Глава седма
У њој је описано тешко и напора и муке и довијања пуно школовање Вукадиново у нижа четири разреда гимназије, и силне пизме и неправде г. г. професора у крагујевачкој и београдској гимназији и трагичан свршетак Вукадинов, то јест страдање за правду.
И тако Вукадин стиже после толиких напора и препона источнику науке, и нађе се у школи за скамијом и књигом за којом је толико жудио.
Силном вољом и стрпљењем прилеже на посао. И одмах на крају првога двомесечја привуче на се пажњу својих професора својим добрим оценама, исто онако као што је у почетку својим растом обратио пажњу на се. Учио се добро, одговарао лепо, усхићавао професора српског језика својим јужним наречјем и акцентом, и био миран, не мешајући се ни с ким. Био је смеран и преподобан као негдашњи манастирски ђаци; кад прође професор, он стане да му не пређе пут и леву руку метне на трбух а десном скине капу и поклони се. „Красан као велика девојка“, рекли су многи служећи се том пословицом која је некада вредела, а сад се само још употребљава као реч. Стекавши тако поверење господе професора, обасипан је бивао од свију не малим почастима и дужностима. Обично је био одређиван да записује немирне ђаке, да хвата господску децу која бегају с часова, да купује менице и есконтне листе г. г. професорима, да им доноси рибу с пијаце и месо с козаре; да извештава богаташке родитеље како им се деца уче или, боље рећи, не уче, и како „посећују“, односно бегају од школе. А сем тога служио је као живи пример вредноће и приљежања свима лењим и распуштеним ђацима; професор пропедеутике и разредни старешина (који је био у исто време и приповедач) био је толико усхићен владањем његовим да га је намеравао узети за „штоф“ једне своје моралне причице и стрпати у читанку под насловом „Сиромашак Вукадин“. Кад би професор корео ког богаташког сина што се не учи добро и што има много одсустава, обично би му вешао на нос Вукадина. „Ти си један несрећник, — говорио би обично неваљалом ђаку овај или онај професор — од тебе никад ништа неће бити! Болан, брајко! Имаш богата и паметна оца, човека од положаја, који се стара за тебе да ти ништа не оскудева; нит’ се бринеш за стан и огрев и осветљење, нит’ за јело нит’ за одело, — ето носиш фине морнарске ’аљине, — и ти и опет нећеш да учиш!! Гледа! га само! Само јединице и двојке! А погледај Вукадина! (Тада обично Вукадин устане и стиди се) Ко за њега брине! Нема ни оца ни мајке, па како се тај учи! Он је сељачки син, као и бесмртни Вук, отац и реформатор наше новије књижевности.“
Таки су се савети, укори и похвале чуле врло често и трајале све до краја маја. А тада већ настане распуст ђака за испит, а од тада па све до Петрова дана настаје спремање ђака за испит и ужасно јурење професора од стране ђачких родитеља. И на улици, и код куће, и у кафани — нигда мира за професора! Силна се познанства тада начине јер сваки је рад да покаже како цени и поштује и просвету и просветне скромне посленике.
— А, ви сад сигурно не знате ни где вам је глава од силна посла, — рекне тек неко и дошуња се до професорског стола у кафани — сад баш разговарам онамо с мојим пријатељима, па кажем: „Јес’ вала, што се ти људи намуче, а како су јадно плаћени, плате још кнез-Милошеве од триест девете, а потребе расту сваког дана.“
— Па јесте, — одговори професор.
— Но, ал’ после наступају ферије, уживанција и згодација за бање и таке ствари. Ако радите, ал’ бар се и одморите за два месеца.
— Па јесте… то једно што и ваља.
— Та, оно, знате, сви смо у послу. Ето ја једва уграби’ мало времена, па велим, дај да се упознам с господином мога Перице, то ми је знате син, Перица Јовић, учи код вас други разред, па се фали с вас већ богзна како.
— А да, сећам га се.
