Глава осма
Вукадиново баснословно брзо напредовање у државној служби за прве две године.
Још као ђак међу ђацима Вукадин је знао, као ни један међу друговима му, каквих врста чиновника има, са каквим платама и пензијама и са коликим роком година службе. Знао је да је најгоре бити учитељ и професор, а да је најбоље полицијски чиновник и цариник. „Учитељ, говораше он често, није ништа; слепац довека; сто година — деведесет гроша. А полицијски чиновник, ђумругџија — то су царска посла! Ако си у полицији, згрћеш дијурне, а ако си ђумругџија, познајеш се с првим трговцима у чаршији и добијаш од њих поклоне: златне сатове, ћилибарске муштикле и руске табакере од сребра, а баш и ако купиш што у дућану, не платиш ништа; или се учиниш да си заборавио, или, ако запиташ шта кошта, они ти кажу да је све плаћено. Да имам девет синова, ка̂ Југ-Богдан, завршивао би Вукадин, свих би’ девет дао у полицију и у ђумрук, а ниједнога на другу страну.“
Са таквим мислима и погледима будући није никакво чудо што се није погодио са госпојом Настасијом, удовом блаженопочившег лецедера Трифуна, која му је предлагала да изучи лецедерски занат па да иде по вашарима и храмовима црквеним и продаје од медених колача коње деци а срца заљубљеним швалерима и швалеркама. Вукадин је, истина, имао мало, што кажу, капитална и могао је отпочети радњу код „Три кључа“; отворити дућанчић и мало канцеларијице, па мало трговати а мало пискарати завађеним сељацима, као што су му то и други предлагали, али он то није хтео. Бацивши једном аршин и тезгу, није се више хтео тамо враћати, него је тврдо решен био да се ода чиновничком части пуном позиву; а тезга и аршин и пискарање, мишљаше он, не гине му ни после. Зато се једног јутра кренула госпа Настасија, обучена и накинђурена као да је у функцији проводаџиниџе. Обукла је свечано либаде и свилену сукњу са великим гранама, на глави тепелук, а турила кара-боју на кара-солуфе и бакам на обрве а омотала сунцобран марамом, па се тако кренула у министарство финансија своме староме познанику и пријатељу, господину начелнику министарства.
— О-о, о, шта ја то видим, — рече господин начелник тапкајући и дотерујући шаком солуфе кад уђе госпоја Настасија — штета што немам ситне проје да вас мало поспем као ретка госта. Извол’те, се’те, се’те, госпоја.
— Та готово ми и није до седења код толика посла. А ја се наканила мало до вас, ’ајде, реко’, господин Настас је стари пријатељ мог покојног супруга, он ми неће одбити.
— Молим, молим, само ако је, то јест, у мојој власти.
— Па имате л’ посла?
— Како да немамо. Увек имамо, што кажу, не зна нам се ни недеља ни празник. Хе, госпоја Настасија, чиновнички је ’лебац и тврд и црн.
— Верујем, — вели госпоја Настасија — верујем, па и сама то кажем увек, ал’ онај мој навро па ’оће у чиновнике.
— А који ваш?
— Та имам неког мог рођака, па чрез њега сам и дошла, дај, велим, да одем до господин-Настаса, да’ко се што узмогне.
— А шта то, молим? — рече г. Настас и потапка солуфе.
— Та неки мој сестрић, мало подаљи, — рече гђа Настасија и потапка тепелук и солуфе — свршио четир’ гимназије, па, знате, сељачко дете, па заишо̂ мало у године, па не може да трпи разне неправде и секирације од професора, па сад тражи тако неко место ма с најмањом платом, а ја би’ вам, што кажу, и богзна како.
— Хм, богами, то ће ићи мало потешко.
— Ах, знала сам већ да ћете то казати.
— Батал’те, господин-Настасе; видим ја већ! Сирома’ младић! Где само да се ја подуфатим за њега?! Ја једна сирота удовица и, што кажу, баба, — потегла и ја за некога да молим. Е, већ нема! Мени ћете одбити, знам то сигурно, а да је место мене, којом срећом, дошла госпоја Калиопа, па наравно! Она је и млађа и лепша… и, дабоме, милија.
— Хе-хехе! — смеје се господин Настас. — Млађа можда јесте, то ћете већ ви знати, — али лепша и милија, бели, није… хехе, бар мени, — рече г. Настас и потапка се по солуфима.
