Глава девета
Из ње ће читаоци видети како несрећни кир Герас полако почиње добијати задовољења.
Прошло је већ шест година од оног огласа Пиносавчеве жене у званичним новинама, а кир Герас је једнако онако сам. Осећа се остављен, увређен, преварен и презрен од осталога света, па зато и он сам не тражи, не прима и не познаје никога. Ни за синове не разбира и одбија све њихове покушаје за измирење. А синови му се кају, горко кају, и један и други, али нарочито старији, Аристотелос. Он се већ и оженио оном својом машамодом, превео је у нашу веру, изродио с њом већ петоро деце; она држи и даље радњу, која лепо напредује, а он постао у служби примеран и дотерао до лепе плате, од које помаже и оца. Шаље му редовно, али се не јавља, јер не сме, не каже да је то од њега, него само вели: „отплата од једног старог дужника“. Кир Герас прима, мисли да му то шаље какав покајник, онај Пиносавац, и благодари богу, кори самога себе што је рђаво мислио о људима и признаје да су људи ипак добри. Млађи, Ксенофон, отерао харфонискињу прошло три године, освестио се, прегнуо на посао, и с њим би кир Герас задовољан био да хоће само што да чује о њему, али неће; чим му спомену Ксенофонтово име, одмах запуши шакама уши, јер се научио само рђаво да чује о њему, па се боји да што још горе не чује. А међутим, Ксенофонту није сад ни до чега, а најмање о авантура и скандала. Оженио се једном сиротицом, а плата му мала, није доста ни за двоје, а камоли још за двоје деце. Стога је морао почешће узимати на зајам. Помагао га је и брат, али као брат није тражио натраг. Ксенофон се снебивао и стидео и позајмљивао и од ујне Клеопатре почешће омање суме, које је задуго редовно и тачно плаћао, — док није загазио у веће суме. Тада је мало запело, јер није увек све враћао; некад пола, а пола остане дужан. Тако се све више уваљивао у дуг, и сума расла, док није нарасла на триста педесет динара. И онда је — како то већ увек у таквом случају бива — почео најпре изостајати, а после и избегавати не само ујну Клеопатру него и ујака Антанаса и сву материну родбину, а кад је неколико пута опоменут и прекорен, одговорио је осорљиво и увредљиво и тако сам себи затворио врата у тој кући.
То му је тек после неког времена тешко пало. Желео је да се помири, али му је немогућно било; прво, што није имао откуда да плати, и друго, није знао како ће га примити. Уједаред искрсну срећа изненада. Добије на лозу неких хиљаду динара. И прво што му је пало на памет, било је да плати ујни дуг. Али му је много било и за тим стало да му ујна и опрости увреду. Мислио је нека два-три дана док није смислио шта ће и како ће. Сети се да би најбоље било да упадне у кућу, плати дуг и каквим важним поражавајућим гласом забуни све, да се и не сете онога ранијег.
Тако и учини. Изброја триста и педесет динара и крену се тамо.
Уђе у кућу сав снужден. Сви се згледаше кад га видеше. Не рече ни речи, него само метну на сто пред ујну новац и рече јој кратко: „Изброј је л’ све?“ Затим климну главом, нити се рукова, нити поздрави с ким, него, и не сачекавши да га понуде, седе на миндерлук и зари главу у шаке. Они га сви гледају. Он извади мараму, окрену главу и превуче марамом преко чела и очију, па опет зари главу у шаке и ћути. Домаћи га гледају и најзад га ослове, питају га шта је, шта се збило, да није каква несрећа. Само ујак Антанас га не пита, слути да опет не буде какав дефицит или фалсификат. Он дуго ћути, ништа не одговара, док напослетку, прошапта:
— Изгубили смо га… Нећемо га више видети!… Оде без благослова… без опроштаја…
— Шта је, шта је било? — гракнуше сви.
— Велика несрећа! — вели Ксенофон.
— Говори: шта је? — питају сви, а ујак Антанас сав се скупио, слути нешто и већ смислио да каже да је сав новац уложио у нека предузећа.
— Ено, у чаршији… само се о томе говори, ту сам и ја чуо… као гром да ме је ударио. Умро…
— Ко? Ко је умро?
— Герас!… отац…
— Герас!… Леле! — зајаукаше сви.
— Да, давно се већ жив закопао, а сад је и умро…
— Па јеси ли био тамо?
— Не… нисам… Чим сам чуо, прво сам амо до вас дотрчао…
Узнемирише се сви и растрчаше по кући. Иако сами нису ништа криви, јер је он сам тако хтео, ипак пребациваху себи што га тако напустише да умре сам ко̂ какав вандрокаш Шваба; ко̂ да није крштена душа! Похиташе одмах покојниковој кући сви. Ујак Антанас оде у телеграф да јави познаницима и у земљи и у иностранству.
За неколико минута знао је сав комшилук, а за пола сата прошао је тај тужни глас кроз целу варош. И кад се кренуше покојнику, ко год их је срео, сваки их је зачуђено питао: је ли могућно да је кир Герас умро; је ли боловао и је ли оставио тестаменат какав?