— Ах, фали се дете, највише с вас. Каже да сте строги, али, вели, правични жестоко. Ако, вели, имам слабу оцену из рачуна, не марим, вели, и заслужио сам, а господин Димић не тера пизму! Сад се опаметио па учи, а узо̂ сам учитеља да га спреми. — Па и ја сад оставих друштво, дај, велим, да се познам с господина Димића.
— Е, мило ми је, мило! — вели професор зловољно.
— Ако је повољи што да попијемо? — пита отац и лупа у сто и зове келнера?
— А, хвала, хвала!
— Ал’ по једну можемо! Кад не могу да вас на славу ухватим, а оно бар у кафани. Извол’те, пушите! — вели отац и нуди му табакеру.
Шта ће професор, него попушта, пије кафу и разговара се о врлинама дотичнога детета.
— Он је, знате, — вели отац — врло бистар, тако вешто фаћа голубове и јури и бије мачке комшијске, да је то једно чудо од детета; бије док је види! Па баш мислим, ако ми бог да здравља, да га дам да буде медицијонер, да изучи медецину, па доктор, независан човек да буде; ама стра’ ме од ове математике… Него он сад и учи; устане пре мене, осуши се дете, дође сув ка’ цигански светац од силну науку.
— Па, наравно, трудом се све постизава; — вели професор — може он још и да поправи.
— Па и ја то мислим, — вели отац устајући — де’те, келнер бре, овде је све плаћено…
— Дакле тако, ја се надам… имајте га на ум… гријота да пропадне дете, а ено га кући учи ка̂ магарац. Дакле, збогом, ја се надам, па извол’те на славу, ја славим светога апостола Тому, шестог октобра пада ми слава — а мило ми што смо се упознали! — вели и одлази плативши грош за две кафе.
Таман се професор курталише једне беде и пође кући, кад ето ти му друге на врат.
— Како онај наш? — вели једна госпођа заустављајући професора на улици.
— Који наш? — пита професор.
— Та онај, то јест, мој… Света, Света Павловић… у маринерском анцугу… Учи први разред, мали, лепушкаст, има паметно око.
— А, знам га, знам.
— Пааа, може л’ што бити?… Он се уби учећи.
— Богами, госпоја… како да вам кажем.
— Он је, знате, мало жив, и онако несташан.
— Па јесте, госпоја, — вели професор — он може добро да учи, само кад хоће; није ни туп ни глуп, али неће, неће дете да учи, па мука!
— Па и ја баш то исто кажем; разговарам се баш јуче са мојим супругом, — он је архивар већ једанаест година, баш кад се Света родио, добио је класу, па од оно доба све је у тој класи — а он каже: „Ја и волијем, каже, да је несташан, него да је, каже, неки туњав; а што је несташан, то ништа не шкоди, каже, за даровитост; и ја сам, вели ми супруг, ко̂ дете био исти такав, па, фала богу, опет сам добро дотерао“… а он је архивар у окружном суду.
— Пааа, — отеже професор — знате, како да вам кажем, можда и зато што је још мали и неразвијен ал’ искрено да вам кажем, не стоји најбоље… а бистар да је, — јесте бистар!
— Јесте, бистар је обешењак, бистар је ко̂ ђаво; ужасно ме секира и неће да ме слуша! — вели срећна ћуркаста мајчица. — Да знате само како лепо декламује, то је једно чудо! Ал’ је несташан па једна невоља! Та само сад да некако прође, а догодине би ми већ знали да га притегнемо. Па, дакле, ми се можемо надати.
— О молим, колико се год може… то зависи од њега.
— О молим, ја се уздам у вас! Клањам се.
Таки се отприлике разговори воде почесто тих дана између многих родитеља и професора. Тих дана не могу професори да се спасу од оног још из Српске историје за основну школу тако добро познатог и хваљеног српског гостољубља. Извињавају се родитељи што још раније нису имали прилику и срећу да се упознаду са господином професором; веле да им је особито мило што су се упознали ма и мало доцније са господом, позивају их да их „посјете“; причају како не могу без друштва да живе, хвале лепо и многогодишње вино у својим подрумима; спомињу винограде у близини и честе излете и весеља тамо, спомињу јагње на лози печено и хладну воду, после које се брзо огладни, и вино као гром, које не удара углаву, и здрав ваздух, који лечи боље него свака инострана бања, и шта ти све не испричају! А кад се професор, тако у кафани, дигне и хоће да плати попијену кафу или пиво, келнер учтиво вели да је све плаћено, и да је платио онај тамо господин Н. Н. и показује на њ, а непознати се (јер га дотле професорове очи не видеше као ни своја леђа) диже још учтивије и смеје пријатељски и салутира оданде, а затим седе задовољан и прича ономе до себе да је професор његов давнашњи добар пријатељ и хвали га, и прича ономе о професоровој учености и правичности и о многим до тада нигде нечувеним врлинама.
