Глава пета
У њој је описана кир-Герасова прва радост и прва жалост коју је доживео од својих синова, сасвим по оној старој дидактичној песми: „О, младићу, ти си радост, — О, младићу, ти си жалост“, итд.
Грци и Цинцари потеже се решавају на нешто: размишљају, окрећу и обрћу ствар са сваке стране, нукају се, и шта не раде док се не реше на нешто. Али кад се већ једном реше и баце на неки посао, не премишљају више и не малакшу, него истрају на њему до краја. Тако је било и овде с кир-Герасом. Таман су однели на таван дубак као непотребан маломе Аристотелу — који се у својим малим паликарским патицама батргао по соби, помажући се сам и хватајући се за ноге од стола и столица — и шегрт Милосав Пиносавац враћен опет у трговину, кад после неколико месеци а они скинуше с тавана опет колевку као потребну. — Кир Герас добио опет принову. Опет син, опет крштење, опет дарови, надања и жеље велике. Овоме другоме сину дадоше на крштењу име Ксенофон, са жељом да би био и онако писмен и онако јуначан као онај Ксенофон од „Анабазиса“.
Не прође ни две године, а они опет скинуше колевку с тавана, а дубак однеше у ћилер, као веле: нек је ту ближе, требаће опет скоро, па што да се пентрају чак на таван и тамо цуњају и забадају нос у паучину као поњава дебелу, тражећи дубак. Таман је кир Герас био, као добар отац, учинио план и распоред између своја два сина, кад му ово сад „превуче штриклу“ преко свију његових планова, јер га Еутерпија опет сином обрадовала. Управо га није обрадовала, него збунила и помела. Он већ учинио распоред: бакалницу одредио једном, кафану другом — кад сада дође и овај трећи, с којим није знао шта да ради. Можда је то и био узрок што и овај трећи није добио јелинско славно историјско име као прва двојица, него варварско српско. Кир Герас је, сасвим равнодушан и малаксао у јелинском осећању, пристао да му се трећи син назове Милош, као што је пристао и четврто дете да му се назове Љубицом. Код овог четвртог детета већ су га његови морали тешити: да је то од бога, а што је од бога, слађе је од меда; и додавали би: нека су само родитељи и деца живи и здрави, а за све остало треба се ослонити на бога.
И кир Герас је сада учетворострученом енергијом и истрајношћу радио у дућану. И уколико је чељад која је долазила и пазарила код њега у бакалници била задовољнија његовим дочеком и љубазним речима, утолико су газде им незадовољније биле рђавом мером.
Сада је требало запети и радити и у кућу доносити. Јер, кућа је, жена је, деца су, главобоља је, хаљине су, ципеле су, апетит је, трошак је; а то — говораше кир Герас — мора неко платити, — ја л’ Вла’, ја л’ Турчин!
⁂
Прођоше године многе. Сверушеће време збрчкало је лице кир-Герасово, оплевило му бујну косу с темена, па изгледа као онај библијски пророк Јелисеј (коме су се због ћеле деца подсмевала, па их медведица за казну растргла), отрцало му време и негдашње бујне и дебеле паликарске бркове, па изгледају брци сада као две отрцане молерске пемзле; и брци му дошли мањи од великих проседих обрва над још живим и хитрим грчким очима његовим, које још једнако све виде и на све стране стигну. Тело му нешто и малаксало, али дух остао свеж и чио.
Кад је Аристотелу било дванаест, а Ксенофонту десет година, и свршили основну школу, кир Герас спремаше једно фамилијарно „торжество“ у кући. Хтео је, наиме, да оба своја сина, — своја крила, којима ће даље и више полетети — уведе у своју бакалску и кафанску радњу. Спремио им је једну беседу и две кецеље. Сам их спремио; Аристотелу, будућем бакалину, спремио је кецељу од новог џака, а Ксенофонту, будућем кафеџији (а ако бог да и првом хотелијеру!), кецељу од плавог поркета. И тога дана их свечано иза вео у круг фамилије, изнео пред њих кецеље да им свечано сам својом руком опаше и уведе их тако свечано у посао, као оно древни ритери што су уводили нове јунаке у ред ритерски тешки. Искашља се и поче своје слово, и таман наговести шта хоће, и поче чему се нада од њих на том путу — кад га домаћица прекиде, први пут сада откако су спојени светом брачном везом! Она се испречи. Удари у плач. Не да̂ никако и вели кроз плач: кад их је хтео за бакале, требао им је дати друга каква имена, а не Аристотелес и Ксенофон; зар су то, вели, бакалска и механџијска имена? Нека узме, вели, Милоша к себи у радњу кад пристигне. А ове нека школује, нек их да на велике школе и науке, кад се тако зову, и кад му је дао бог имања!…
Мајка навалила па не попушта, и онда, шта ће кир Герас, него — као паметнији, попусти он и пристаде.
