Глава седма
У њој се кир Герас још боље него у глави шестој уверио како су се у свету времена и улоге међу народима измениле, или: варварин Милисав Пиносавац и Јелин Герас Епирођанин.
Једнога дана дође кир Герасу газда Милисав бакалин и механџија на смедеревском друму који се још краће у народу звао и Милисав Шпекулант јер купује и тргује на велико кожама и шишарком. Био је некада шегрт и калфа код кир-Гераса, духовно чедо његово; што зна, од њега зна; што је човек трговац и виђен, има њему само — кир-Герасу — да благодари, и зато му и радња из благодарности носи фирму „Трговина код вредног Јелина“, са вешто намаланим старцем (који треба да је кир Герас) како броји дневни пазар, наслагано злато, сребро, камара бакра и камара банака. Кад уђе, седе на један џак и пресамити се мало. После краћег распитивања о укућанима, како су, јесу ли сви живи и здрави, пређе газда Милисав на ствар и рече зашто је дошао. Исприча му како има доста непокупљене вересије, а има, вели, један велики план, али му треба новаца; а за новац мука, сељаци не плаћају јер је време порези, а за тај његов план треба му мало већи капитал, вели, па да заради за кратко време двеста и триста на сто. Па је, вели, дошао до њега, кир Гераса, да тражи савета од њега као од свог негдашњег газде, и управо родитеља и учитеља и добротвора свог.
Газда Милисав Пиносавац му је и досада чешће долазио, тражио савета и новаца на зајам, управљао се по савету и враћао му тачно и поштено омање суме. Па тако и сада.
— Тхе! — поче кир Герас — какав савет да ти дајим? Ти си паметан био и код мен’ јоште како калфа, и како један с трговачки чес’ човек!… Што ме питаш за совјет, како да ти кажем, кад си га сам већ казао, кад си рекао да ти треба капетал!… Да ме деца не истрошише… ја да имам пари… па да ти дадем у четири ока, на чес’, како у стари земан даваше трговац тр говцу, како у оно старо Гутино, Антулино и Кутулино време што беше, — ама га сад нема онакво пријатељство и поштење једно!… Ама ја пара немам деца ме изедоше… Ако знаш куде има неке паре кажи и мени, — заједно да идемо да тражимо, па је ли ја теби, је ли ти мени да и зајмиш!… Кашику крв да ти наточим, ако ти је поможено, — уверава га кир Герас — ама паре немам. Оскудно време! Појели прирези, акциз на пике, таксе, контролне мере, кантарџије… А да имам, саг да ти дам! Ево, ево ти кључеви, отвори сам касу, сам види; ако има — да поделимо!… Јатос рафос, — јатос тефтерос! — вели кир Герас и пипа се и тражи по џеповима кључеве.
— А да не да бог, газда-Ђерасиме! — одбија газда Милисав. — Да не да бог! До тог степена, што рекли, нисмо, фала богу, дошли! А јес’, јес’, верујем што кажете, ка̂ исто и ја за вас што би’ равним начином учинио, и, што кажу, нема те жртве које ја исти не би’ поднео за вас…
— Верујем, верујем, газда-Милисаве! — теши га кир Герас.