Ево тако се старају наши Срби о своме подмлатку. Али о Вукадину није имао ко да се стара ни да износи његове врлине и брани слабе стране његове. Сам је запливао, сам је морао и да исплива до краја на обалу. И доиста, на испиту осветла образ. Силни понављаше и попадаше, тако да је класификација те године личила на покољ деце у Витлејему, а по кућама се чула праска очева и плач мајка̂ као у Рами за побијеним младенцима. Било је тога дана после класификације и праске и псовке, и батина и плача. Забезекнути и изненађени родитељи шта не чинише! Једни се свађаху и викаху на неправичне и пизмене професоре; други тешише своју „павшу“ децу да ће их дати у другу школу, тамо где су бољи и правичнији професори; трећи, признавши поштено у души до кога је кривица, стадоше лемати своју децу одмах на школској капији (или још у школском ходнику) и претити им занатом, а четврти имађаху толико снаге и такта те се савладаше и стрпише до куће, а онда доби батина сва кућа, и прави и криви по њој.
Онда се тек отац сети да је имао лолу сина, а лола син луду мајку, а обоје небригу домаћина, — па грми и праска по кући да се чује чак у трећи комшилук!
— Ама зар толике паре дадо’ ја за атлази и плајвази и за речници! Па за кога, бре, дадо’ ја?! За једнога лолу и пангалоза, да ми срамоти фамилију! Ја му дајем да мајка не зна, а мајка даје а ја не знам, а њему лоли стига! Тражи паре за атлази и плајвази, а троши на рингишпил; окука, море, у панорами гледајући „Спавајућег Венуса“. Па ја, бре, на Ивањдан би било равно педесет и једна година, већ матор човек, што се каже, — па ја још не стиго’ да видим тог „Спавајућег Венуса“, а он још ни бркове не доби, па окуко̂ сваки дан тамо! Ономад ми рече моју бруку комшија Настас, што му је бакалница преко пута од те проклете швапске панораме! (Па удари опет љубитеља рингишпила и „Спавајућег Венуса“ у панорами).
А како је лепо прошао Вукадин на класификацији! Кад је директор изговорио слово (које је исконцептирао још пре осамнаест година, кад је директор постао, и од то доба га никако није мењао) и у коме је похвалио добре ђаке, прочитао је и оне који су унапређени књигом за одлично учење и примерно владање. Међу њима беше и Вукадин Вујадиновић, који се на позив одазва и дугим корацима приђе смерно и стидљиво столу где су књиге стојале. Све очи беху упрте на њ, само се чуло са разних страна: „Сиромашак“, „Сељачки син“, „Алал му вера!“ и опште дивљење. И док су они несрећни синови, којима су очеви били у животу, извлачили успут батине од својих разјарених родитеља, дотле је срећни сиромашак Вукадин мирно и поносно ишао кући са поклоњеним књигама под пазухом, праћен пажљивим погледима и чуђењем чаршије.
— Пази, ови господски мангупи сви пропали, ниједан се не учи; а онај сељачки син, учи спрам месечине, па добио књигу! — вели један.
— Па од таких ће, не бој се, и да буде нешто, — вели други.
А Вукадин чује све то, али се чини као да не чује, него иде право напред, гледајући преда се стидљиво, као сељачки младожења кад иде у вајат.
