Глава друга
Из ње ће читатељ видети како се Герас трудом и муком, патњом и штедњом, гурао кроз овај свет и изишао на селамет; или краће рећи, како је Герас настао кир Герас, и какав је био као такав, то јест, какав је био као млад трговац за тезгом. А у њој су и неки тамни наговештаји као да је калфа Герас ипак имао поетских тренутака у том калфенском животу свом.
Прескочићемо оно најцрње доба из живота свакога бакалина, то јест доба шегртско, па и доба калфенско, које је код свију других заната ипак лепо, јер је посуто помало цвећем и лепим успоменама, али које је само код бакалског калфе исто тако, ако не још црње и мучније, него и само шегртско што је. Оно је пуно свакојаких невоља и напора, и перо је слабо да све то опише. Пуно тешких и немилих послова и појава, као раног устајања, гладовања, зиме и врућине, цвокотања, знојења, глади и жеђи; пуно сумњи и грдњи, шамара и батина, жуљева по рукама и масница по леђима. Све ћемо то прескочити или, боље рећи, укратко прећи, једино у тој цељи да поштедимо осетљивост нежних читатеља и чувствителних читатељака; да би им уштедели потоке такозваних „суза жалосница“, које би можда пролили при читању описа свих тих Герасових патњи и мука.
Зато ћемо бити кратки и споменућемо само толико да је Герас после седмогодишњег шегртовања постао, напослетку, калфа. А што је баш седам година, а ни више ни мање био шегрт, имало је и то свога разлога, који и сам Герас задуго није знао, али се после образложења газдина умирио; помирио се са судбином и увидео да је тако морало бити. Јер кад год је гунђао и роптао: зашто толико служи као шегрт, газда Наун би га умиривао и уверавао да то мора тако бити из врло много разлога, које све набрајати било би и дуго и излишно, али му је ипак неколико разлога навео; а ти су били ови: зато што и недеља има селам дана, што има седам тајни хришћанских, што је било седам чуда светских, и што је, напослетку, било седам мудраца јелинских, — и зато, ето, говораше му ћир Наун, и он, Герас — као хришћанин и Јелин — треба равно седам година (ни дан мање, ни дан више) да служи! А то је и боже помози, причаше му ћир Наун, јер кад је он — газда — био во времја оно шегрт у Москопољу, служио је као шегрт равних — не седам, као они данас, — него десет година, јер су — тумачило се тада — десет заповеди божјих старије од свега на свету!… Али сад су, вели ћир Наун, друга времена; свет се покварио и од бога отпадио, и зато сада и он, Герас, служи само седам година, а оне три додаје газда, однео је андрак и какадемон!
⁂
И тако је Герас постао калфа и био као и сваки бакалски калфа. А какав је изгледао као калфа, лако ће вам бити, поштовани читатељи, да представите себи. Замислите себи оног малог Гераса, оно мало шегрче из сепетке, па замислите да га гледате на увеличателно стакло, — ето, то вам је био калфа Герас! Носио је и после цинцарску антерију и преко ње припасану кецељу направљену од дебелог неког џака. На глави је имао фес мањи од главе, а на ногама кондуре веће од ногу, а ноге су иначе још из шегртског седмогодишњег доба постале од силна стојања за тезгом широке као пачије ноге, па кад би кога очепио њима, а овај би одскочио на једној нози, па само што не скамукне као пас од силна бола кад га очепе!… Једино што је мало друкчије било, било је то што је испод антерије место тозлука имао панталоне, а то није ни могло друкчије бити кад се зна — јер је то и науком утврђено — да је Београд на капији западне цивилизације и Европе.
Као калфа није знао ни за какве радости и задовољства, као што су то, на пример, знале тадашње терзијске, а још више берберске калфице, којима је сваки дан друкчији био, а субота и недеља увече биле пуне најлепших успомена. Сем дућана и тезге за Гераса није постојао други какав свет. Од раног јутра до мрклога мрака ту је био. Послуживао муштерије, жрнао со, туцао бибер онако умотан и забуљен, и правио фишеке, или ма шта тако радио, тек да није беспослен, јер — уливао му је свакога дана у главу ћир Наун — „беспосленост је мати свију порока на свету“. Недељом и празником пре подне покућарио је, то јест помагао је домаћици Патруни, другој жени ћир Науновој, у кујни, а после подне је седео пред авлијским или дућанским вратима, па је певушио, управо појао из Катавасије (наравно на грчком језику), или је читао крадом Грчку митологију, или читао јавно Житија светих, која је добијао на прочитање и „духовно созидање“ од свога даскала, из грчке недељне школе, ћир Харитона, код кога је одлазио као шегрт и учио се само недељом, јер радним даном ћир Харитон је био само један прост и обичан јорганџија и дрндар.