— Ју, куку мене, господин-Настасе, како ви то говорите! Да нас ко чује, мого̂ би још помислити богзна шта!
— Е, а што ви мени опет Калиопу вешате, што кажу, о нос! А ја, богами,… овај… бог да му душу прости истом том вашем покојном супругу Трифуну… кад сам чуо да вас је испросио… шта сам му, боже ме прости, помислио.
— Хе, тако му била судбина ваљда! — рече гђа Настасија и стаде намештати тепелук и солуфе. — Божја воља, што кажу, да и ја остане удовица; а да је по мојој било, можда би он данас флор носио, а не ја, кукавица сиња.
— Хе-хе, а зар су баш тако удовице несрећне?
— Па, свако се са њоме, што кажу, шора. Е, то и сад с вама… једаред се у сто година дигла да замолим пријатеља, па бошпосла!
— Е, боже мој, а ко вам то каже.
— А ја би’ вам већ богзна била благодарна.
— А ко вам то каже, ко вам то каже?! — вели задовољан начелник.
— Па ето ви, ви ми се ту цифрате, а да сте ви мене за нешто тако замолили. ја не бих имала срца да вам то одбијем, ко̂ ви што радите.
— Ал’ сте накрај срца, госпоја-Настасија, а нисте ме још ни чули.
— Па… дакле… има надежде? — запита радосно гђа Настасија.
— А, па разуме се… разуме се! — рече г. начелник и преврну очима. — Само неће бити у први мах богзна колика плата, чак ће морати једно месец дана и бадава да ради као бесплатежни препишчик… Мора, госпоја-Настасија, мора онако форме ради, с почетка, а после ће већ моја брига бити.
— Па молим вас.
— А како вам не би’ учинио, госпоја-Настасија, ту маленкост! А знате л’ ви да ми је о бомбардирању Београда падало на памет, и био би’ у стању и живот свој да жртвујем за вас!
— Хе, — узвикну госпоја Настасија — друго је онда! Онда сам била тек три године удата, а сад.
— Ништа не чини. Хехе, како оно кажу, госпоја: „Зрела крушка слађа од зелене.“
— Е, лако се вама са сиротињом шалити. Па дакле да му кажем, том мом сестричићу?
— Да, да, каж’те му. Нек понесе сведоџбу и крштеницу… Или боље, свратићу сам после подне, баш ме туда наноси пут, па ћу видети.
— Врло добро, тако ће још најбоље бити… Па извол’те, извол’те, — вели гђа Настасија.
Клањајући се и рукујући, г. начелник је испраћа до врата и једнако глади и дотерује своје проседе солуфе.
И тако Вукадин доби место препишчика на задовољство свију. Г. начелник Настас му је видео крштеницу и сведоџбу и рукопис, и отишао сасвим задовољан из куће гђе Настасије, рекавши јој при поласку нека сутрадан дође Вукадин.
⁂
Сутрадан је већ седео Вукадин за једним дугачким столом међу дванаест практиканата, и он би тринаести. Сто је био ужасно дугачак и познат под именом „омнибус“. Тако га је одавно назвао један духовити практикант, који се замало скрасио за тим столом, јер сем тога вица, направивши још два друга вица на рачун експедитора поште и начелника, излетео је брзо као човек одвише слободоуман, који се не може трпети у служби. Ту се дакле Вукадин обрете међу силним практикантима разне интелигенције и доба старости. Највише их је било банкротираних трговаца, којима је идеал и крајња мета била да се дочепају ђумрука, одакле им је шеф канцеларије Васа и дошао међу њих. А дошао је зато што је ужасно предизао, а комисији никако не испаде за руком да га укеба. А био је права видра тај господин Васа шеф. Иако му физиономија лица не издаваше апсолутно никакву интелигенцију и беше иначе, што се каже, ограничен човек, али где се каква ћара и ћелепира тиче, ту беше просто „Филаделфија“. Уклоњен са ђумрука, није малаксао нити губио наду да ће ипак опет тамо доћи, и веле да је често говорио да би не само џабе служио државу, него још он пет стотина талира годишње држави дао, само да му даду ђумручко место, и то у оном ђумруку који он изабере; зато је познат био под именом Васа Филаделфија. Кад би се о том повео разговор, сви су практиканти признавали да је сасвим тако, и зато су сви желели да оду на ђумрук, ма и с најмањом платом. А имали су компетенције, јер у кондуитлистама стајало је скоро за свакога: „бивши пострадали трговац, свршио три разреда основне школе“, а за по некога још и: „два разреда грчке школе у Београду, говори српски и турски, и помало грчки и арнаутски“. Но ови последњи су се сматрали за одличније, јер су били пуноплатежни већ од неколико година и први на реду за указно звање; били су прилежни и трудом и прилежањем много постигли, само се још нису могли у писању да навикну на „јоту“ и да се одвикну од дебелог и танког „јера“ и слитни над „иже“. Иначе су били добри људи, сви мање више ћелави, фарбали солуфе, подбријавали бркове, ишли и лети у иберцигу, без доњега капута, него одмах до прслука са два реда дугмади. Много су памтили и радо причали; радо су грдили господар-Вучића и хвалили се како су дочекали књаза Милоша код Радујевца.