И то му је помогло много, јер сем моралне, осетио је наскоро и материјалну добит. Акције му већ почеше скакати. Тих ферија жњео је већ користи од свога труда и учења; преписивао је бабама Сан Матере божје и Читуље усопшчих рабов божјих, које је искитио намаланим жалосним врбама, због чега се је јако прочуо код баба које нису ниједну суботу пропуштале а да не отиду на гробље, да се исплачу и утеше благом шљивовицом. Добио је неколико кондиција са малим, истина, хонораром, али за штедљива младића, као што је то био Вукадин, то је био капитал. И Вукадин место чантре, у којој је досад држао уштеђен новац, купи сад ћемер, и ту је слагао пар,по пару, а ушивао је и надаље по старом свом обичају у памуклију и прслук динаре. Као сиромашак, који не треба да бира, примао је и у натури. Једном дуванџији спремао је сина за пријемни испит и добијао табакеру дувана за час; кад уђе у собу, остави у дућану празну, а кад изађе, свршивши час, нађе пуну просечом натучену табакеру коју узме; и тако је за целих ферија између њега и дуванџије био чист рачун и дуга љубав.
Са тим уштеђеним новцем већ је у другом разреду учинио обрт. Покуповао је још у почетку августа од ђака све старе књиге из првог разреда гимназије будзашто, а у почетку септембра продавао их ђацима по добре паре, а сам је већ као осведочени сиромашак и добар ђак добио од државе књиге за други разред гимназије, у коме је првога двомесечја остао онај стари лањски Вукадин са добрим белешкама и старим лањским хвалама. Али тежња за добићу разви се у њега тако јако и многе кондиције му одузеше толико времена а многе хвале размазише га и начинише га блазираним, — и он поче теже и слабије учити. Већ стаде запињати и с муком добијати боље оцене, али их тек добијаше. Од једног или двојице професора измоли петицу, па се после позива на те белешке као на заслужене, и захтева с правом да му и остале белешке буду таке исте, да не поквари оне раније и да не изгуби благодејање. А професори шта ће, шта знају, него му дају боље оцене, што је сиромах, што послужује и што се некада добро учио — еле, како тако, тек он којекако пређе у трећи разред.
У трећем разреду ишло је још теже. Већ га не интересују предмети; и докле он резонује о уметности и потреби учења неких предмета, њега претичу многи куд и камо млађи, а око њега се групишу маторији и сиромашнији осредњи и лоши ђаци. Он им је вођа. Благодејање је одмах првог двомесечја изгубио, и сад му је остало само послуживање и оно мало капитала у чантри, ћемеру и зашивеног у памуклији. У школу задоцњава и слабо одговара; извињава се и за једно и за друго послуживањем и ниже једнако целе године слабе оцене, а у старији разред прелази тек после поновних испита.
То га је јако забринуло и он се реши да потражи бољу школу. Зато запне пешке и дође у Београд, где се уписа у четврти разред гимназије.
У четвртом разреду је загрдио и с учењем и с владањем. За једне предмете није никако нашао разлога зашто ое уче, други су му тешко ишли у главу, за треће нису професори имали начина да их предају као што треба — еле, у четвртом разреду ишло му је врло тешко. А није ни чудо; већ му је било двадесет година, и он некако отупио. Од оне пређашње његове бистрине ни трага ни гласа, почео да пијуцка помало ракију и ваљда с тога постао меланколичан, зловољан, песимиста; на све стране видео све саме неправде у свету, а нарочито према себи. Не могући те неправде трпети према себи, следователно их није трпео ни према другоме, и зато је адвоцирао и протестовао и долазио у сукоб с професорима. Седео је у последњој скамији са још четворицом његова узраста, година и талента. Из те скамије се чуло увек неко брујање и разговор; кад би их професор прозвао ког, ниједан не би одговарао лекцију. Све су то били стари матадори, који су мољакањем и адвоцирањем, а не добрим одговором, гледали да добију добру белешку. Понеки од њих не би излазио пред професора, него би онако чупав и дремован устао упола и онако из скамије рекао да не зна. И Вукадин је покушао тако, али га професор натера да изађе.
— ’Оћу ја да се ти знојиш мало! — викну му професор.
