Глава прва
У њој је описан долазак кир-Герасов и Србију и прве године безазлене и безбрижне младости његове.
Стари ћир Ђерас — или Герас, како се он сам својеручно потписивао, — који је под старост ишао погурено, са опуштеним или на леђа баченим рукама, са бројаницама од пет-шест зрна, што је ишао тако и шаптао нешто у себи и гледао увек у земљу, па вечито изгледао као да је нешто изгубио па сад тражи, — био је негда много млађи, био је — и ко би то рекао и данас веровао! — био је некад чак и дете! И зато ћемо и ми, по оном старом латинском sed initio est oriendum, почети од почетка. То јест, почећемо с оним његовим безазленим и раним добом кад је био још мали, што рекли, као песница, и кад још није ни сркнуо, а камоли се напио горчине из пехара који време точи и живот служи и нуди свакоме створу; почећемо са оним добом кад још није знао за штедионице и берзе, облигације и менице, и јемства, рочишта и судске извршитеље…
⁂
Било је то давно, још у раној зори нашега државног живота, кад је овај стари и погурени ћир Герас прешао у Србију. Управо није он прешао, него је пренет у Србију, а ако ћемо да пазимо на израз, није ни пренет, него још боље, он је тако рећи „прошверцован“ у Србију. А то је било у четвртој десетини прошлога века, тек што је установљен ђумрук и карантин у Алексинцу.
И баш тих дана, једнога дана кад су се господа тога надлештва, а то су осмотритељ карантина, проценитељ и латов, крепили ракијом под хладњаком, који је дигнут приликом свечаног отварања и освећења новог карантина и ђумрука, и мезетисали свежим зеленим краставцима, баш у то до ба дакле по ракији судећи, пред вече, стиже подужи један караван из Турске од нишке стране. Пређоше границу ситно корачајући и људи и ситни коњићи и магарићи њихови. Био је то кара састављен из коњића, магарића и пуно Цинцара већих и мањих около њих. Млађи су водили коњиће и магариће, а на сваком том коњићу и магарићу седи по један старији Цинцарин на дрвеној самарици и клати се и ногама и дугим вратом својим.
Кад пређоше границу и стадоше код катунске карауле на српско земљиште, сиђоше тада и они старији с коња и магарића. Уто се зачу звонце са звоника сеоске црквице. Путници се тргоше на те за њих тако миле и свете звуке. И сви се, и старији и млађи и они у сепеткама и ови доле на земљи, скинувши фесове и погледавши и у небо побожно прекрстише и благодарише богу што живи и здрави стигоше и стадоше ногом на хришћанску земљу, где хришћанин суди и царује. Још мало ослушкиваху задовољни и блажени глас звонцета из даљине. А затим се сви опет с рукама под појасом поклонише смерно и покорно властима српским, које су пиле ракију и мезетисале зелене посољене краставце.
Кад их запита власт: ко су и одакле су, рекоше да су Грци, хришћани из Турске. „Из Турско сме!“ рече један, а други додаде јоште: „Рисјани сме, од Иперско, из село Готиста, од Мецовска земја, — сви сме Мецовалије…“
А није их ни требало питати, јер се одмах на први поглед видело ко су и одакле су. Сви беху Цинцари или Грци; Цинцари или Грци велим зато што се ни тада а ни доцније у чаршији никако није могло дознати ни за једнога шта је: Грк или Цинцарин. Јер као што је познато ученим читаоцима, а нарочито онима који су боље упознати са Историјом света, у чувеној Александријској библиотеци, између многих других књига и буквара, чувао се некад ту и цинцарски буквар, чувао се све до оног историјског пожара. А кад је тада пламен обузео библиотеку, полетели су сви народи да спасу своје књижевно благо. Тада су и Цинцари потрчали и дочепали свој буквар, и у оној забуни, додавали га једном другом баш по оном нашем: „Поп црквењаку, црквењак ђаку, ђак псу.“ Тако и овде: Цинцарин Цинцарину, а овај последњи Цинцарин ћушне псу буквар, а пас зажди главом без обзира,и нико га жива више никад и нигде не виде!… Отада, причају Грци, остао је овима познати псећи обичај: да се јављају један другоме њушкајући се: то траже, веле, тај изгубљени цинцарски буквар… Тада се, дакле, загубио и затурио цинцарски буквар, а с њим и цинцарска азбука; и од то доба се и Цинцари од грдне срамоте — што су они једини од свију народа изгубили буквар и азбуку — не казују правим својим именом, него се издају за Грке. Тако бар Грци причају, а они, као што се зна, немају обичај никад да лажу.
