Глава трећа
Она је продужење прошле главе. У њој ће се лепо видети какав је кир Герас био као Јелин, као богомољац и као домаћин.
Ето такве је ствари слушао посведневно кир Герас; свакога дана нешто друго, новије и чудније слушао је, али није памтио, јер је више мотрио да им напуни празну чашицу и да запамти колико је ко попио, него да им памти причања њихова. Али ипак било је користи за њ од тога, јер је пријатно и лако проводио дане. И зато му се милило радних дана, и брзо му пролазило време, много пријатније него недељом и празником.
Тада му је најтеже било, а од свију празника најтежи му је био и ваљда најдужи дан му се учинио 14. јануара, на Светога Саву. Да се и тај дан слави и празнује, то му никако није ишло у главу, ни њему, ни оним силним Грцима (и Цинцарима) којих је било у Београду. Као шегрт и калфа само се чудио, али као свој газда он се сада једнако и чудио и љутио. Увек је сметао с ума тај дан, — којега у његовом грчком календару није ни било забележено ни црним ни црвеним словима— и тек уочи празника, кад му кажу и опомену га, а он само духне на нос, завали главу, зажмири мало, па вели:
— Како може српско светац да буде? Србин — да се посвети! — Па стане ређати на прсте:— Може да се каже и зове: Агиос Сосонтиос, Илариос, Агиос Агапиос, Поликарпос. Можи Агиос Тарасиос, Фефрониос; има и Свети Сава — ама Јерусалимски, еј, Јерусалимски, а неје Новопазарски! Има такви свеци и може да буде, зашто има форма… ама Растко, Рацко… како можи Рацко да буде светац, — Свети Рацко да се каже?! Јату, ево, — вели, па износи грчки календар и прегледа с осталима: траже Светога Растка, и наравно, не налазе га. — Ево, нема га, нема; зашто не можи да буде, зашто нема форма! — вели и треска љутито календар. — Форма нема… Србин да буди пустиножитељ, светац чудотворац, великомученик и угодник божји! Какво је чудо учинио? Ели убио аждају, како свети Ђорђије? Неје!… Ели ишао сербез преко мору како по цар ски друм… како свети Николај?… Неје! Ели стајао на једну ногу двадесет години како Алемпиос Столпник? Неје… Ели је благословио маслинку да буде дрво Господње и проклео врбу да нема плода? Ели натерао ђавола да избљује шест поједене деце од сестру Мелелију, како свети Сисоје што уради? Неје!… Не може, зато неје!… Има ли Србин зато? Нема! — пита се једнако и одговара кир Герас. — Е, онда, како може Србин да буде светац?…
Тако се разговарају Грци, и, подбодени од кир Гераса, чине се невешти и штрајкују против канона и канонисаних светаца, не иду у цркву, али не смеју ипак да отворе дућане тога дана, јер памте како их је цепнуо кнез Милош сваког са по неколико ока воска и тамјана. Од тога доба гунђају, истина, али се још од Светога Стефана Архиђакона распитују и питају Србе комшије: „Кад је оно васе Свети Сава?“1 И затварају дућане, гунђају у затвореним дућанима, и слуте и предсказују последња времена по свету православну цркву.
Таквих, дакле, празничких и свих недељних дана кир-Герасу било је најтеже, као већ сваком и вредном и раденом човеку коме је време новац, а беспосличење распикућство и смрт. Осећао се тада сасвим сам, јер кир Герас није држао не само калфе, него ни шегрта, па да је колик’ песница, а све због тешких и оскудних времена, и због покварене непоуздане младежи тадашње, како се он изражавао.
Недељом пре подне било му је још и којекако, јер је редовно ишао у цркву. Стајао је обично тамо где тутори стоје и помагао им; припаљивао и продавао свеће, бројао пазар и слагао у гомилице оне разне врсте новаца, и то му годило, заваравао некако себе, и тако му се чинило да не дангуби. Носио је понекад и тас (из поштовања давали би му да носи онај први тас), а кад је пунија црква, отишао би за певницу и запевао би Херувику, али ону грчку: „И та Херувим мистикос иконизонтес“, као што је, опет, увек целе службе певушио тихо црквене песме (наравно, опет све на грчком језику); а кад би при крају ђаци запевали, и он чуо оно: „Тон деспотин ће Архиереа имон кирие филате: Ис пола ети Деспота“, кер Герас би био сав блажен и топио би се тада од рајских милина, чујући једва једном и мало грчког пјенија. Осећао се задовољан и накнађен, и тешио се; јер, иако је дуго чекао, али је бар најслађи догађај напослетку дочекао, и тада би, помешавши се у свиту митрополитову, поносито излазио из цркве, јер мишљаше у себи: ма како варвари почели, морају грчки да заврше!