И тако се Аристотелес Паскалис и Ксенофон Паскалис уписаше у школу, — оба по својој властитој вољи, а преко воље очеве уписаше се под презименом: Паскљевићи, против чега кир Герас због неких лиферација није смео роптати.
Учили су реалку. Дотерали до четвртог разреда. Учили су се врло лепо, тако лепо да се отац Герас врло често увече топио од милине слушајући их кад су му они што гласно читали и тумачили из Робарице, Основа трговачког књиговодства или из Трговачке географије. Они читају и тумаче, преслишавају се, а родитељи седе и слушају. Тада Герас слуша, разуме све и диви се, а мама Еутерпија, и она слуша: ништа не разуме, али плаче од радости што је родила тако учене синове, и мило јој, и поносита је што је дочекала то да своје синове ама баш ништа не разуме! Такве је вечери мајка добро запамтила, и кад су синови свршили четврти разред, мајка им је опет прискочила у помоћ и заузела се за њих. А то је било онда кад је кир Герас опет и по други пут насрнуо на њих са оне две кецеље од џака и поркета начињене, и хтео да им припаше и да их уведе у еснаф бакалски и кафеџијски. — Опет скочи мати у помоћ; не да̂ их, брани их. И ма колико да је кир Герас био апсолутиста као домаћин и автократа у трговачким стварима, — овде, у стварима срца и фамилијарним чисто стварима, ипак је напослетку морао погодити се с домаћицом и попустити јој.
Погодише се да Герас задржи код куће у дућану Милоша, а Аристотелеса и Ксенофонта да пошље горе, на веће науке. А то је Герас могао да учини тим пре што га је у томе припомогао и убрзо и један неочекиван и за Грке ужасан догађај у крилу баш самог београдског јелинства, у самој грчкој школи. Одвајкада су се они у свему делили од мештана Срба и хтели да буду над Србима као зејтин над водом: у цркви, у чаршији, у кафани, читалишту, па следователно и у школи. У школи нарочито, јер су се држали оног златног правила које гласи: чиме се нов суд прво напуни, на оно после целога свога века и трајања и мирише, односно заудара. Зато су се као патриоте и Јелини, и као добри родитељи, постарали да младу јелинску душу још изра̂на напуне јелинизмом, па ће, веле, после све до гроба јелинством мирисати. И зато су одвајкада имали своју школу, у коју су набављали учитеља из Јеладе или бар из Епира. — Они су га сами налазили и плаћали и контролисали. Плаћала му свака грчка кућа у новцу и натури. Свака му кућа плаћала двадесет гроша чаршијских годишње; а цела грчка општина давала му годишње: дванаест ока чиста зејтина, божићњега и ускршњега поста десет ока маслинки, и три оке охридске јегуље, и напослетку за мезелук две оке сушених сарагица и кесу леблебија. А сем това имао је право о празницима да руча код виђенијих Грка, па имали ови или немали деце у грчкој школи.
У ово време био им је грчки учитељ у Београду неки кир Зографидес, и зла судба је хтела а он буде „последњи Јелин“, то јест последњи учитељ у Београду, иако су с њим задуго били задовољни и поносили се њиме, а с неке висине гледали на српске учитеље и сажаљевали српску децу.
То је тако било све дотле докле једноме од млађих интелигентнијих Грка др-у Ефтимијадесу, не паде на памет да једне године о испиту не крене се сам да као надзорник проконтролише рад даскала кир Зографидеса.
