниобом…
— Јок! — пресече им упоређење кир Кутула. — Јок, јок! — понови и заћута мало да се они утишају. — Велизаријус!… Велизаријус! — понови опет кир Кутула и повуче мало више бурмута, чувеног „винерпаца“. — Да чујите! — рече и заустави их.
И свих деветнаест Грка и Цинцара стадоше и скупише се у круг око њега као најауторитативнијег. Јер кир Кутула је важио међу њима као најученији и најначитанији: дневно је дваред ишао у „Читалиште“, прочитао све новине и знао све што је по свету, и, што је најглавније, умео то ванредно лепо и да каже, зато су га сви радо и пажљиво слушали.
— Да чујите! — поче кир Кутула. — Сум читао у една српска књига една песма, — елеђија што се по елински каже, една песма од Велизаријус што су стихови. Покојни наш Герас је Велизаријус! Кристијанин, Велизаријус, — то је наш Герас… Био богат, дошао до велика срекја, пао, пропао, умрео!… Велизаријус!…
Сви климају главом, одобравају; чује се само од свију: — Тако је!
— А за свидјетелство да ји, демек, тако, — продужује — ево си каже у она елеђија — рече кир Кутула, диже обрве и поче:
Не завид’те, добра бракјо,
Виду внешњег шчастија,
У таковом њест обрјести
Серцу, души покоја!
Неки се примичу ближе, неки мећу шаку иза увета да боље чују, а сви веле да разумеју, одобравају и веле: „Даље, даље!“
Срекја јесте с’ цјелом свјету
На мени с’ показала.
Да ји она прелстивна
И велми непостојана!…
Срекја је, каже поета, велми непостојана. Какво красно слово, елинско слово! Украле су га извесно од нас! — коментарише кир Кутула, а они одобравају, и веле: не сме фалити да је та песма украдена од Јелина; а он наставља:
Она мене бјеше дигла
Паче Рима красоте,
Но у бездну низверже ме
Затим фришко с висоте!
„Истина! Јес је! Тако ји!“ чује се са свију страна. А Кутула завршује подигнутим гласом и последњу строфу:
Коме пређе с цјелим страхом
Клањахусја народи,
Слеп он виче: „Уделите
Велизарју војводи!“
Сви признаше да је тако. Од Белизарија па досад није било несрећнијег човека од кир-Гераса. Сузе им навреше на очи, стегло се нешто у грлу. И ни речи више не проговорише, него се кренуше опет по два, мислећи једино о Герасу, прекоревајући себе што му сад већина не зна ни сокак, а они који му знају сокак, не знају куће у којој се злопатио и данас ослободио земаљских брига. Кад уђоше у сокак, распиташе се за кућу и договорише се: нека уђе онај који је по алфабету први, а то је кир Антула…
⁂
Пре познаника већ су стигли рођаци. Ујна Клеопатра залелека још са авлијских врата. Нешто је стеже и поче давити (као арамија кад ухвати за гушу) кад виде како је све пусто и мртво, па она гробна тишина у дворишту. Појури уз дрвене басамаке и упаде у собу, а сви за њом.
Али се трже и на вратима застаде. Престаде и да плаче. Гледа и не верује очима. Пред њом се указа неочекиван призор. Је ли то јава или машта, сан, што се указа пред њеним очима? Је ли то он, или је утвара? У ћошку на столу чкиљи мала лампа, до лампе чучи мачак и гледа у тањир, за столом седи главом он, Герас, храни неке припитомљене мишеве, који му дошли на шаку и једу мрвице хлеба, питоми, тако питоми да се ни мачка не боје, а и мачак их и не гледа ко̂ да се и не зову мишеви, него се чисти и облизује као што обично његова фајта ради кад се добро наједе.
Кад покуљаше и остали, чу се жамор кир Герас се трже, спусти мишеве, који побегоше у рупу, а мачак под кревет, а он жмирну мало и погледа на ону страну.
— Кој си ти? — чу се из дубине собе Герасов глас.
— Ја сам…
— Кој си, мори? — опет запита Герас.
— Ја сам, де… Клеопатра… Антанасова…
— А, ти ли си?… А откуд ти па овде? Што ћеш овде?…
— Зар неси умрео? — оте се ујни Клеопатри.
— Закопан сум, жив сум сарањен, ама јоште несум умрео! Свети Аранђел јоште ми не иска душу, јоште ме неке! — рече тужно кир Герас.
— Истина ли си жив? Неси умрео? — пита га радосно Клеопатра, и притрча му па га пољуби у руку.
— Ето вечерао сум… Жив сум, ваљда!
— Боже, дете, што ме уплаши?… Ксенофон ми рече. Ено и њега дотрчао и он.
— Чусмо у чаршији, тата… па… — поче Ксенофон па застаде, зајеца и загуши се у плачу Љубећи очеву руку.
Герас потресен грли сина, а сузе му капљу.
Уто упаде и Аристотел са сестром Љубицом. Чули и они у чаршији страшни глас, па полетели и они застали. Не верују рођеним очима.
— Тата! — повикаше и полетеше к њему, па га стадоше грлити и љубити.
Кир Герас се раскравио сасвим: гледа весело око себе; очи му бистрије, живље, гледа их радосно скупљене око себе и нуди их и посађује по миндерлуку и столицама. Они га питају како му је и што се повукао тако. Стресају се кад помисле да је све ово могло и у истини да се збуде. Он осећа искрену њихову радост, па му то мило и постаје све расположенији. Сви радосни, а он највише што се сад уверио да има ко̂ да га ожали и оплаче кад умре.
Диже се и извуче однекуд читаву фунту свећа, још из старог свог дућана сачувану, запалише свих шест. Сину соба као и лице веселога кир-Гераса. Задржа их да седе, ето, вели, њега. А он сиђе доле у подрум, који је једва отворио зарђалим кључем, и донесе однекуд неко вино у флашама. На флашама дебели слојеви песка скоро се скаменили. Да не знамо да је Ноје први засадио винову лозу, рекао би за флаше да су још пре потопа. А какав археолог би развио читаву теорију, тврдио би да је вино извесно из доба сеобе народа и Римљана, можда би чак означио и име римског песника који је пио то вино певајући дитирамбе и анакреонке, и име римске легије која је копала тај подрум. Изишла би расправа, наградила би је академија наука, поздравили би је вечерњи листови, на основу ње можда би отишао млади писац на Велику школу, можда би се чак и богато оженио, а извесно је да би дигао нос и не би ништа више радио. А међутим је то много простија ствар била. Герас је то вино закопао кад му се првенац син родио, с намером да га отвори у сватовима првога свога сина. После катастрофе, кад се повукао од света и доселио амо, закопао је то вино и заборавио га већ. Сад га се сетио и извадио га да се почасти са својима које је опет нашао. Донео вино, нашао негде сакривене чаше, спомене и сведоке негдашњег благостања, налио чаше и послужио их. Сели сви око њега доле на ћилим, па се куцнуше и запеваше.
Напомене
- Овако се бибер туца! овако! игра која се и код Срба играла.