Тако је Герас четрнаест пуних и дугих година био калфа, а остао би можда још и других четрнаест да се није десило нешто што је убрзало ствар, и Герас добио „Еснафско писмо“ раније него што га је и потражио…
⁂
Шетао се једне недеље по авлији стари ћир Наун, онако замишљен као што то облигатно мора да изгледа сваки Грк и Цинцарин, са рукама одостраг и с кратким бројаницама које несвесно и махинално пребрајаше, кад га из мисли трже глас и песма:
Без тебе, драги љубезни,
Не могу живјет, не могу живјет —
Морам умрет!
Као гром да га је из ведра неба погодио, тако стаде ћир Наун. После се заљуља и умало не паде, али се задржа на петама. Кићанка му одскочи преко феса напред: дигао обрве, исколачио очи и зинуо од силна чуда кад чу ту српску песму. Застаде и ослушкиваше даље стихове:
Та ти си цвеће мирисно,
Та ја те берем, та ја те берем —
Радосно.
— „Цвеке!“ понавља стари ћир Наун. „Какво цвеке! Кој бере цвеке?… Коме да мирише цвеке! Ко је тој цвеке?“… шапуће ћир Наун. Онако љут тумара и сваки час застајкује, копа и баца ногама као мали петлић на буњишту. „Цвеке!“ понови и опет се устумара, па одједаред застаде и окренут онамо откуда се чује песма, силно се удари у прса и страховито викну: „Цвеке?… Е, ја сум цвеке!…“ После дужег тумарања застаде и тужно заклима главом. — „Дулусос!“ — викну најзад и одмахну руком слушајући певање младе Аглајице, треће жене своје, још млађе него обе раније покојнице.
То га је просто саблазнило! Аглајица? Аглајица, која још честито ни натуцати српски није знала, — јер је тек пре две године дана дошла из Шатисте — а већ пева; и какве песме пева, — српске срамотске! Заврте главом стари ћир Наун и поче брже пребрајати бројанице. Устумарао се по авлији; једнако врти главом и шапуће; обилази око кујне и миче устима, али не улази. Кад му се отеже песма, он приђе и примети јој да би добро учинила да престане рекав јој: да је грехота што за време божје службе место да се моли богу или ако јој се већ пева, а оно бар да отпева какав акатист на грчком језику — а она гле какве песме пева! После се опет шетао шапћући од времена на време: „Дулусос, ћир Наун! Дулусос!“ Шета се и мисли, а из одаје опет зачу певање:
За тобом, драги, умрећу,
Ах, и у гроб тавни, и у гроб тавни —
Лећи ћу!
— Хууу! — хукну ћир Наун, и скиде фес да пролуфтира мало главу, која му се пушила као обарена цвекла. И таман погледа у небо и захвали богу што је песма већ свршена, кад се поново зачу на други глас, друга песма:
На те мислим када зора свити,
На те мислим кад се сврши дан…
— Хехе! „На те мислем!“ Мислем!… А ја што мислем, на тебе, керко, и за тој слово!… Тартарос ми турила у стрце, Клитемнестра проклето!…
А изнутра се чује:
И до гроба мислићу на тебе
— Е, ћир Наун! Наздравје ти пита — уздахну ћир Наун, кад чу то. Па се опет јаче стаде ударати по глави: „Ех, кондрокефалос! Букова глава!“
Кад спомену реч пита, а он се сети и пите, „цинцарске пите“ и „паша-ћуфтета“; и тек сад му пало у очи да његова мала Аглајица од неког доба учестала па и радним даном прави та и таква јела, која он никада нити је захтевао, нити богзна како мари за њих!… И ћир Наун ту застаде: зину па звера обазриво и плашљиво очима на све стране, као мачак кад хоће да здипи што са кујнског стола.