Испит се поче. Предмети су били ови: наука хришћанска историја, рачуница, јелински језик. Највише се задржали код св. Јована Хризостома, чије су поједине беседе морали ђаци напамет знати, и код рачунице. Задаци су задавани обично такви да још више ободре ову „младу Јеладу“ у туђини. У тим рачунским задацима (узетим, наравно, из трговачког света) Срби су обично банкротирали, а Грци излазили с великом добити.
Ређају се на табли ђаци, мали гарави Грчићи са великим кукастим носевима (сваки ђак, тако рећи, пола дете а пола нос!), један одлази а други долази, један другом предају креду и сунђер. Даскал задовољан, а присутни родитељи блажени. Како чије дете изради рачун, или изговори беседу Хризостома и крене се на своје место, а сви присутни родитељи дижу се, прилазе оцу дотичнога ђака, рукују се с њим и честитају му:
— Херо ме, кирије! На сас зиси то паликари (Радујем се, господине. Да вам живи млад јунак!).
То се тако редовно понављало како је које дете отишло на место. Др Ефтимијадес је само гледао, врпољио се на столици и трпео донекле, погледајући изненађено час у даскала, час у родитеље (што су ови, наравно, све оптимистички тумачили), а после га остави стрпљење, и он се обрати задовољним родитељима с питањем: Шта то они честитају, и зашто, и коме честитају?… Они зачуђено одговорише: да честитају и учитељу, и себи, и деци, и јелинству, јер је све добро…
Тада др Ефтимијадес плану и рече: да све ово ама баш ништа не ваља. Да је срамота, срамота од варвара, да најцивилизованија нација има таквог учитеља.
Као гром из ведра неба, тако та страшна вест порази све присутне Грке. Ко је, шта је, шта је свршио тај даскал кир Зографидес? — питао је млади доктор Ефтимијадес (а запиташе се сада и збуњени родитељи), али није било никаква одговора… Сви су занемели, а кир Зографидес ћути као студен камен, као она камена биста Платонова (поклон апотекара Ескулапопулоса), која је красила учионицу.
Одмах га исплатише и отпустише.
Шта је био грешни кир Зографидес пре учитељевања, то дотле ниједан Грк није могао дознати, али после овог учитељевања знали су одмах после кратког времена не само сви Грци, него и сви Срби Београђани: да је кир Зографидес у Калафату — фурунџија…
Грчка општина расписа, истина, конкурс за учитељско место, али кад им одмах сутрадан неки Срби послаше једног перечара са написаним сведоџбама (у којима је стајало да говори и немачки) као кандидата за учитељско место, — београдске Грке то порази као гром и уби им сваку вољу за сепаратизам. Школа се затвори да се више никад и не отвори. „Млада Јелада“ оде тада сва листом у српске школе.
Кир Герас извади свога Милоша из школе и узе га к себи. И тако најмлађем, Милошу, одмах припасаше свечано бакалску кецељу мало повише, одмах испод пазуха, с родитељском напоменом да нема светије дужности него жртвовати се за браћу своју! А Милош има сада то да учини; он ће одсад рано да устаје, доцније да леже; да трпи поваздан летњу жегу и оморину, и зимњу студ и хладноћу; да помало чак и своју савест жртвује приликом мерења муштеријама. Он ће даље — а све жртвујући се за своју старију браћу — да носи и додере све хаљине и сву обућу тате Гераса, да се тако одрече радости коју свако дете има о Врбици, јер треба једнако да има на уму трошак родитеља око школовања старије браће његове.
И тако кир Герас, нашав и свој интерес у томе што ће их школовати, пошље их горе: једног у Праг, другога у Беч. После два-три месеца, кад је добио писма од својих синова, био је сав блажен, иако ништа из њих није могао разумети, јер је једно било на чешком, а друго на немачком језику. Немачко писмо му преведе неки Ранко, „Шваба“ из прека, а оно чешко неки бандиски наредник. Оба су писма скоро једне исте садржине била. У писмима својим пишу му синови о свему: о путовању, о доласку тамо, о стању, о животу и о скупоћи, и обојица завршују писма извињавајући му се што су писма кратка; веле, немају времена, све им је време учењем и науком заузето, имају много да уче, тако да главе не могу дићи од силне науке, на што кир Герас примети да и треба да уче, али нека само не претерују, пошто је ипак здравље највеће богатство и драгоценије је од сваке науке…
Тако је редовно добијао за читаве две године, али како које доцније писмо, све је било краће, а све пуније захтева неких. Њихова су писма била све краћа, а његова све дужа; њихова пуна захтева, а његова још пунија савета.
