Глава четврта
Мали узроци, велике последице, или: како се кир Герас оженио.
Живећи онако како је у ранијим главама описано, није никакво чудо што је кир Герас из дана у дан напредовао и радња му се разграњавала и цветала, а живот му се милио и имао смисла. И кад су му тако у приликама честитали и комплименте му правили, није се кир Герас много снебивао, јер је осећао и налазио да је дорастао за посао, и да то треба и мора тако и никако друкчије да буде. Рекао им је да се ни најмање не чуде. „Све с мером“, рекао је древни јелински филозоф Солон, а он се тога од ране младости држао, и додавао би још да је то само Грцима од бога дано. „Од дека сум ја?“ питао би се кир Герас. „Од Мецовска земја“, одговарао би сам и чудио им се што му се они чуде.
И имао је право кир Герас што је с поносом спомињао то и поређивао себе Грка са осталим Србима. Јер има и те какве грдне разлике између Грка и Србина. Грк почиње с малим, а храбри га том приликом то што је из ништа свет створен, па и он тако ради. Он отвори трговину ма где, на нечијим басамацима, под нечијом капијом, у ходнику; после неког времена узме мали дућанчић, затим већи, после га прошири, закупи суседни дућан, провали зид између та два дућанчића и од два мала начини један велики. Рашири се тако на штету околине, баш као онај јеж у басни што се увукао у кртичину јазбину, огрејао и раширио, а после кад се кртица пожалила на тескобу, а он је рекао: „Мени је потаман, а коме је тесно, нек иде напоље!“ Тако Грк: почне у Палилули и на крај вароши, па мало-помало, миц по миц — докотура се до главне чаршије. Србин то већ друкчије ради. Он право па у главну чаршију. Ту узме велики дућан, повуче одозгоре силан еспап, и што му треба и што му не треба; ради тачније и брже услуге муштерија он узме многобројну послугу Они раде, а он с времена на време свраћа у дућан и надгледа калфе, које код таквог газде обично имају и боља извесна познанства и чине лепше поклоне него сам газда, јер газда даје своје а они туђе. Србин почне навелико, па иде све намање; почне с главном чаршијом, а сврши са Палилулом; почне с великим дућаном, а свргни што узме под кирију напола с каквим опанчаром дућанчић, — док се напослетку у том све даљем и даљем котрљању наниже не заустави као послужитељ у каквом новчаном заводу у коме је његов негдашњи комшија Грк акционар од бар педесет акција! За ово не треба ићи далеко и тражити потврде. Јер за ово три-четири године око самога кир-Гераса три су комшије трговца пропала; двојица су отишла нижи општински персонал, а трећи дунуо негде бестрага далеко и отворио пиљарницу на крај вароши, у неком сокаку где је — што рекли — и бог „лаку ноћ!“ рекао.
— Ели си чуо на литурђија, у црква, Хируфика како се поје? — говорио би кир Герас у потврду малочас изложенога. — Ели си слушау ка̂ Елин Грк, почни Хируфика? Почни помалко, ниско, па истера на ђунију и сврши песма. Не је како поје херуфим ели пак серафим да га кажеш, јок, — ама га искара до крај. А?… — вели кир Герас и задовољно шмрче бурмут и ужива гледајући какав је ефекат произвео тај наведени факат. — А Србин? — наставља даље кир Герас и шмрче бурмут. — Како поје Србин Херуфика, па и литурђија̂? Како започни Србин? Почни високо, широко; криви шија, дижи и спушта веђе и трепке, гледа у полиелеји, у кубе, ама не може да га искара на ђунију, веће крекне… крекне како петал кад прогута маслинку па не може да куку риче… Имаше га једно слово од славно елинско мудрац Талес: познај, рече, себе самог!… Е та ји работа и у трговина! „Све сос мера“, казау је славни гречески муж Солон из Елада…
И Герас је тако радио. Почео је с малим сокаком, малим дућаном, а мали му службени персонал био. Био само он и његов читаоцима већ познати мачак; он да мами муштерије, а мачак да растерује мишеве. Имао је још и два шегрта која су му помагала и песмом га увесељавала, јер кад год су правили шећерлему „печате“ и „шипчице“ од шећера, морали су сложно у дуету, колико их је грло доносило, певати црквене песме: Возбраној, На рјеках вавилонских, или ону школску: Благо нама птицама по зеленим шумама! И томе подобно, што је кир-Гераса увесељавало и умиривало, јер је уверен био тада да му шегрти само раде и певају, а не једу шећера, јер давно је казано: ко пева, зло не мисли…