Чим је Вукадин ушао, упути се г. Васи, шефу канцеларије, и поклони му се и каже ко је и шта је. Г. Васа му каже да је већ стигло постављење за њега. Чим чуше практиканти за новопостављенога, стадоше се окретати, надизати наочаре на чело и погледати Вукадина и мерити га очима од главе до пете, а тако исто и он њих. Чисто му одлакну кад виде онолике седе и ћелаве главе. „Хвала богу, помисли Вукадин у себи, кад сам и ја једаред од некога млађи!“, јер му беше досадило у школи, где кроз сва четири разреда беше увек за неколико година маторији од свију. Гледају га, боже, практиканти, па једни гунђају слутећи у њему опасног конкурента, а други, мало промућурнији, ћуте и задовољно резонују како је то добро, и како то значи да ће неко добити указ, а да Вукадин долази на његово место као практикант.
— Ето ти, брате, држаљице и перо, а ено ти место између оног „Рочилда“ и неког „барона Сине“, — рече г. Васа и показа двојицу бирократских бедника који су имали те надимке — па седи тамо и ради, труди се да задобијеш љубав и, што се каже, наприлику, наклоност твојих претпостављених. Засад ћеш само преписивати, а ако опазим у теби дара и интелигенције за, наприлику, концепт, онда ћеш добити концепт-папир па ћеш концептирати, а онда си, што кажу, на коњу са твојом будућности. ’Ајде, — заврши г. Васа своју поздравну реч Вукадину — Вукадине… препиши ово овде, кратко је, па донеси да ти видим шакопис. Па само полако, полако, нисам ни ја постао одмах ово што сам… има ту да се знојиш!
Вукадин узе перо и увлаку и туце хартије и седе између Рочилда и барона Сине и, после малог намештања и кривљења устима, поче преписивати. А барон Сина, постарији један човечић у сигавом иберцигу са вишњевом сомотском јаком — која је неким чудом дошла на тај капут — стаде му кришом гледати преко рамена у концепат, а затим уздахну и прошапта у себи: „Хе, лако је њему, лако је садашњој младежи; како лепо зна где не треба слитна!“
— А, богами, — рече г. Васа разгледајући преписани акт који му донесе Вукадин — па ти си, бре, неки краснописац… Врло добро, Вукадине, аферим, Вукадине, па ти можеш, кад тако лепо пишеш, и указе да преписујеш. Врло добро, па немој да пропустиш него се труди, па још боље. ’Ајде, иди сад.
