Глава шеста
У њој је кир Герасово размишљање о старом и новом времену и повлачење паралеле између старих и нових трговаца, на штету ових последњих.
Остаде стари кир Герас са својим Хилоном и Питакосом потпуно немоћан и излишан. Како се само изродио и искварио садашњи нараштај! размишљаше тужно. Јер оно што стари Јелини урезиваху на вратима својих величанствених храмова, — недостојни потомци њихови неће данас ни да запамте, неће ни да забележе ни на „скрижалама свога срца!“ Ето, синови његови, пород његов, кост кости и крв крви његове, — па ни налик на њега! Они продужише своје левентовање. Они му се не јављају, а он опет не сме још да их опомене! Тек после неколико месеци једва једном изјавише да су нашли места према интелигенцији и спреми својој. Обојица су се наместила у новчаним заводима, пошто за тезгу неће ни за живу што главу, у чему их је уосталом и мајка подржавала; што, вели им мајка, да закопају своју лепу младост, тако са кецељом, за тезгом!…
Иако је с почетка и још неко време противан био томе, мало-помало стаде се мирити с том мишљу, и после неког времена не само да се навикну, него му би необично мило. И кир Герас осети нов дух, нов живот, ново време. Као Јелин, и паметан човек, он је наскоро увидео да је овде, између њега и синова му, сукоб између два правца, двојаког васпитања, сукоб две културе, и увидео је да се, како је да је, мора трпети, јер мора тако бити.
Размишљао је и упоређивао оно старо, добро трговачко време с овим новим, старе трговце с новим трговцима, старе калфе, па чак и шегрте, с овим садашњим калфама и шегртима, — и нађе да је доиста грдна разлика и по телу и по духу међу онима и овима.
Већ онако наоко, па каква је грдна разлика. Они стари носили на вилицама, јаким као жрвњи којима жрнају со, бакенбарде, а ови нови носе неке француске неозбиљне брадице, мале као запета у буквару. Они стари са отеченим рукама и грдним чворноватим ногама, масивни као Вертхајмова каса, кад иду гледају само преда се (или ако кадгод и погледају човека, он им се увек учини као неки џак, већи или мањи, тежи или лакши, и они га онда обично шацују колико је тежак и били га могли однети на рамену на таван), и на пола миље издалека ударају на мајоран и на харинге, — а ови нови са ногама као у какве фине машамоде, витки и танки, као као какав „бренајзен“ из будоара какве даме, кад иду зверају на све стране и погледају, и загледају и даме, и питају и шацују у себи ако је девојка: колико доноси мираза; а ако је удата: је ли приступачна и издалека се још осећају и распознају по мирису од љубичице или мошуса. Стари беху са наруквицама од шарене вунице, које смеју да понесу тек и само као вереници, и носе их без промене од Митрова до Ђурђева дана, а ови нови са маншетнама које мењају свакога дана! Па тек по карактеру, каква опет грдна разлика између старих и нових трговаца! Стари остављали дућан једва три или четири пута у години, а ови нови бар пет-шест пута само преко дана. Старима џепарац никад није био преко гроша или шездесет пара, и то само за тас кад иду у цркву, а ови нови ваде из чекмеџета целога дана, па понекад чак и ноћу свраћају у дућан по џепарац. Старима дуго време само недељом и празником, а овима новима сваког дана; стари прилегли после подне само први дан Божића, кад се очемере од печенице, а нови спавају облигатно свакога дана и буде се тек кад је време пиву…
Па и саме калфе друкчије су биле у оно старо, добро време. У оно време калфа је у џепу смео имати новаца само двапут у години, пред Ђурђев и Митровдан, кад је ишао да се шиша; а ове садашње калфице држе паре чак и доле у чарапама, дају берберу онолико бакшиша колико су стари, чак и најглаватији, давали за цело шишање, а шишају се почешће, јер мало који да нема швалерку.