Место четири године, они учише само две. И вратише се кући. Ту уверише оца да је за њих довољно и толико, што им отац, наравно, и поверова; прво, што је то јевтиније; друго, што се сетио да су сви у његовој фамилији бистри, а као Јелини што кажу, већ рођени трговци. И он им одобри потапка их по рамену с речима: паметној глави доста и једно око!
⁂
Ко је био тих првих дана срећнији од пресрећне мајке, Герасовице, посматрајући своје лепо израсле синове, са лепим светским манирима, фино обучене, како лепо говоре и за време говора обрезују нокте, гладе их малом турпијом и чисте малом четкицом, а кад се изражавају, једнако вичу „молим“ и „пардон“ и грицкају и влаже једнако језиком доњу усну! Једном речи, фини, светски младићи. Све им је некако друкчије и финије. Кад једу, они виљушку не држе у десној него у левој руци, а кад дође ред на грожђе, а они љуске пљују у тањир, а и руке после перу над тањиром. Не пљују на патос, него у мараме, а шешир мећу на патос под столицу на којој седе! Питају зашто по сву ноћ гори кандило, и критикују стару икону св. Ђорђа. Па и друге ствари су им фине. Кад се умивају, певају све неке аустријске песме, певају. трала-ла, или „Ој, супе, шамбр сепаре!“ Скачу, избацују руке, дижу столицу, чуче и дижу столицу, чуче и дижу се, и све такве фине ствари раде, што се мајци необично допада, само не воли кад јој се синови хвале како су у Трсту, у једној талијанској ресторацији, јели батака од жаба. То јој само још никако не иде у главу, и она их онда моли да јој не причају такве ствари, ни њој, а још мање другима… Али се ипак хвалила да још тако финих младића није свога века видела! И већ јој се половина београдских девојака учинише исувише просте; нико и ништа, и никакве прилике за њене синове, за такве момке! А Герас тек, како је тек он био срећан и блажен разговарајући се с њима, и слушајући њихове извештаје и мишљења и њихове оцене: о светској трговини, о саобраћајним средствима, путевима и каналима, о речним и железничким мрежама, о грдном напретку и полету светске трговине, слушајући оштру критику на његов, очев, дојакашњи рад, и слушајући планове њихове у будућности. Задовољно трљаше руке Герас кад помисли какве ће то хале бити на раду и куд ће му отићи нумера његова! Шта ће све, ако бог да, учинити фирма Гераса Паскалиса и Синова, кад се удруже њих тројица; како ће поделити Београд, округ, Србију, Балкан! Биће сила као оно Зеус, Хад и Посејдон што беху сила кад поделише међу собом земљу, воде и подземнаја! И кир Герас пусти узде својој бакалској машти поче да машта. У мислима му се поређаше силне гломазне магазе уз Саву до Раче и низ Дунав све до Радујевца, и све као шипак пуне лојем, кожама и шишарком!
„Ама чије су те толике, и све једнаке магазе?“ питаће путник. „Чекај!“ одговориће му. — „А ја да знам да читам грчку јазију, не би питао“ одговориће им он. А онај му чита: „ Магаза бр. 27. Гераса Паскалиса и Синова“. Так машташе срећни отац, читати некада путници путујући лађом низ Дунав и уза Саву.
⁂
Кир Герас је пустио неколико дана синовима на вољу и није наваљивао на њих. Пустио их да пролевентују мало, како младости и приличи. Очекивао је да му се они сами понуде, и да је доста гостовања, и да је крајње време да се прихвате каква посла. Прође десетак дана, а они никако да спомену зашто су се вратили. Чуди се кир Герас што они то не чине. Најзад, после две недеље, опомену их сам.