Ето, из толико је чланова била састављена ова трговачка дружина кир-Герасова, па и тај мали број не остаде неокрњен. Једне зиме смањи им се број: једнога између њих нестаде… То је био љубимац кир-Герасов, његов мачак. А то је било овако. Једне вечери замаука мачак на вратима. Искао се напоље. Кир Герас се диже да га пусти, и смешећи се доброћудно, потапка га и испрати с речима: „Хехе! Аџамијче мој!“ — Али љубимац његов не дође ни другог, ни трећег, ни следећих неколико дана. Тешко кир-Герасу без свога љубимца али се ипак теши; сећа се да је тога било већ неколико пута, теши се и вара сама себе: „Хехе!“ смеши се кир Герас. „Што је живот… што је човек! Младос’, лудос’! Ђе се врати!“ Али прође још неколико дана, и мачка никако нема. Одсуство његово осетише и мишеви, и кир Герас уз жалост осети још и штету. Узе кир Герас календар, питајући се у себи: докле ће већ трајати тај фебруар, и да види да није откуда преступна година? Кад загледа у календар виде да је ова година доиста преступна, да је фебруар имао 29 дана, био и прошао, и да је тога дана 17. март, дан Алексија человјека божја, — а његовог мачка још нема! Распитивао је најсавесније и најбрижљивије неке две-три недеље и ближе и даље за свога мачка, описивао га какав је и по физичким и умним особинама својим, обећавао награду оном ко га донесе или бар просочи за њ — па ипак ништа! Нико му ништа није знао казати о мачку ни доброга ни злога, као да је у земљу пропао!
Тих дана се виђала једна мачка, долазила и тужно маукала око кир-Герасове куће. „Изгубисмо га!“ рече јој кир Герас.
Кир Герас га је искрено ожалио. Сећао га се често, и не једанпут шаптао у себи формалан епитафијум своме погинулом љубимцу. Мало га је утешило и мало му је губитак накнадило то што му је нашао заменика. Али каква разлика и у нарави и у карактеру између оног и овог мачка! Овај нови још млад као капља, што рекли, у пупољку свога бића и жића, па је већ показивао гадне особине једнога старог и блазираног мачка. Био је ленштина и крајње непоуздан; крао је што је видео у кујни, а у дућану се невешт и глув правио према цичању и глодању мишева, који се силно осилише. И кир Герас поче осећати сву страхоту свога усамљеничког и самачког живота и тежину свога губитка. Тада му паде на ум љубимац његов, и у себи се јадаше и оплакиваше га тоном древних песника. „Које ли мрачне и мразне ноћи“, шапуташе кир Герас, „на ком ли крову, од чије руке и од каквог оруђа — камена, мотке, цепанице, перајице или портфиша — погибе љубимац његов? Да ли ту у близини или далеко од куће, далеко од дућана и тезге — на којој је годинама седео, дремао, жмирио и прео — заклопи занавек очи љубимац његов, страшило мишева дућанских и кућних?… Где је и како окончао дане своје“, питаше се Герас, „и ко зна код ког је ћурчије у сепији оно лепо и сјајно зеленкасто крзно његово!… Бар је проживео“, мишљаше и тешаше се кир Герас. И ту се сад сети и себе, самоће и инокоштине своје; осети се сам. Јер шта су њему та два шегрта, рођена у Србији, и тај нови мачак из српске куће? — Варвари, и ништа друго. Покојник је бар разумевао грчки, а овај нит разуме нити хоће да разуме, ни лепу реч ни грдну; кад га кир Герас грди, он се чини невешт: дигне ногу па је лиже од репа до шапе! Кир Герас је сам, сам-самцит, као суво дрво у планини. Тешко уздахну и пореди себе са тицом фениксом која сама — једина од свога рода на свету — живи. А уздахну још теже и јаче кад помисли да је и тај феникс ипак срећнији од њега, Гераса, иако је сам-самцит и нема друга, иако се сам спаљује и сагорева у шаку пепела. Јер из тог пепела се ипак обнавља, рађа се нов, млад феникс, да нових пет стотина година гледа овај лепи божји дан и да га, док је света и века, спомиње благодарни грчки народ. Тако феникс, а он — Герас?…
Ту се сети да не може више овако. Треба да се жени! На то се решио одмах, после тога је мислио и размишљао, био за и против, и понова се коначно и тврдо решио: да је крајње време да се жени. И то што је сам решио, он по обичају и реду који је тада у грчком трговачком свету владао, повери својим сународницима, с молбом да и они о томе размисле. И они му се одазваше радо, већаше и сви сложно решише да кир Герас треба да се жени: то му желе једно као његови добри пријатељи, а друго, као добри Јелини, којима се учинило да им се живаљ проређује, чаршијско тле измиче испод ногу, и да је у чаршији све више фирми на -ић и -вић, а све мање на –аси –ос –адес и –идес!