А томе су, мишљаше кир Герас, криви сви ови силни новчани заводи, подигнути — како им и звучна имена њихова сведоче — једино ради сузбијања страних производа и економске независности од страних капиталиста. Услед тих многих завода, развило се ово данашње лако задуживање. И у томе нађе кир Герас опет грдну разлику између старих и нових бакала: стари су тешко правили дуг, а лако га враћали; а ови нови обратно, лако узимају, а тешко враћају; стари нису могли по читаве ноћи ни да трену ни пре ни после зајма, а овим садашњим канда то ни најмање не разбија сан.
Тако резонује кир Герас о старом, прошлом и садашњем времену, о газдама, калфама и о новчаним заводима. Али опет, кад помисли да су ту, у тим заводима, и оба сина његова, па и не ропће још много на заводе и на менице. А синови му лепо напредују. Хвале се шефови њихови њима; хвале их да су вредни, васпитани, да лако схватају. Само приметише оба шефа за обојицу — ама једно исто, као да се договорише — да им једино не ваља то што се понекад задоцне и као мало мамурни долазе у канцеларију, и што чују да мало повише троше. Али као синовима имућне куће гледало се мало и кроз прсте. Гледало се и трпело док се могло. Али кад један кир-Герасов син направи повећи дефицит, а онај други фалсификова меницу, — пуче пред очима и шефовима им. Кир Герас попуни дефицит и исплатом затишкује и забашурује фалсификат. Потрча цела јелинска колонија, а кир Герас највише. И сврши се све доста добро. Одбише им на младост, задовољише се обећањем да ће се поправити, и браћа само разменише места. Аристотел је отишао у Ксенофонтов завод, а Ксенофон у Аристотелов, и ствар се затишкала и легла.
⁂
Не допада се све то старом кир-Герасу. Утучен је због свега тога што се догодило. Незадовољан је синовима као трговац старе генерације трговцима младе генерације, али као отац, — он их ипак брани, узда се у њихово обећање. Али највеће уздање му је и досада ипак био његов трећи син Милош, што је у радњи, мада му се и овај од неког времена почиње помало не допадати.
Пре је Милош био он, сушти он по образу и подобију; ни узми ни остави, него мали кир Герас. Био вредан и послушан, није тражио друштва својих вршњака, без роптања и гунђања носио оно што му се дало, и панталоне та́тине, које је под пазухом потпасивао, и капут Герасов на струк од кога су му она стражња дугмад таман иза колена долазила. Зато су га и дирали комшијски шегрти певајући му, кад год прође крај њих, оне познате стихове из народне песме:
Бог убио онога терзију
Који ти је доламу срезао!
Такав је био Милош за оно две године док су му се браћа школовала на страни. Али сад, откако су му браћа овде, променио се и он. Они му дају своје одело и обућу, и сад изгледа као галантеријски калфа, а не као бакалски шегрт. Носи чак и лаковане ципеле, које су му, као сваком бакалину, мало потесне. И зато, ко шта ради, — он само гледа у лаковане ципеле, и само се глади и огледа. Почео је да се маже неком помадом, па изгледа као миш кад упадне у маст; мало-мало, а он извади неки чешаљ, па се сагне под тезгу па се чешља, ваљда хоће да се допадне неком Швапчету из комшилука, слушкињици која често дотрчава и пазари ситнице. Једнако се огледа и глади. „Леп си, леп!“ вели му Герас кад га укеба, а он се онда љути, па разбаруши косу, али је после опет очешља по моди. Чак му кир Герас нашао у џепу и четкицу за бркове, иако од бркова још не беше ни трага ни гласа. Тада га је кир Герас изгрдио, рекав да ни после пет година такве ствари један озбиљан бакалски калфа не сме за живу главу имати у џепу. Четкицу је задржао тата за своје бркове, а њему је припретио, ако га још једном види да се лицка и глади, да ће му онда дати четку за бркове, — ону којом се риба соба!…
Љут је био кир Герас на сина. Али ипак, какав је да је, — мишљаше кир Герас — чува дућан, вредан је, разуме посао, не греши при мерењу; наследиће га у радњи, и Паскалисово име живеће и надаље и биће чувено у трговачком свету!