И по трећи пут — ко̂ вели: трипут бог помаже — направи кир Герас две бакалске кецеље. Направио их је одмах сутрадан по доласку њиховом. Али сад их није правио, као оно пре, од џакова, него од оне калфенске или газдинске нове, зелене чохе, кецељу која се не припасује канапом него лепим жутим копчама. И по трећи пут му, ево, долази воља да их онако „торжествено“ уведе у радњу. Приредио је чак и једну закуску намењену да је поједу његови најприснији пријатељи у трговини.
Али и по трећи пут не би ништа. Синови га замолише (а мајка их потпоможе) да их остави још који дан на миру, а после, веле, лако ће се: знају и они шта им је дужност. Мајка их потпомаже у том; треба и њој да начини једно десетак-петнаест посета по кућама (које су већ код мајке ушле у комбинацију, да се, то јест, ороди с којом од њих).
И кир Герас попусти. Пре је он био паметнији, и што рекли, „његова се јела“, али сад поче попуштати, резонујући да су деца више света видела од њега, школованија су, па стога ваљада и паметнија од њега морају бити.
Попусти, али му није право било; јави званицама да је одложено „торжество“, па их зато моли нека му и не долазе!… И закуску коју спремио беше стари Герас за себе и своје пријатеље, не окусише ни његови пријатељи, а ни он, јер му није било ни до јела, — све му преседе! На спремљено јело и вино наклопише се Аристотелови и Ксенофонтови млади кардаши, јели су и пили, певали и играли, и кад се наситише, припасаше оне две чувене кецеље и одоше сви некуд са оним припасаним кецељама. Где су све били и шта су радили, — ко би то знао! Тек ове две кецеље биле су сутрадан чак и у рапорту дежурнога у главној полицији споменуте и у прилогу под један приложене уз рапорт, а тек прексутра их је кир Герас примио из главне полиције на реверс, с напоменом да су нађене на извесном месту…
⁂
Није одобравао то стари кир Герас, али је ипак отац, — и кир Герас је правдао то младошћу њивом, швапским васпитањем, а поглавито тиме што су, тако млади и зелени, тако дуго и тако далеко били од јелинства. Зато се потруди да их опет поврати у јелинско јато, да их поучи, помишљајући на оне Христове речи: да човек остави деведесет и девет оваца и оде да тражи ону једну изгубљену, и кад је нађе, он се њој више радује него онима деведесет и девет на броју које нађе потпуно на броју како их је оставио.
Неколико дана после ове испричане непријатности, следовала је блага родитељска — у јелинском духу — опомена синовима. Над креветом једнога сина, онога што је у зору долазио, написао је кир Герас, урамио и обесио ове речи Хилона Спартанца, једнога од седам грчких мудраца: „Време добро употреби“; и над креветом онога другога, онога што је још доцније долазио кући, написао је, урамио и обесио кир Герас ове златне речи Питакоса Мителењанина, које му прибавише име једнога од седам мудраца јелинских, а које су речи гласиле: „Учи се време познавати; у времену свако добро лежи!“
Те златне речи задуго и не приметише они којима су намењене биле. Отац је хтео да их синови прочитају, ако не више пута, а оно бар два пута: кад у девет легну у кревет и кад у пет устану из кревета. Последње што при концу дана треба да виде и чују пре него што се баце у Морфејева наручја — треба да им буду те речи и прве које новога дана треба да их поздраве, требаху опет те златне речи да буду! Али није било тако. Синови се најмање бављаху у својој спаваћој соби; доцне долажаху, доцне устајаху, и према томе није им било до читања. Напослетку их кир Герас одведе тамо, и прочита им, и спомену им Питака и Хилона, и стаде да их преслишава и запита их: да ли су чули кадгод та имена? Они, онако расејани и мамурни, одговарају му којешта. Један му одговори да су то неки овдашњи Грци, из чаршије; а други опет рече да су то ваљда неки од оних Грка што су остали на вилајету. И што је најжалосније било, он их пита на грчком, а они му одговарају на српском језику! То је заболело јако кир Гераса. И он их болно прекори што су учени, а ни толико не знају да је Хилон био Спартанац, а Питакос из Митилене на Лезбосу. А још га више боли, рече им, то: што и варварски народи знају то и владају се по томе, а они, учени људи, кир Герасови синови, Јелини, — не само да се не владају по оним изрекама, него и не знају за њих, па чак им нису ни позната имена Хилона Спартанца и Питака Митилењанина!…