Што је решено, то је брзо свршено, као што је и ред код људи који су себи за девизу у животу поставили оно: време је новац.
⁂
Што је решено, то је брзо свршено. Две недеље доцније оглашени су у цркви првобрачни женик кир Герас Паскалис и Евтерпија Лазаридес; оглашено је било и на српском и на грчком језику (на првом што је то званични језик цркве, а на другом, што су вереници Јелини, и што је у цркви обично увек било много више Грка него Срба), и позвати су благочестиви христијани да слободно кажу ако знају за какво „законо препјатствије намераваном бракосочетанију“.
Млада Евтерпија је била из честите цинцарске трговачке куће Лазаридес. Била је лепа, кротка и смерна, и — што је не мање важно — разумевала се добро у трговини. Била је прави производ и чедо свога времена. Увек се само с мајком кретала у варош. Кад је ишла, гледала је само преда се, била мала, мало кривонога, са петама у поље а прстима окренутим унутра, и кад је ходила са сестрама и мајком, кретале су се свим телом онако по грчки, па су изгледале као гушчија или пачја фамилија кад се упути бари. Никад на мушко није погледала, нити могла издржати мушки поглед, а да сва не порумени (ствар данас доиста невероватна, а онда сасвим обична), а у игри никад се рука њена није дотакла мушке руке, јер су се, у оно старо строго морално време, „тенцер“ и „тенцерка“ држали за крајеве од штиковане мараме или везена пешкира а кад јој је једанпут на сну дошао мушкарац, и то бар да је ко, него њихов покућар, дугачки и чупави Ристивој, па је ко̂ дигао и држи је на длану, па је љуби, а она се ко̂ отима, хоће да скочи на земљу, али не сме јер је високо, — кад се пробудила, тога дана од стида није ни ручала, и целога тога дана као кривац неки избегавала је да се сретне с очима и погледима својих моралних и строгих родитеља.
Тако млада, лепа и смерна, природно је да није морала дуго да чека од оглашења до венчања. Већ после неколико недеља била је и свадба, која је са своје торжествености, а још више рад оних свата, јако личила на оне древне олимпијске игре, јер се ту слегло све што је племенитога јелинскога света живело међу варварима. Па тек каквих је све јела било! Било свега и свачега, а најлепша беше чувена цинцарска пита, с пилећим ишчијаним на танка влакна месом. Било свирке и игре свакојаке, а највише се играле грчке игре. Похватали се у хоро све сами Грци и Цинцари, јор ганџије, и терзије, и ликерџије, а коловођа, неки клефта, — којега су за тај дан нарочито оденули и наоружали — размахује пешкиром у десној, а хоро се таласа и вије бесно и величанствено, па ти се чини као да су из гробова са тројанских пољана устали и дошли Ахилесови древни Мирми донци у почаст своме сународнику и потомку, пресрећном и преблаженом кир-Герасу Паскалису!… Било је и српског света, и ради тих, а уопште и ради својих многобројних муштерија које нису ту, играле су се и неке српске игре; учинио је кир Герас жртву и решено је да се весеље заврши „шареним ором“, жртву велим, јер се шарено оро, као што је свима познато, игра већ у мрак, а кир-Герасу се ово после подне отегло као читава вечност. Док су се грчке игре играле, Срби су гледали а Грци им све тумачили, причали им о играма с јатаганима које паликари, клефте и сулиоте, тамо у њиховом вилајету, играју. И кад се весеље свршило, били су сви задовољни. Само се чуло: „Кала, кала!“ Честитају један другоме што су остали живи и благодаре богу што се све тако лепо свршило и прошло без крви и људских жртава, јер, причаху они, тамо на вилајету не може да се прође без тога. Често, кажу, изгину сви, и млада и младожења и сви сватови изгину. Остане, веле, само онај што точи вино, а и он не би остао да се није раније опио и заспао у подруму. Укратко, пролије се и тече крв, веле, као у Мисолонги, али овде, у туђем свету, морају, веле, да се уздржавају и умирују себе.