Ова похвала је имала дејства, јер Вукадин заиста запе и не беше вреднијег практиканта од њега. Јутром је рано долазио и одмах седао за дугачки практикантски сто и преписивао је страсно. Кући није ишао на ручак, него јутром понео хлеба и чварака или сира у хартији и метне то у своју фијоку, па кад испрати све у подне, а он још неко време ради, па после се тек прихвати, па опет седне за сто па ради. „Хе, да су ми његове године и његове очи!“ уздахнуо би често и рекао Рочилд, старчић са рукавима настављеним с длана широким сомотом који је био друге боје него онај на јаци, кад би год после подне затекао Вукадина за послом на оном месту на коме га је пре подне оставио. „Лако је њему и недељом радити!“ вели Рочилд, јер је Вукадин добио дозволу да може и недељом долазити и радити, на велико задовољство претпостављених и на велики јед одаџија. Пред старијим је имао понашања. Да није имао пожутела два прста од цигара, нико не би рекао да је дуванџија, јер он никад није пушио у канцеларији, него иза куће или тако негде, а није чак ни кафе пио за писаћим столом око десет часова, кад би обично улазио са грдним послужавником пуним шољица кафе одаџија Јован, који је имао две кућице, и силне млађе практиканте и писаре повезао облигацијама дајући им на зајам мање сумице на краће рокове. А и са млађима се умео опходити. Није их зивкао нити сваки час закерао по штогод. Није, на пример, сваки час тражио чашу воде па, наравно, није ни наседао, јер одаџије су све скоро од реда познате као чудан свет, који мере све и свакога по кеси — и у очима његовим ни писари пете класе нису богзна шта, а камоли практиканти и препишчици, који осим младости и добра апетита и немају шта, и зато је бивало, и то не једном, да одаџија оном што тражи воду одговори: „Па ето ти, брате, ноге, а ено тестија, па поскокни малко; па ако је далеко Сава и Дунав, није чесма, брате, и ходник, и тестија!“ Вукадин није то никад захтевао, него је сам устајао до тестије и пио, а кад би га одаџија, дирнут његовом смиреношћу, понудио чашом, Вукадин би и то одбио: „Фала, могу ја и овако; нисам ја господин!“ па натегне тестију и напије се.
Човек са таковим врлинама и таквом смиреношћу није могао дуго ненаграђен остати, и он крајем трећега месеца своје бесплатне службе доби за практиканта, са шездесет талира годишње плате. Плата је додуше, била мала, и зато је донекле имао право г. Светолик, — млади паризлија са ужасно високим крагном и рашчешљаним као мачак брковима, који је дошао за практиканта привремено, чекајући да се упразни какво место у дипломацији — што га је пакосно ујео ради овога аванзмана, приметивши му да ради тако мале плате нема рачуна да да̂ повода да га зову погрдним именом „пијавице народне“, и да би му се много боље рентирало да се погоди гдегод за „кинцмадлу“, јер оне примају по шест талира месечно, а то је седамдесет и два талира годишње, дакле дванаест талира више годишње од њега. Али је Вукадин ипак имао узрока да буде јако задовољан почетком своје каријере, јер је и материјално и морално добио. Нарочито морално. Имати тридесет дана на месец и ништа више, па добити шездесет талира на годину, — то је, мислим, већ напредак, а бити препишчик па постати практикантом, зар није напредак! Јер читаоци ваљда и не знају каква је то разлика. Препишчик улази без икаква шума у дужност, поставља га често њему најближи претпостављени, нико у надлештву, ако је само веће персоналом, не зна одмах у оближњој соби да „постојава“ тај и тај препишчик; највише ако му име и презиме и потпуна титула као „љубитеља књижества“ буде наштампана у каквој књизи међу пренумерантима, а тако се исто без велике ларме отпушта. „Иди ти, брајко, у перечаре“, рекне му само шеф, каква стара писарица, „немаш ти јестетства за овај посао!“ А препишчик узима шешир, као келнер кад га газда отера из радње, и одлази. Док, међутим, практикант је нешто друго. Њега поставља сам господин министар претписом, и само га он, па и нико други, може и отпустити из службе.
А такав је практикант сада и Вукадин постао. Провреднио се још више, мили му се што живи и што је званичник, и већ почиње да упражњава своју манупроприју, која је најцифрастија била од свију манупроприја свију званичника. Још је ревноснији био после ове одлуке, и читави пластови преписаних ствари беху пред њим, тако да му је одмах идућег месеца порасла годишња плата на осамдесет талира, а манупроприја му још компликованија и веће запремине постала. Већ је добијао и да концептира по неку стварчицу, и преписивање је сматрао сада као неки одмор, као механички посао при коме не мора напрезати мозак као при концепту, који му је доста јада задавао. Месец дана доцније доби сто талира, али тиме већ навуче завист свију бивших трговаца а садашњих практиканата и у нади живећих ђумругџија.
— „Види ли га, море, шапну пакосно барон Сина Рочилду, овај оде — хеј, хеј!“ — „Није ми друге, одговара Рочилд барону Сини, морам и ја, овако под старост, замолити госпоју Настасију да се потруди и рекне коју и за мене, овако се више не може!“ — „Шта ћеш му, вели барон Сина, кад има више среће него памети. Ко ти данас гледа на поштење и способност!“
И доиста, Вукадин је имао среће.