И Вукадин изађе, узеде креду и сунђер, па се искашља и пресомити мало да чује задатак. Професор му зададе и Вукадин написа и стаде га разгледати.
— ’Ајде, Вукадине, ради — вели му професор.
Вукадин само ћути и чупа сунђер.
— Немој чупати сунђер, Вукадине; то је правитељствена ствар, Вукадине; ради, Вукадине, — вели му професор.
Вукадин се само искашља, па опет продужи да чупка сунђер.
— ’Ајде, Вукадине, шта си стао ко̂ лењ коњ! Ти ћутиш, ја ћутим, па ћемо сва школа заспати ако не радиш! ’Ајде! Знаш ли? — пита га професор.
— Не знам — промумла кроз зубе Вукадин.
— А што, болан, брајко?
— Послужујем, господине… три дана нијесам љеба окусио — рече, па се пресомити још више.
— Е, мој брајко! Тешко теби по математици, и математици по теби! Видиш ли, море, колики си магарац, болан, брате, претекоше те ова деца! — вели му професор и спомену поименице неколицину.
— А лако је њима, господине, — вели Вукадин — кад се ко има за њих старати и миликерц-свијећу куповати, а ја јадан учим спрам мјесечине као вјештац.
— Видиш колики си, да је среће да си већ свој човек! Што не учиш?
— Немам, господине, памети за алгебру! — одговори мало оштро Вукадин.
— Немаш ти кан’да памети ни за шта, — рече професор гледајући му белешке из осталих предмета. — Гледај га само: саме јединице и двојке! Па бар математику треба да учиш, то је бар лак, а сем тога и врло занимљив предмет! Погледај само западне народе, каква чуда и проналаске починише са математиком! Па после, не тражим ја од тебе да ваљда пронађеш квадратуру круга, ал’ задаћу, лекцију, вала, можеш да научиш! Тако лак и занимљив предмет!! А потребан је, потребан ко̂ ваздух, сваком сталежу.
Вукадин само ћути и гледа преда се.
— Ако, брајко, ниси за школу, а ти се прихвати друга посла, има сто путова за вредна човека. Иди на занат, или на трговину.
— Немам потребна капитала, господине, — вели Вукадин.
— Немаш капитала?! Немаш га ни у кеси ни у глави, па шта онда мислиш?! — плану професор. — Математику, математику дан-ноћ учи, брајко, да не останеш слеп код очију. Иди у жандаре кад нећеш да учиш него хоћеш да останеш толики магарац!
— Еј сиротињо, и богу си тешка, а камоли селу у коме си! — вели Вукадин.
— Кад си сиромах, а ти запни па учи! — плане професор и викну му: — Вуци се на место, ленштино!
— Вала, није ми ни ђед знао алгебру, па је и опет живео! — осече ое осорно Вукадин и лупи креду о земљу.
За ову неучтивост на часу дошао је Вукадин пред седницу. Све је изненадила дрскост његова, и он буде осуђен на пет дана затвора, и саопштено му је да од сутра има да издржава затвор. Сутрадан је дошао Вукадин спреман за апс, и кад га прозва други професор, изађе с књигом, јанџиком и гуслама.
— Шта ти је то, Вукадине? — запита зачуђени професор, гледајући га натоварена.
— Захира, господине! Љеб и мало празилука, ка̂ за сиромаха човека. Осуђен сам на пет дана затвора за пра’ бога.
— Лепо, лепо, — вели професор — а што ће ти гусле?
— Да опјевам пизму и неправду која ми је сиромаху учињена од господе провизора, — рече па избаци десну ногу и испрси се поносито и изазивачки.
— Ама не смеш ти, — вели му тихо професор — доносити гусле, није ово манастирски сабор нит’ панађур, него је ово школа, Вукадине!
— А ја, богме, господине, не могу ти сад објесити швапски клавир; него ’вако српски, ’вако сиротињски, гусле.
— Ама какве те гусле спопале, нећу ја да видим те гусле ту!
— А, вала, ја знам из историје, господине, да су гусле српство очувале, и да се гусала боје само зулумћари, издајице и тирјани.