⁂
Човек се, веле, жени ради умножавања рода људскога, и још да види себе продужена у свом од срца породу и потомству. Тога се сваки народ држи, и зато се и жени. И Србин то хоће, али кад се Србин ожени, он мало мења, или често нимало не мења начин свога дојакошњега живота; највише ако се само пред свадбу сети па врати каквој касирици или собарици њену фотографију обавијену косом дотичне; а често ни то, јер је на њену молбу опет задржи и скрије и чува је међу каквим сухопарним документима, као облигацијама, тапијама и судским решењима. Не мења начин живота не раскида с кафаном и кафанским друштвом и онда, наравно, буде оно што буде, или боље рећи, не буде ништа… Али кир Герас и све његове вилајетлије не раде тако. Кир Герас је пре ретко остављао кућу, а сада, откако се оженио, још ређе, управо никако. Кад устане, — а устајао је пре жене — устане полако да је не пробуди; сам подложи ватру, пристави џезву, сам скува кафу, и за себе и за њу, налије у филџане и покрије их, па онда седне крај кревета и мало причека неће ли се сама пробудити. Гледа је мило, па се онда обично хоће мало и да пошали с њом. Узме ону меку четку за хаљине и принесе јој к устима, а она, још онако затворених очију шири руке и намешта уста за пољубац, пољубац пукне и изгуби се у празном простору, а она се буди, отвара очи, па се застиди и покрије очи рукама. А кир Герас је дира, пита је шта је и кога је снивала, с ким се то љубила у сну, и је ли то верност та њена на коју се пред олтаром заклела! Она одриче да се љубила, Герас каже да јој то не помаже ништа, пуко̂ је пољубац и чуо се. Она се онда силно збуни, и још горе порумени, а он се онда смеје и умирује је, вели јој: „Ја сум, ја сум биу, гугутко моја!… Устани да пијемо кафу.“ Па онда седну, смеше се једно на друго и пију кафу у кревету. Затим се разговарају шта ће за ручак; о ручку опет саветују се шта ће за вечеру, а о вечери се питају да л’ се она њега сећа кад је у кујни, и она опет пита њега: сећа ли је се кад уђе каква лепа и млада муштерија у дућан. Ако суботом или уочи празника праве сарму, он јој помаже у надевању сарме, или сецка месо за ћуфте или чешља наситно бело месо од пилета за цинцарску питу и учи је увек како је боље. Кад год из пође у дућан, он је пољуби; кад год се сврати и дућана у собу или кујну, он опет тако исто. Зато су и уздисале Српкиње и уздишући говориле: „Благо оној која се уда за Грка, — та зна како живи!“… Недељом заједно иду у шетњу, обично каквом побочном улицом, а кад издалека још виде некога, а они скрену у неку још побочнију улицу; не треба им други свет, они су једно другом свет, свет за себе!… И крај толике узајамне нежности, које чудо онда што је кир Герас добио пре принову него она четворица Срба који су се тога истога дана у истој цркви у којој и Герас венчали!…
Прво дете, прва радост у кући кир Гераса! Прво па мушко, син, Јелин! Каква радост за оца! Обрадоваше се с њим заједно и сви сународници његови. Одмах се скупише да већају какво име да му даду. Да му даду име ама такво име које ће га кроз цео живот његов обележити којега је народа син, и не дати му никако да врдне у другу народност. Било је пуно предлога, маса имена је предложена, као: Милтијадес, Темистокле, Леонида, Аристидес, Алкибијадес. Даскал тадашње грчке школе предложио је да се првенцу да име баш Деукалион, али се и њима учинило то мало и повише грчки, и одбацише, па онда предложе име Прометеј, па и то одбацише; или Рига нек се зове, предложи даскал, за спомен онога Риге из Фере што је страдао на бедемима београдскога града, али ни то му не примише. Сложише се најзад да се детету да име Аристотелес; прво, то је чисто и лепо јелинско име, и после, личи бакалском сину, будућем бакалину, јер и Аристотелес је негда држао бакалницу у Стагири, тумачио је даскал Аргиропулос, приставши и сам на то име.
На сам дан крштења просто претрпаше малога Аристотела даровима. Ту су антеријице, тозлуци, ту фесови са великим плавим кићанкама, какве носе скадарски трговци, ту црвене патице са грдним киткама од разнобојне вунице на врху патица, а врх свега сложне и једнодушне жеље целокупне ове колоније Грка живеће у варварској средини: да новорођени младенац осветла образ и родитељима и нацији; да буде учен и књигољубив као велики имењак његов Аристотелес, а богат као оба вилајетлије његове у Бечу Сина и Думба; ако не тако богат као ова двојица скупа, а оно тако богат бар као један, ма који од њих!…