— Хммм! — рече и заврте главом замишљено ћир Наун. — Ехе! Пцето-ле, пцето!… Еростратос проклето. Оки да ми запаљи храм на Артемида!… А, ја ће да бацим ова ватра из кућу!…
И једнога дана, ускоро после овога, видеше комши!е како у ћир-Наунову кућу навалише трговци Грци. Долазе један по један. Сви замишљени. Са бројаницама у рукама, мрмљајући и рачунајући нешто у себи, улазе један по један у ћир-Наунову кућу. Образоваше као неки Суд добрих људи. Пред њима стоје отворени неки тефтери… Џакаше и лонџаше нешто и подуже, и све се напослетку сврши тиме што се, и ћир Наун и сви они, изљубише са Герасом; сви га потапкаше љубазно по рамену и по плећима, назвавши га тада први пут међу собом кир Рерас, како ће га и писац од сада стално и редовно звати.
⁂
Тако је кир Герас постао свој газда.
Отворио је дућан на Зереку. Врло је тешко било одредити какве је врсте трговина била то, јер је у дућану било свачега. Била је то на први поглед и бакалница и галантеријска радња; али кад опет мало боље погледа човек, а њему се по неким артиклима учини да је налик на пиљарницу и на шећерџиницу; по томе опет што су бабе једино одатле узимале лекове, личила је на апотеку и дрогерију; а опет по овим силним самарима, ногарима и тестерама што су стајали врло често пред дућаном, и по оним пијаним Банаћанима у дућану, личила је радња кир-Герасова још понајвише на ликерџиницу.
Али баш зато је кир Герас и добро радио, и дућан му увек био пун муштерија; једни излазе а други улазе. А и он је од своје стране опет умео да придобије и привуче муштерије — нарочито женску чељад — чешће каквим малим даром, а још чешће, управо редовно, лепом речју. Тек само уздахне кад уђе каква лепушкаста девојка или удовица, и рекне онако, више као за себе: „Хе! Тешко за кућу без фустан!“ А ако је удата, а он опет уздахне, па каже нешто друго, али опет тако нешто лепо и муштерији пријатно, као: „Пушка ке фанем, клефта ке станем!“ А кад ова запита куда ће, одговара: „Орман1 ке да фанем.“ А кад га ова даље запита зашто све то, он јој одговара: да ће то учинити због њеног мужа, кога, вели, мрзи, јер му је душманин, а зашто му је душманин, то, вели, неће ни црној земљи казати. Другу неку опет друкчије дочекује и друго нешто, опет лепо, каже јој; каже: „Калугер ке станем, манастир ке зидам!“ — Али му све то није сметало да по мало закине на мери свакој, па и најлепшој муштерији. Па ипак, те лепе речи учинише своје: и женска чељад, и газдарице и слушкињице, наваљивале су на дућан кир Герасов као муве на шећер.
И тако, било где пазара и муштерија или не било, у кир-Герасовом дућану их има пуно; још више пред подне а највише увече, пред вечеру кад се амали Бошњаци и тестераши Банаћани враћају с рада кућама.
Тада је пред кир-Герасовим дућаном пуно самара, тестера и ногара. А у дућану седе тестераши са женама, па они пију ракију, а жене им пију ликере, и причају, и јадају се, сећајући се шта су некад били а шта су сад! И да је кир-Гераса интересовало то бар онолико колико се правио да пажљиво слуша, дознао би многу интересантну историју тих својих свакидашњих муштерија. Јер каквих ти све ту није било! Било је ту некадашњих старих газда, сесијаша и вирилаца, који су се возили на четири коња, који су куповали, продавали (а и крали) коње; било је људи који су срећно и задовољно живели без и једног облачка у брачном свом животу, па им једне ноћи одбегла жена (каква Соса, Сара или Ракиља) са рушњачким фирером негде бестрага далеко. Било и таквих што је у весељу ударио брицом друга, па после одробовао повећи број година, а кад се вратио, — имање му скоро све пропало, од жене ни гласа! А он, шта ће, него аљку на батаљку, па ’ајд у Срем, најпре за таљигаша а после за пудара, а кад му остало само три форинта, а он онда купио тестеру и турпију и прешао у Сервију… И сад уздише још за старим вранцима и отумаралом, незнано куд, Пијадом. Али се ипак, сад овако при чаши ракијице, као прави филозоф теши, и вели: „Не дај, боже, само горе! А ово ће се моћи већ отаљигати до прве смрти!“…
Напомене
- Орман, планина, на турском језику.