— Тако је! — чу се одобравање из последње скамије, јер друштво Вукадиново тога часа преко обичаја није спавало, него је било будно и пажљиво пратило спор између професора и Вукадина. Уз њих пристадоше многи из других скамија, и сад се осу једно: „Тако је!“ и једна ужасна лупњава, тако да је професор морао напустити час, а ђаци осташе тријумфујући и дивећи се куражи Вукадиновој, за кога беху готови сви у ватру и воду скочити.
Тако Вукадин дође и по други пут, и то ускоро, пред седницу, где му дуплираше казну и осудише га на десет дана затвора. Професор га је тужио да је неучтив, а он професора да је исмевао све што је Србину свето. Али се Вукадин уверио, као што је и рекао: да се „шут с рогатим не може бости“, и да „врана врани очи не вади“.
Он одлежа тих десет дана, али се после тога ужасно напсио и отпочео борбу на живот и на смрт. Видећи какве има белешке да се не може добру надати, — гледао је да бар падне јуначки на каквој доброј ствари, да падне тако да се до неба дигне прах кад падне и пропадне. Зато стаде као Катилина скупљати око себе незадовољне елементе и подбадати их да једнако праве сметње професорима, а нарочито оном кратковидном дебељку који је имао увек двоје наочари, једне кад је хтео што да гледа изближе, а друге кад је хтео издаље да види. Код њега је било најлакше правити галаму и неред, јер није видео даље од носа, па је једнако мењао наочари, час да погледа у књигу а час да пази на ђаке у последњим скамијама. Тога ради је морао чешће прибећи лукавству и одмах у почетку часа прозвати најнемирније и замолити их да изађу на свеж ваздух, обећавајући им да им неће бележити изостанке. Доскора је само извесне тако експедирао, али одскора поче и Вукадина испраћати тако.
— Вукадине, иди, синко, напоље, — рече му једнога дана кратковиди доброћудни професор.
— А зашто да идем, господине! — диже се Вукадин и запита га.
— Да идеш, братац, за твоје и за моје добро да идеш, — вели му професор.
— Мене су, ја мислим, господине, послали овамо да учим, и држави и овом ојађеном народу користим, а не да се мангупирам!
— Најбоље ћеш, братац, користити држави ако узмеш капу и књиге па одмах одеш! — рече професор и натаче оне наочари што далеко гледају.
— А што да идем, ваљда зато што сам сиротињски и сељачки син?
— Или иди ти, или ћу ја да идем! — викну професор.
— „Мени је, вала, потаман, рекао јеж лисици, а коме није ено у поље па нек иде!“ — рече Вукадин и седе.
„А-а-а-а-а!“ заграјаше ђаци и стадоше ногама, тако да професор мораде напустити час.
Само сложно, браћо устаде Вукадин, кад оде професор — да се не издајемо!
— Нећемо! — викнуше сва деца у један глас.
Вукадин изађе и написа на табли штампаним писменима ове Бранкове стихове:
Ој давори, учитељи клети,
Да чудне сте и дивне авети!
Пола мачке а пола сте људи —
Лика људска а мачије ћуди.
Кад је директор ушао у разред, прво су му пали у очи стихови из бесмртнога Бранка. Он је то квалификовао као пасквилу и трагао пасквиланта, али га није могао наћи. Деца беху сложна и на питања: „Ко је то написао?“ сваки је одговорио: „Не знам!“. И тако се директор врати празних шака, али како је највише основа подозрења било за Вукадина (јер он поред свега шеретлука свога ипак је у овој прилици много личио на птицу ноја, која загњури главу у песак и мисли да је у безбедности иако су му остале многобројне чести тела изложене непријатељу гониоцу), — то Вукадин и по трећи пут дође пред седницу где размотрише кривицу и истераше с правом полагања испита не само Вукадина него још неких десетак других завереника којима је иницијатор и глава био Вукадин.
Боже боже кад чуше дечји родитељи за несрећу која им је децу задесила, па се разлетеше на све стране силне мајке, тетке, стрине, ујне и куме, па стадоше вијати професоре, директора, писаре и секретаре у иностранству, и министре све па чак и председника министарства! Али је закон највиша воља у Србији и — решење саветско остаде у важности, а изгнаници добише грдних батина од разјарених родитеља.