Друге године осу се аванзовање као из рукава; од сто на сто двадесет, па сто тридесет, па сто педесет! Вукадин постаде пуноплатежни практикант! Сва се практикантерија просто убезекну. У аналима тога министарства нема забележена случаја да је неко за подруг године од препишчика постао пуноплатежним практикантом!
— Е, е, ово је да̂бетер! Перо више нећу да умочим!! — викну Рочилд и баци срдито своју плаву шнуфтиклу на писаћи сто, кад чу за овај последњи аванзман Вукадинов. — Ја четрнаест година и два месеца и девет дана нанизо̂ чесне и бесприкорне службе, и у браку већ двадесет и седам скоро година, док сам једва постао пуноплатежан, и од тога доба ево већ четири године, а ово дошло јуче међу нас, па, гле, кад брже пројури!
— Пројури, ја! — вели барон Сина — пројури ка̂ Инџа Татарин кроз Ражањ, а ми остасмо где смо, па зинули за њим!
— Зинули, ја! — вели Рочилд. — Него, тако је то… такав је овај свет. Кад треба на Калимегдану повести коло шесет седме, кад оно, ако памтиш, изиђоше Турци, онда смо добри, онда је добар и тај Павле и тај Алекса (Павле је Рочилд, а Алекса барон Сина), онда дај тога Павла и тога Алексу кад треба издирати, а кад се треба мало офајдити, онда аванзује Вукадин! Несрећа, несрећа, побратиме!
– Море, ово још није така несрећа, — вели барон Сина — него ће бити ако овај, како је почо̂, одвали за шабачког или смедеревског ћумругџију.
– Може, све може да буде у овој земљи, — вели Рочилд, па узе перо и примаче неки акт и стаде га преписивати. — Него знаш, — настави после неког времена — шта да радиш, научио си да не седиш беспослен, па… једна мука! Деде, побратиме, помогни ми да сравнамо овај концепт и препис! да ми помогнеш да избришемо ове несретне баксуз слитне и јерове, због њих ме ваљда и не аванзују никако.
– Па да се потпишемо да смо сравнили! – вели барон Сина и потписа се скромно доле у ћошку акта. И каква разлика и од пре а камоли сада, између њихових потписа и потписа Вукадинова. Откако је пуноплатежан постао, његов је потпис још шаренији изгледао; манупроприја просто једна од силних украса и коврџица. Пређе је била налик на јежа или на гусеницу, а у последње време испаде налик на нешто будибокснама, на нешто што се више ни с чим у ботаници ни у зоологији не може упоредити, тако да га је напослетку морао дознати преда се сам шеф канцеларије, Васа, и приметити му да није скроман у употребљавању манупроприје, коју, вели господин Васа, могу употребљавати само г. г. министри или њима подобни чиновници. –– „Куд си ти, а куд су они“, вели господин Васа. „Кад будеш и ти што су они, онда можеш, али мрка капа, зла прилика! Мучно, богами, иако то ти желиш! Мучно!“ И готово да је наслутио господин Васа. Јер Вукадин је некако увек више волео да преписује него да концептира. Тешио се тиме да се и приљежањем и истрајношћу може далеко дотерати, нарочито кад је човек новчано доброг стања као што је он, чије се стање нарочито побољшало од смрти госпоје Настасије, која му је нешто новца завештала у тестаменту с речима „да је рада, осећајући да јој се приближује конац овога живота, да припомогне отечеству чрез једно мало благодјејање учињено једном вредном и наде пуном младићу одавшем се служби правитељственој“. И вредноћа његова га и препоручи; две године после последњег аванзмана постаде шеф практиканата, а две године после тога изабраше га за председника практикантског удружења и послаше му диплому са страшно много емблема, с ласкавим писмом, у коме су грдне наде полагане на њега на том месту. Колико су му све те одлике и почасти, од претпостављених и од другова његових, и миле биле, ипак то није много утешило нити му могло забашурити незадовољство што је већ осам година практикант. Старо друштво са практикантског стола проредило се, једни одоше за латове а други богу на истину. Од старога друштва остадоше још само Рочилд и барон Сина што беху старији годинама од њега, а оно остало све је било млађе од њега. Пристигоше неки млади великошколци који јавно говораху да им плата служи као џепарац, за кафу и пиво, и не кријаху да им је баш мало стало хоће ли се допасти или не овде. Понашањем својим просто су саблажњавали Вукадина. Долазили у девет, пушили у канцеларији и сркали кафу с таком лармом као какве ефендије у меџлису на сиџадету. И што је најстрашније, подобијаше убрзо један за другим сви указе, а њега назваше „канцеларијским меблом“, а иначе при поздраву не зваху га „г. шеф“, него „Како си, стара кућо?“
— Брука! — говорио би често Рочилд.
