Глава једанаеста и последња
Из које ће читатељ увидети како је стари кир Герас доиста налик на ону митолошку тицу феникса.
Утом и трговци стигоше пред Герасов стан, двокатну кућу која је била испод Зерека. Засташе мало, уздахнуше и промрмљаше сви: „Кајмено кир Герас!“ затим се понукаше и пустише Цинцаре као млађе напред, а истакоше кир Кутулу као најученијега да он први пође и поведе их. Кренуше се уз басамаке, али не пар по пар, него један за другим упутише се горе: Кутула и Антула, Дада и Деда, Фота и Лиота, Данга и Џанга, Дуфа и Џуфа, Луча и Фуча, и Гуша и Нуша, а за њима Грци — опет један за другим — Христодулос и Чистопулос, Блесидес и Чикиридес, и напослетку Фармакакис и Сапунцакис. Један за другим, на сваком басамаку по један Грк или Цинцарин; кад је Кутула био на првом, најгорњем, Сапунцакис је био на последњем басамаку, и таман је Сапунцакис дигао ногу да крочи на други басамак, кад уједаред осети силан притисак и паде наузнако; и цео тај ред од кир Кутуле до кир Сапунцакиса претури се и пообаљује један другог (као оно ред карата, кад се деца играју, што се натрашке свали једно на друго кад ону прву чвркну прстом). Посваљиваше се не знајући ниједан — сем кир-Кутуле — ни зашто ни крошто, само се чуло из горње половине: „февге!“ и један преко другог нагрну напоље, а нико опет не зна зашто. Само им је толико јасно било да је кир Кутула морао видети нешто страшно па устукнуо, обалио некога иза себе, а овај оног трећег, и тако попадали сви…
А тако је и било, јер је кир Кутула видео призор невероватан, невиђен дотле. Јер, кад је отворио полако врата спреман да види кир Гераса насред собе са подвезаним вилицама и фесом без кићанке на глави, — он га виде здрава и весела усред родбине своје!…
Кад се поиздизаше и одахнуше, опоравише и обавестише, кренуше се опет горе, и бануше унутра, и засташе пред призором. Насред собе седи кир Герас, загрлио шуру Антанаса и шурњају Клеопатру; око њега синови и још нека родбина; пред њима вино, а кир Герас весело пева неку монотону цинцарску песму која личи на кукање, а остали му помажу и тапшу рукама.
Сви се запрепашћено гледају, а кир Кутула дошао досред собе, искривио главу на лево раме, и он га први ослови:
— Ђераси, бре? Кускре, бре! Аделфе! Ти ли си? Жив ли си? Неси умреу?…
— Родио сум се! — одговори му весело срећни кир Герас. — Несум умреу!…
— Жив! Жив! — чу се одасвуд, и сви полетеше раширених руку к њему.
Ту радост кад видеше да је жив, те поздраве и то грљење кир Гераса са свима редом, по алфавиту, од Антуле до Џуфе, — перо није кадро описати; није кадро читаоцу ни најблеђу слику дати. И зато се писац неће ни упуштати у то!
… Кир Герас је био тронут, срећан и пресрећан кад је видео тако и толико сачуствовање свију, и родбине, и сународника, и познаника, јер стигоше и многи Срби и обрадоваше се кад видеше шта је и како је.
Тада кир Гераса у име свију, и Цинцара и Грка и Срба, поздрави најученији и најначитанији између њих, кир Кутула, с чашом у руци. Диже чашу, и како га је бог као ретко кога обдарио беседничким даром, нађе одмах с ким ће и чим ће поредити ову данашњу радост и срећу њиховог драгог кир Гераса. Каже да је ова радост и срећа велика, налик на радост и срећу оног познатог Хилона, ефора спартанског, који је дочекао да му син буде као победитељ увенчан на Олимпијским играма, и баш зато и жели и моли бога да и Герас прође у свему као Хилон, који је умро од силне радости на рукама свога сина; — да и он Герас, умре на рукама својих синова — али: кад му буде бар сто година!
Не може се описати ефекат који је произвела ова здравица, јер сви се запрепастише кад кир Кутула поче нешто о смрти говорити, и како их сада обрадова онај обрт на крају здравице где му се жели сто година живота.