Неки одоше на занате, неки се одадоше на пецање рибе, а Вукадин се нађе на улици. Управо то се само каже тако ефекта ради, јер Вукадину није баш тако зло било како се он представљао и јавно мишљење у своју корист обрнуо. Јер, ако је по њему, он се тужио на зла времена и лагао као трговац. Кад је изгубио благодејање, али још не и наклоност и кредит г. г. професора, он се довијао од сваке руке. Добијао кондиције, добијао из врло скромне ђачке штедионице помоћ, па је чак код тутора цркве постојала једна његова молба у којој моли коленоприклоно туторе дотичне цркве — „која је, како рече Вукадин у молби, позната са свога богатства и силних прихода од побожних парохијана“ — да му се дозволи да двапут обнесе трећи тас, и то: првог дана Духова и на светог Николу, у његову корист. Наравно да је био одбијен и професорском савету јављено за ту нову и нечувену напаст на цркву, и Вукадин је због тога добио најозбиљнију опомену, као и за оно што се издавао за богослова, конкурисао поповима и читао побожним бабама за двадесет пара (јефтиније, дакле, од попова) читуље на гробљу, ради чега је од оштећеног свештенства (које туђе неће, али ни своје не да) посебице био тужен. А тужба је била прихваћена и поткрепљена од стране тројице професора чија је имена, онако живих, стрпао Вукадин као имена усопшчих рабов божјих у читуљу једне побожне старице. И школа и црква забранила му је рад; школа му забрани преписивање као несавесном, црква читање читуља, као световном, на гробљу. Али је Вукадин и иначе имао прихода, сталних и сигурних. У кућама где је послуживао знао је обично и газдине и газдаричине тајне и уцењивао их; од газдарица је добијао новаца, а од газда хаљина толико да му је то био, тако рећи, основни фонд: и он отпоче нешто на форму телалске радње. Куповао је и продавао и трампљавао старе хаљине, па је и одатле лепу пару видео, тако да у последње време — пред то његово несрећно истеривање — није ни послуживао него више нека врста кирајџије у кући био. Знао је тајне и сплетке целога сокака у коме је седео. Научио је добро у хармонику, а био певач, жесток басиста, па му је то широм отварало врата у многим гостољубивим домовима у Скадарлији, као код Савке Бандитке, Пијаде Пензионарке, Мице Пашанице и Каје „Старе Симпатије“ назване, и сви га у Скадарлији просто разнеше по друштвима, тако да је вероватно и то био један од најјачих узрока његовом немару према школи и науци. Јер после сваке вечерње седељке (а оне су доста често биле) обично је био дремован, и прозиван није никако или лоше одговарао, и зато добијао лоше белешке, па у последње време већ дотле дотерао да му једнога двомесечја прочита г. директор у разреду најпре једну тројку из науке хришћанске, а после само јединице и двојке, а заврши речима: „Е, Вукадине, вјера твоја спасетја.“ Ни савети директорови, ни грдан смех ђака не учини никаква утиска на Вукадина, јер он је већ изгубио ђачки понос и више није марио за школу. Више је разбирао и знао колика је коме плата, колико се година у којој струци служи, колика је пензија за чиновника, за његову удовицу, за децу, за одрасле синове и кћери на удају, и тако даље; то је знао добро и причао често ђацима; а наука му је била досадна, према силним лошим белешкама био равнодушан као да нису његове — а шта је све последица тога било, то је читаоцу већ познато, и неће му бити ништа ново и немотивисано кад сада на крају ове Главе прочита да је Вукадин на испиту пао сасвим; пропао тотално и остао да понавља разред. Па не хтевши више окушати срећу, извадио је одмах сведоџбу, тако да се на Павловдан понашао као пуноправни грађанин и пролазио поред свију професора гледајући им право у очи и не јављајући им се, а поштапајући се неким старачким штапом блаженопочившег Трифуна лецедера, код чије је удовице Настасије у кући седео као кирајџија и ментор синчића њеног.