Али недељом после подне био је у очајању од дува времена. Није одлазио у кафане да игра мице или жандара, није марио да иде у Топчидер или на Вилину воду, у Булбул-дере, као што је други свет ишао; у Читалиште могао је, али није хтео, јер нису држали ни једне грчке новине, него је седео пред дућаном, претурао преко прстију своје бројанице (којима је сваке године куповао по једно ћилибарско зрно, зато су онако неједнака била) и гледао мимопролазнике, и отпоздрављао их пажљивије и топлије ако су Грци, а немарније и хладније ако су инородни. Или би се шетао по затвореном дућану и разговарао се са својим мачком, који је дремао и прео на тезги.
Тај мачак му је био једини друг и пријатељ, нераздвојни пријатељ, с којим се раздвајао само на кратко време, наиме кад би га позајмио коме (а позајмљивао ва је својим Грцима онако у четири ока, а Србима на реверс) на дан-два у магазу због пацова и мишева; или кад би се сам мачак по неиспитаним и вечним и непроменитим законима природе у фебруару — кад се обично по крововима чују они сваком познати мачји мадригали — сам себи дао одсуство и вратио се после неколико дана понизан и миран, а сав изгребан по носу и са исцепаним ушима, које и нису већ више ни наличиле на уши него на две квасле. Па и поред свега тога био је то добар и вредан мачак из честите трговачке Папа-Наскове куће. Кир Герас га је нарочито тражио и много му је стало да се тако, тако рећи, на неки начин спријатељи и ороди с једном главнијом и угледнијом кућом и фирмом после, још и стога је волео да има мачка баш из грчке, а не из српске куће, што су у српској кући обично сви гурмани; ту се коље, кува и меси мало који дан да не. Сви укућани и често и много једу преко дава, па се тиме и мачак обично оштети и поквари у карактеру свом; једнако масти брке, једе мастан и папрен ђувеч и друга томе подобна јела, и постаје тром, лен и апатичан према оној жгадији ради које је једино и створен. Укратко рећи, живећи међу Србима, обично постане и мачак лен као и Србин; исти таки дембел и левента, с једином само том разликом што се не вуцара, не карта и не прави дугове по кафанама. Ето, зато је кир Герас више волео грчког него српског мачка, и зато је бољи мачак из грчке него из најбоље српске трговачке куће.
С њим се кир Герас недељнога дана после подне најбоље проводио. Разговарао се с њим, и то на грчком језику, и тиме улио у њ грчки дух, тако да мачак после тога није ни вермао српски језик; могао си му колико хоћеш викати: мац, пис, и шиц! — он се није освртао као да се то њега и не тиче. Јер и кир Герас се држао оног старог правила које важи за све који тек почињу да теку: да треба да откида од својих уста, и да је боље остављати у чекмеџе него у трбух, и да је боље гладан лећи па снивати богате вечере, него лећи с пуним стомаком па снивати арамије и друге такве страшне ствари.
Зато кир Герас годинама није скоро никад формално седао за сто и ручао, него је онако целога дана мерећи сир, маслине, харинге, сараге, рокчиће и смокве, чалабрцнуо мало од једног, мало од другог, и то што је закинуо муштерији од праве мере то би му обично био ручак. Тек кад дође вече и затвори се дућан, онда би, што кажу, онако формално седао и вечерао вечеру коју је сам себи спремао у оном собичку иза затвореног дућана.
Оригинална је то била вечера. Знали су је многи. Ушла је и у пословицу. Причало се о њој задуго и цитирана је била често. Дуго и дуго су принципали, корећи своје млађе, пребацивали раскошном калфенском нараштају и прорицали му да неће никад постати и бити оно што је кир Герас својом скромношћу и штедњом постао и био.
Свако вече, чим би кир Герас затворио дућан, наложио би ватрицу у мангали, и спрам светлости те ватре насекао би бајата хлеба на кришчице мале и танке као кремење за попару. Затим би прелио то врућом водом. Изабрао би затим једну лепу чисту свећицу од марјаша која је сломљена, па је не би нико купио; ту би свећицу преполовио. Из једне половине извадио би стењак и дао би га своме љубимцу мачку, а лој би бацио на попару, која се пушила и жудно растапала ону у њу бачену половину, и онда би једнако мешао по шерпењи, да би се сва попара подједнако раскошно и богато замастила. Тек тада би запалио ону другу половину. Соба би синула, и кир Герас би се пријатно и топло осећао у лепо осветљеном собичку свом, у коме сада после рада и напора вечера. Свећа је горела док је вечерао, и још мало после. Кад је већ легао, полако се — шапћући неке цифре или молитве — предавао у „објатија Морфејева“. Уз пуцкарање свеће која догореваше и уз монотоно предење мачка чело главе му, заспао би и захркао би кир Герас мирно, тихо и задовољно, као што спава и хрче свака праведничка душа која нема греха, па зато ни гриже савести.
Напомене
- Види М. Ђ. Милићевић: Кнежевина Србија.