— И ако, не дај боже, — вели Пиносавац— устреба вам кадгод каква помоћ, да нас не обиђете, газда-Ђерасиме!… Јер до бога ће ми бити криво, ако ја не важим код вас ка̂ један заиста први ваш пријатељ… Бога вам нећу назвати ни примити, — слободно ми се и не јављајте више! Дакле, како реко’, ако вам штогод кад у невољи устреба (зашто не зна човек шта носи дан а шта ноћ!), а ви се само… ја… само се, што кажу, јавите… изволите ка̂ у вашу сопствену кесу и касу… ја л’ тако, овај… потпис какав на мјеници ако вам треба, слободно, вала, ја сам на биљези, и не уступам…
— Фала, фала, Милисаве! Не дај, боже, да се стрефи штогод, а прво тебе ке да…
— Па сам дошао, — прекиде га газда Милисав — ка̂ велим, вас не кошта то ништа а мени ће коџа ми ти споможено… Имам снабдјену с потписима мјеницу; ја и још двојица; трговци јаки, плећати, раде с главном чаршијом, и, што кажу, и са самом Пештом… дакле немате се чега бојати!… Па ми тамо у заводу рекоше да би добро било још један… тек, рекоше, дике ради, онако један побољи, честан и угледан… А ово су све једни јаки људи… Ево: газда Љубисав Трнавац, има вабрику креча. Ево други је газда Петроније Кожетинац, дужно му пола округа (да ми је само оно моје што он на ажији добије!)… Ама, знаш, мало подаље им радње, не мешају се са интелигенцијом; више су једни, знаш’ ’нако сељачки људи, — па их завод и не зна, а и они завод не знају, — није им било потребе, не оскуђевају!… Па ка̂ велим, а и они ми у заводу казаше: „Узми кир-Гераса Паскалина, веле, а ове онда слободно сиктериши. Узми кир-Гераса, ако га, веле, познајеш, и он тебе ако познаје.“ — Како да га не познајем. велим им ја. Ја што сам човек и један трговац и што дрмам сада, то је његова, велим, заслуга. Он је, велим им ја, први улио у мене овај мој трговачки дук, које ћу му ја зато, док сам жив, бити вечито благодаран. И да сам се поделио с браћом, реко’ ја, ја би’ вала, баталио и ово моје презиме и узео кир-Ђерасимово презиме, — толико га ја чествујем и кадар сам, велим, толико да му будем благодаран. Тако ми данашњега дана, — куне се Пиносавац — не видео сутрашњега сунца, ако, ето, баш тим истим речима нисам им казао!
— Хехе! — трља задовољно руке и одобрава му тронути кир Герас.
— Не знам ја кир-Гераса, него ћете ви да ми за њега кажете! — наставља Пиносавац. —
— Јео његов леб толике године, био шегрт, па калфа. Ја му очуво његовог Ристу (Аристотела), љуљао га, правио му колица од коре од лубенице, пуцаљке од зове, и учио га да иде, и да псује српски, — па зар сад ја да не знам газда Герасима и он мене да не познаје?!… И јуче баш сретете ме господин Риста, ваш, па виче преко сокака: „Кажи вели Милисаве: Поп копа боб; ко̂ покопа попу боб!“ Знаш, ја сам га то онда учио; он се плето и мучио да изговори. А он се још и сада сећа, па му још и сад смешно кад год ме види. „Видиш ли вели Милисаве, како сад могу да изговорим ка̂ и ти!“ „Можеш ти, велим му ја, него и ја, а, вала, и ласно ти је, велим му ја, кад имаш онаква оца!“ „Ја, вала, не тражим бољега!“ вели он.
— Хехе! — смеје се ганути кир Герас. — Мој Аристотелос добро дете… Добро дете!… Бике банћер, банћер ке бидне…
— Па би’ вас молио, газда-Ђерасиме, да овај, ја… да дате ваш потпис… А, што ’но малочас реко’, вас ништа баш не кошта, а мени чини и једну чес’, а и споможено ми је!…
Кир Герас се почеша мало по потиљку. Узнемирио се прилично, отимао и праћакао. Али Милисав навали на њ и поново му спомену ранију службу своју у његовој кући, и тиме га већ прилично савлада, а кад се још кир Герас сетио Милисављеве фирме, која је њему, истом кир-Герасу, у почаст гласила „Код вредног Јелина“ — само запита: колика је сума?
— Осамнаес’ ’иљада динара! — извали и одахну газда Милисав, вадећи у шамију умотану меницу.
Није лако било кир Герасу. Али сетивши се свега, а имајући добро мишљење о газда-Милисаву Пиносавцу, потписа му меницу.
— Е фала, газда-Ђерасиме — рече Пиносавац, и поздрави се и оде весело, оставивши кир-Гераса мало замишљена, сасвим као оно у песми:
Оде Марко друмом певајући,
Оста Муса ногом копајући.