— Јао, мој брате, — чудио би се барон Сина — ови претекоше и тебе, Вукадине!
— А-ја, — умешао би се Вукадин. — Море, лако је бити светац кад им је бог ујак! Мој брате! Гледам само шта се ради! Знам га, брате, кад је дошо̂! и једног, и другог, и трећег. Знам га, кад отњут ништа није знао! Ја сам га научио шта значи то „превити табак“, а дотле није знао. Показао сам му и шта је „Деловодни протокол“, и где стоји. Пита ме шта је то „сајузити акта“, ја ми и то покажем. Море, шта ’оћеш више, „текући број“ шта је… а ни то није знао! — викну гневно Вукадин.
Море, па шта да ти кажем, — вели Рочилд барону Сину — то је исто и са нама, ама исто то! Кол’ко смо ми таки’ испратили, хој-хој, ни броја се не зна. Па бар да те после почитују док су ту… Него, тако је то; ти њега ’лебом, а он тебе каменом.
— Ах, таман посла! — вели Вукадин. Још дође онај правник, великошколац, јади га знали шта је — што увек вуче неку песмарицу и држи је у чекмеџету па је чита у канцеларијско време — па ме пита: „Молим те, вели, да видиш, ваља ли ми ортографија и пунктуација. (Баш сам добро запамтио те речи). Поправи ми, вели, ти си некакви шеф“, вели. Ех дође ми да га млатнем ка̂ Ерцопаћ кобилу.
— Па што га ниси тужио?
— Ама тужио сам га, — вели Вукадин — мало кога и нисам тужио. Па ја га тужим, а они га аванзују. Кад год ја неког тужим — аванзовање му не фали! Кад последњи пут дође опет онај са песмарицом баш кад је добио указ, па мени: „Како си, вели, стара кућо. Ниси ми, вели, више шеф. Ја одо’, вели, а ти ћеш се и подерати ка̂ практикант.“ Кад један, шта ће да каже, него вели: „Иди га, вели, тужи!“ Нећу да га тужим, велим ја, јер какав сам баксуз, ако га сад тужим, ’оће га, богами, аванзовати сутра за министра баш, вала, ’вамо код нас.
— Па не бој се, и то може да буде у овој земљи. Може, брате, све може да буде у овој земљи! — теши га Рочилд.
И Вукадин опет беше међу старијима. Јер опет се напуни практикантски сто млађим од њега практикантима, све синови из добрих кућа, са јаким протекцијама. Сви ти беху прикачени овој веселој држави на леђа „да се дете“, као што вељаху родитељи, „не луња и не седи беспослено, него нек бар заради џепарац, да се има од чега трошкарити“. И Вукадин једнако шеф практиканата. Али она мрзовоља која га спопала беше пређе, у четвртом разреду гимназије, и сада наиђе на њ и сметала му је у раду утолико више што се томе придружи и један до тада Вукадину непознат осећај. Вукадин беше заљубљен. Оставши без контроле добре протекторке и добротворке своје, пок. гђе Настасије, у најопаснијим годинама, он се смртно заљуби. И ствар је упола већ била готова; он је до ушију био заљубљен у ћерку једног Швабе скулптора, једну плавушу благих и као пролетње небо плавих очију. Кад год је јутром ишла на пијацу, а он у канцеларију, сретали су се увек у исто време, а она га је увек погледала. Ах, те очи и тај поглед! Вукадину би увек том приликом засела пљувачка, па не може да је прогута, а поклецнула колена кад прође крај ње, и у тим тренуцима никад није знао шта ће са рукама, па би одмах вадио табакеру, гладио брк и правио цигару, иако је већ једну имао у зубима. „Е, баш ми лепо помери памет ово Швапче!“ помислио би увек кад би она проминула покрај њега у чистој црвеној цицаној хаљиници са белим бобицама. Нестрпљив што је само јутром виђа, свраћао би понекад — накинђурен, лепо очешљан, умочивши чешаљ у шећерну воду и очешљавши се тако да му коса круто стоји и да му се фризура не квари — и у радионицу њена оца; за то му је била пуна соба све самих неких Хумболта Гарибалда, Шилера, Гета, Моцарта, неких војника са великим шеширима и хелебардама у руци, и неке голишаве дечице од гипса, а глава, срце (па чак понекад и неки преписани акти) пуни њенога слаткога њему имена. Знао јој је и име. Звала се Малвина.