Па тако и они сада рекоше да су Грци. Све то беху људи који су пошли у печалбу, а било их је старијих, млађих и деце. Сви беху у антеријама, са фесовима на главама и бестрага шиљастим јеменијама на ногама, којима на врху играше повећа китка од вунице; људи са јаче забријаним брковима и великим, густим и чупавим обрвама, понизна држања и ситна, козја хода.
Власт им прегледа тескере, осмотритељ карантина прегледа их каквога су здравља и нађе да су сви здрави; а проценитељ да нису ништа пренели, и записаше: да их је том приликом прешло двадесет и седам „мужескога спола, а разнога доба старости“.
Давно је речено: да је Србин добар слуга а рђав господар. Ово се показало као света и непобитна истина и овом приликом, овде при испричаном прегледу на карантину на Катуну. Јер да су овде, место ових Срба, првих „беамтера“ младога Књажевства Србије, биле ту какве Швабе, не би они тако овлаш прегледали сепетке и тескере и торбе, као што су они чинили; него би најсавесније и најбрижљивије претресли сваку сепетку, торбу па и саме џепове; свуд би заболи свој нос, и наравно да би тада списак прошавших путника био тачнији и потпунији, и место двадесет и седам, забележено би било двадесет и осам лица. Јер, да су, као што рекосмо, мало боље загледали кад су онако овлашно прегледали ћилиме, покровце, самарице и сепетке, — нашли би тамо у једној сепеци и једно мало, врло мало Цинцарче, у антеријици и јеменијицама мало већим од скинутих свињских папака, са фесићем на глави искићеним сребрним парицама и ђинђувицама, и перима ишчупаним из плованова репа и заденутим иза сваког увета (урок од злих очију), тако да је изгледало као солуф. И записали би тада и тога, двадесет осмог, границу прешавшег путника; записали би име седмогодишњега Герасима Паскаља Мезовалије из села Готисте из Ипера, а то је било име јунака ове наше причице.
А овако, нити је власт њега опазила, јер је била аљкава, нити је он, опет, власт видео, јер га је баш тада некако савладао сан и он заспао био баш на самој граници.
⁂
Тако је наш јунак прешао у Србију неопажен и незабележен ни у списку дошавших путника ни у дневнику увезене робе; дакле ни као лице, ни као ствар, па чак и као мустра без вредности.
Успут су се одвајали и остајали у местима крај друма, само петорица продужише пут до Београда.
Чим су стигли у Београд и испродавали своје коње и магариће сакаџијама, одмах су се растурили на разне стране. Један је отворио ликерџиницу „Код Караискакиса“, са сликом истога јунака; други је отворио на Зереку неку као посластичарницу код „Нектара и амвросије“ и правио и продавао суџуке, петлиће и звиждаљке од шећера, које су као инструменат превазилазиле све дојакошње познате инструменте, јевтиноћом и јасноћом гласа и хранљивим честицама својим, јер је то једини музички инструменат био који се могао појести, и тако је он у неком виду и прослављао и хранио свога уметника, сладећи му на тај начин горки уметнички живот и тешки позив његов. Трећи је отворио ашчиницу близу Лицеума, у коју су гомилама свраћали млади Срби који су се у Београду искупили жедни знања и науке. Четврти је отворио пиљарницу у главној чаршији, а после непуне године прометнула се та пиљарница у бакалницу чак тамо код „Три кључа“. Код овога се задржао и мали Герас.
И тако, већ у седмој години својој, Герас је учествовао и помагао своме сународнику и земљаку ћир-Науну својим слабим силама. Поступно је увођен у трговачке послове, јер се знало да је поступност школа која даје најтемељније и најсолидније трговачко знање. Први његов рад у трговини састојао се у томе само да пази: ништа друго, само да пази на муштерије. И он је по ваздан имао само да се нађе ту пред вратима или на тезги, да гледа и да се учи како његов ћир Наун нуди, густира и мери муштеријама, а још више да пази да ко од муштерија, ових из дућана или оних испред дућана, не макне што. И он је то мајсторски за оне своје године изводио. Играо би се као бајаги као свако дете, али оне ситне и хитре цинцарске очи његове играле су живо и немирно као на зејтину — и ништа му се није могло измаћи из вида!… И како је пазио! Не само да нико није могао из дућана украсти, него је још он сам два-три пута придигао из торбе забленутих и ћуркастих сељанчица већ купљену и плаћену ствар, и вешто је вратио у раф, тако да ни сам ћир Наун није приметио! А баш ако ипак наиђе тако какав што уме вешто да придигне, није се тај дуго сладио помишљу да је олако дошао до еспапа, јер мали Герас је брзо сазнао то и одмах танким цинцарским својим гласићем на цинцарском језику јавио ћир-Науну: и овај би у рачуну, који је бележио кредом на тезги, забележио и то:
— Имамо, газда: сол пет и пол оке, и две шамије калемћарке, и две ћитке, смиљ-ћитке за снашу, и пол оке памвуку, и једни пресни опанци, — и једни кајиши…
— Какви кајиши, болан! — виче муштерија. — Немо’ ти да зулумћариш мен’; није ово Турска!…
— Они там’ у торбу… — додаје мирно ћир Наун и показује кредом на торбу доле и записује у рачун четири гроша.