⁂
Не прође ни три месеца, а једнога дана упаде Аристотелес сав усплахирен у дућан и позва Гераса на страну. Запита га за газда-Милисава Пивосавца, и мада се Герас отимао, каже му син да зна све, и да није зато дошао да га пита него да му прочита нешто. Узме и разви један број званичних Српских новина и поче му наглас читати ово:
Јављам грађанству да сам отворила овде у Београду, на смедеревском друму, колонијалну и бакалску радњу, и протоколисала сам је код Трговачког суда под фирмом: „Јелисавета Мил. Петровића Пиносавца“. У исту радњу узела сам за деловођу мога мужа Милисава Петровића Пиносавца, с тим да се из ње нико не може како за његово раније тако и за доцније дуговање наплаћивати. Пошто то Трговачки суд тражи, то објављујем ово трговачком свету.
Јелисавета Мил. Петровића Пиносавца
Одобравам поступак моје жене или супруге.
Милисав Петровић Пиносавац,
деловођа радње
— Ето то пише у званичним новинама. Црно на бело. Несумњив факат, јер су званичне — вели Аристотелес.
Кир Герас се само спусти на столицу као посечена грана.
— Банкрот? — прошапта несрећни жирант.
— Банкрот! — понавља син, и чита му још једаред пасус: „с тим да се из исте нико не може како за његово раније тако и за доцније дуговање наплаћивати“. Дакле, каже: ни ако му доцније убудуће, што позајмиш, нећеш се моћи наплатити.
— Море, какво будуке, — прошло и раније само да наплатим!
— Хе, ти сад гледај како знаш!
— Море оке да ми плати! За цело свет да је банкрот, мени ке да плати! — теши се кир Герас.
Али зато ипак одмах по подне диже се Герас до Пиносавца. Не нађе га у дућану и не извести се ништа више до оно што је из новина дознао. Осврну се и погледа на дућанска врата, и види нову фирму, која гласи: Трговина Ј. Милисава Пиносавца, само толико, а од „вредног Јелина“ са раније фирме нема ни трага ни гласа; нема га као да га никада није ни било!
„Јемац, платац“, вели пословица, и она се страховитом тежином својом испунила и над кир-Герасом. Ни паре није могао спасти, јер и она друга двојица, и Трнавац и Кожетинац, учинише исто као и Пиносавац, посташе обојица деловође у радњи својих жена, и кир-Герасу, што рекли у чаршији, остаде шупаљ нос до очију. И што је још горе, то је повукло за собом још и многа друга плаћања и подрмало силно глас кир-Герасов у трговачком свету.
То га је просто препљескало, убило. То је било за њ и велика несрећа у чаршији и велика срамота међу Грцима његовим. ко̂ да га превари! Сама та помисао била је страшна за њ. Да му је то учинио какав вилајетлија, какав Грк, или неки Чифутин, била би и остала несрећа, али бар не би била срамота! Јер иако су Грци даровити и паметни, иако је он Грк, — има Грка и паметнијих и најпаметнијих, па — резоновао је кир Герас — није ни чудо да паметнији превари паметнога! А тако исто не би му срамота била да га је и Чифутин преварио: Чифутин ће и ђавола преварити, а камоли Гераса Грка! Али да га превари Србин, сељак, неки Милисав, и то још Пиносавац! То му не могаше опростити сва главночаршијска и дорћолска Јелада.
Сви га окривљаваху и критиковаху. Ниоткуда утехе. Па да је нашао утехе бар код својих синова! И они га критиковаху. Место да га теше, они га само љуте. Сад нађоше да му врате мило за драго! — Једно вече дочека кир Герас од својих школованих и учених синова (поред свакодневних усмених) још и један тежак и неправедан писмен прекор. Над својим креветом прочита написану, урамљену и обешену изреку, али не благу изреку од каквог Хилона, Талеса или Питака него Караџића Вука пословицу која је грубо гласила:
„Тешко ногама под лудом главом!“