Сви су били задовољни, и Цинцари и Грци. „Живео кир Кутулис!“ вичу му ови последњи, куцају се с њим и одликују га тиме што га по грчки називају Кутулис, и на тај начин својатају га и грабе у своје коло. Јер, веле, у свему је потпун и савршен, само му још фали да се зове Кутулис…
Кир Герас им је свима благодарио и одмах у истом духу одговорио. Признаје да је радост заиста велика, да је већа и од Хилонове. Јер онога обрадова само син, а њега, Гераса, обрадоваше и синови и пријатељи, и конпатриоте и суграђани, — а то је, вели, велика срећа, већа од Хилонове. Али да он ипак неће тако проћи. Не, вели он, он осећа лепо да после ове беде и невоље коју је претурио преко главе, и после оваквог уверења и саучешћа, — осећа да неће, не може и не сме умрети, него ће још дуго живети, и да је он налик на феникса. Да, он је налик, рече, на оног феникса који сагорева и из пепела се јавља нов, млад, чио и новом животу рад феникс!
⁂
Два-три дана после овога почеше да стижу изјаве саучешћа из унутрашњости и из иностранства, из Пеште, Беча, Трста, па чак и из Александрије и Смирне од конпатриота њихових. Чита их кир Герас и брише сузе видећи како га толики многи тако искрено жале. Тек сад кад је „умро“ видео је колико је пријатеља за живота имао…
И он се исправи, силно осети опет вољу за живот, и стаде разбирати за родбину, обилазити је и прикупљати око себе. А било је велике промене многе принове и прираштаја како код родбине тако и код пријатеља.
За ово неколико година пустињачког живота његовог, силно се намножило колено кир Герасово, све их већ упознао и лик им запамтио, али је невоља што још не може тако и имена да им запамти. А није ни лако: кћи му Љубица има двоје, Ксенофон двоје, Аристотело петеро, и све синови. Па тек каква су им имена: сем једног познатог, оно друго све нека старосрпска, све нека великожупанска имена, која кир Герас никад свога века није чуо; јер Љубичина два сина зову се Бериша и Љубиша, два унука од Ксенофона зову се Предраг и Ненад, а пет унучића од најстаријег сина Аристотела, носе имена: Вишеслав, Градимир, Будимир, Бранислав и Герас. — Ко ће све та имена да запамти! Кир Герас никако не може ни да их запамти и изговори, а камоли да зна које је чије име! Покушавао је, па испадне којешта. Једно зове Недраг, друго Берибиша. Али то њега ништа не буни. Њему је доста што зна да су му све то унучићи, и што они знају да им је он деда, и што га зову деда Герас, и онда шта ће му имена! Доста му једно: „дедино“, или: „а бре, мушко“ за све. И он их тако зове, а они се сви лепо одазивају, па једна дивота! Само викне: „магаре“ или „гумари“, а они се одазивају, чуче му у наручју и вичу: „деда!“ а он их дочекује: „А, варвари дедини!“ А он их узима све по два на колена, милује их и љуби, и пита их: шта ће бити кад буду људи, шта би најволели, и мило му што му унучићи сви кажу да ће да буду трговци и ортаци с дедом, и још тутори у цркви. А стари Герас се топи од милине, и очи му пуне суза, мило му што види да је све то његова крв, што теже дединим идеалима. Јер кир Герас је сада и једно и друго, и тутор и ортак. За тутора га једногласно изабраше суграђани из признателности за његову примерну ревност и побожност, а ортак је са сином Милошем. Ено блешти велика фирма, и златна слова засењују очи, а златна слова на фирми пишу: Трговина Ђерасима (Гераса) Паскаљевића и сина Милоша.
Стари, негдашњи Герас Паскалис је — тако да кажем — капитулирао. И он је најзад одмахнуо руком, запливао струјом новога времена, која је многе и многе његове понела собом. „На млађима свет остаје!“ И он неће да је бела врана међу својима. Као нови феникс из пепела, тако се родио из старога кир Гераса Паскалиса нови Ђерасим Паскаљевић!…