— Ма, славе ти, који кајиш?… — пита као запрепашћено муштерија.
— У торби… Од ови кајиши… — вели ћир Наун и показује на кајише у дућану.
— Ево! — вели мали Герас и вади их брзо из торбе. — Ево, нема ги у други дућан, само у нашу радњу има таки кајиши…
Сељак се присећа: кад је он то и како је он то могао метнути у торбу; и не сећа се баш никако, па се чуди и крсти левом руком.
— Хехе, може, може то да бидне, газда Ранисав, — умирује га ћир Наун и бележи му у рачун још једаред четири гроша, и сумира и у исто време ублажава ту мало тугаљиву сцену. — Може може да се заб’рави човек. Имао си неку муку код куће, — болес’ неки, е, де; па човек не зна шта ради…
— Ама јес’, славу му, откуд погоди! — вели сељак. — А бој се, ја сам их метнуо; ја-ја… Ама ја, ко ће други…
— Е, да ти кажем ето за мене!… Да слушаш и да чујеш — и да не верујеш; а жив ми моје мало Герас, ово дете, — тако је било! — Дошао газда Павле из Рушањ, а лепо се живимо, сефте ми направи у дућан кад сам почео бакалску радњу… Иска сол’ да купи. Кол’ко, — „Десет оке!“ — Ништо; служим ја… Мерим сол на кантар, — десет оке… „Мало!“ каже газда Павле. — „Што мало, питам ја, зар мало, десет оке? Да пишим једанаест?“ (Имамо си шалу, знаш!) — „Јок, каже газда Павле; мало сол, много оке!“ „Тол’ко“, кажем ја. „Неје тол’ко, каже, знам шта су десет оке, овде нема ни седум!“ — „Не може да фали, газда; вређате ми чес’!“ кажем ја. „Кантар сигурација: свети Аранђел душе може да мери на њега, — тол’ко што је права мера!“… — „Батали, газда Наун!“ каже ми он. — И што је било!… Имашем неку бригу, па сол мерим, а на бригу мислим; па притиснуо сас лакат, па тегли сол десет ока! Кад дигним лакат, осам и пол оке, — ока и пол јексиђ!… Ели можеш да верујеш,… Е, па тако и сос теб’, газда Ранисав… Хехе! Заборави човек; зар је једна брига и мука на овај свет?…
И тако лепо ћир Наун, благодарећи малом Герасу, наплати у рачуну све, па и ту у расејаности метнуту ствар у торбу…
Тако је и мали Герас полако улазио у рад и познавао се полако и поступно с трговачким пословима. И једног јутра појави се мали Герас, на опште изненађење и дивљење целога комшилука, као прави бакалин, у потпуном прописном орнату, са кецељом направљеном од једнога џака, на којој се лепо могла прочитати нумера џака и фирма пан-Вшетечке, господара парнога млина, која му је кецеља била везана мало повише него што се обично везује, то јест одмах испод гуше. — Тако је мали Герас изгледао прави правцати бакалин, у минијатури, наравно, као неко, што би Немци рекли, Taschenausgabe. И зачудо, ваљда зато што је био свестан одговорности и рада у фази у коју је припасивањем кецеље ушао, одмах му се појавише и боре измеђ обрва на челу — тако да је тиме још више личио на бакалина и на Цинцарина. Фалиле су му још бројанице, без којих се један Цинцарин апсолутно не може ни замислити. И он је наскоро до једних дошао и уживао пребрајајући их кришом, наравно кад је сам у дућану био; али му то уживање беше краткога века. Јер када га једном опази ћир Наун како се шета замишљено испред дућана, као да му је цела главна чаршија дужна, и пребраја зрнца, па још кад примети да су Герасове бројанице чак и дуже и од самих његових, плану силно ћир Наун и приђе му, накривив мало главу као сваки Цинцарин кад је љутит, ухвати га за уво и запита га:
— Татко, беше ли ти на Свети гроб?…
— Јок! — одговори Герас и гледа га зачуђено, трудећи се да ослободи уво.
— А… ти… неси ’аџија?…
Герас ћути и већ слути.
— У дукјан, па сол да мељеш, гумари! подвикну му ћир Наун, и пришивши му један врућ шамар, одузе му бројанице…