Једнога дана уђе сам главом г. начелник; сви поскакаше на ноге кад га видеше.
— Ко је преписивао овај акт? — пита г. начелник.
— Ја! — вели Вукадин.
— Па шта си ти овде надрљао? А? Читај. Оди, оди, ближе!
Вукадин приђе, загледа, прочита и поцрвени преко ушију и обори главу.
— Читајте! — рече г. начелник и пружи барону Сини.
— На основу параграфа тога и тога, тачке те и те, — чита барон Сина — а с обзиром на сиротно стање и на преоптерећеност многобројном ситном дечицом — ослобођавамо речену Малвину, стараоца деветоро унучића, од даљег плаћања порезе.
— Шта је то? Шта то значи? — пита г. начелник. — Каква ти је та Малвина, кад на дну молбе потписан као молилац Маринко, чича Маринко из Ритопека?! Ево, чисто и разговетно српски а не кинески пише: Маринко из Ритопека. Видиш ли, море, јадниче, да је ово мушко, осамдесетогодишњи старац, а ти ослобођаваш женско. Која је то Малвина што има девет Југовића? А?
Вукадин ћути па мења ноге.
— А? Што не говориш? — пита г. начелник.
Сви ћуте и стоје, Вукадин се тихо искашљује и глади брк.
— То је, ако ми дозволите, господин-начелниче, — прекиде барон Сина ову несносну паузу — то је ћерка онога кипоресца Вридрика, али је погрешно забележио цифру, она нема деветоро а и откуд и кадбрж’ би имала толико, кад се истом лани удала за очева калфу, опет Швабу, — него има једно једино дете, мали Полдика, знам га добро… чим ме опази дете, одмах се смеши на мене. — А ја само гледам овога (и показа Вукадина) само га гледам шта ради, па ћутим, не тиче ме се, имам, велим, доста и канцеларијска посла.
— Случајно сам погрешио, — вели збуњено Вукадин. — Почињало се име са „мисљете“… па ми се опучи некако из пера.
— Молим вас, увек он тако… није му то сефте, — упаде денунцијантски и злурадо Рочилд.
— Кад год сравњавамо акта и преписе, па се намерим ту и ја, а ја отворим четире очи и наочаре, за које слободно чикам свакога — а ја му приметим, па он онда поново препише тај акт, ама сад је сравњаво са господин-Микицом, лицејистом мајкиним, а и тај није бољи! „Нит’ хвали Ерака, нит’ куди Петака, кад су оба брата једнака!“ Он се опет заљубио. (Ех, пуста сировица!) Он се заљубио у неку несрећну швапску, неку арвонискињу „код Лафа“ а све на уштрб државне службе.
— Јест, — потпирује барон Сина — а ми издиремо… а њима памет за белосветске неке. Нека несрећа пемска! По целу драгу ноћ свирка и песма, а у зору редовна туча због ње између војници и цивилаши. И главу му пре две недеље разбише, а он никако да се окане. Све пева: „Ти ми, вели, Лујзо, здравље јузе, јубиле те моје сузе.“
— И то се трпи! — вели Рочилд.
— А зар и ми не би могли да… овај… томе подобне ствари, — вели барон Сина — ал’ нам не да совјест наша, знамо да нисмо за то плаћени, и да отечество захтева од нас друге жртве.
— Није друкче — одобрава Рочилд.
— Него виде људи да им се може. Младеж! Што кажу, младост, лудост! — вели барон Сина. — Зар је њима до текућих послова! Виде људи да се то трпи, да им се може; радили не радили, они ванџирају, па ка̂ веле: А што не би, кад нам се може.
— Грдне табаке поквари и упропасти држави пишући све: Малвина, Малвина; Вукадин и Малвина, Малвина и Вукадин. Одра се несрећник пишући све неке позивнице за свадбу. Ево, извол’те се уверити, — вели Рочилд и извуче један листић па поче читати: — Данас, на Петровдан, вели, венчаће се у Вознесенској цркви наша деца Малвина и Вукадин Вујадиновић, званичник Министарства финанција. Ићи ће се, вели, на колима. Игранка код Бајлона. Мило ће нам, вели, бити ако нас… и тако даље. Ето тако! Ослобођава аустријске поданике од српске порезе и венчава се с туђим женама. То раци, а држава га плаћа за друго.
— И само Министарство финанција излаже подсмеху… Зар је то лепо? — вели барон Сина.
— Доста, де! — опомену г. начелник ону двојицу (Сину и Рочилда), који су већ и њему, оличеној строгости, са својим доставама и тужбама зверу подобни изгледали: па се окрете Вукадину. — Е, мој Вукадине, мој Вукадине! Тако се не прави каријера. А колико има како служиш, како си практикант?
— Осам и четири мјесеца.
— Бићеш ти још осам, и ко зна још кол’ко, ако се не опаметиш него продужиш тако. Треба да истераш себи из главе те лудорије! На, па препиши ово наново. Па пази добро. Да опет не запитају они из унутрашњости: каква је то Малвина коју им Министарство препоручује, као што се ономад једно начелство президијално пита, а ми не знамо ништа! Дакле то си ти сигурно и онај распис преписиво̂! Само нам правиш збрку и забуну. ’Ајд, па памет у главу! — рече г. начелник и оде.
Вукадин је после тога пазио, истина, кад је преписивао, а нарочито кад су читали и упоређивали акта пре експедиције, али је већ сазрела у њему мисао и начисто био и са тим да њему нема станка у Београду. Колеге му просто душу повадише дирајући га за Малвину, па не само оне млађе и писменије од њега колеге, него и Рочилд и барон Сина, и они се прођаволише па му не дају мира, ни тренут.
— Није друкче, — рече Вукадин у себи — морам у внутреност; међу слепцима, кажу, ћорав краљ, да’ко што тамо од мене буде, а овде у Београду не можеш ни корака напријед од овијех господичића.
И једнога дана ускоро после оне сцене седе и написа и преписа на министер-папиру, преко пшартаонице, две молбенице; једну г. министру финансија за премештај у унутрашњост Србије, а другу г. министру унутрашњих дела, у којој моли да му г. министар дозволи да може своје дојакошње презиме Вујадиновић да замени старим породичним презименом Кркљић, надајући се (али, наравно, не спомињући то у молби) да ће са новим презименом потерати га и нова, боља срећа.
И једно и друго би му услишано. Штавише, буде преведен у другу струку, која је увек, као што је читаоцима из ранијих Глава познато, била идеал породице Вујадиновића или Кркљића, у струку полицајну, славну са својих редовних а камоли узгредних прихода и дијурни, и комисијских прегледа и ручкова приликом званичног обилажења среза или округа. Чим стиже акт о премештају Вукадина Кркљића пређе Вујадиновића, одмах га разрешише и дадоше му пет дана за спрему и пут.
Пред полазак дође Вукадин да се, како је у реду, опрости са колегама за практикантским столом. Сви му пожелеше срећан пут, а највише Рочилд и барон Сина, јер обојица су се надала да је Вукадин „повукао ногу“ и да је сад на њих ред, јер и ово сматраху они као неку врсту аванзмана Вукадинова.
— Е, па збогом остајте! — рече Вукадин на вратима.
— Па, — вели му Рочилд — дабогда нам се одатле вратили као писар „а да врши дужност среског начелника“, ха ха ха! — смеје се Рочилд и рукује с Вукадином.
— Па срећан пут! Па… пишите нам оданде, — викну барон Сина за Вукадином који већ изађе. — Деде, побратиме, — вели и окрену се Рочилду, да сравнимо часком још ово неколико преписа; знаш, ђаво не спава па, велим, да и теби не искочи у препису каква Малвина, или Пијада са Зерека! — вели барон Сина, па удари у смех, који пређе у кашаљ, тако да је побратим Рочилд подуже морао чекати да побратим барон Сина престане с кашљем (који му није дошао од бога него од ђаволства), па да отпочну сравњавање.