Глава дванаеста и последња
У којој је описан један буран и пун догађаја дан из живота Вукадинова, дан 13. јула, у коме се Вукадину ујутру смркло а увече свануло!
— Шта ти је, — запита на подне Дара Вукадина видећи га покуњена — што си опустио те бркове ко̂ да су ти се све галије потопиле!?
— Ништа, нешто ми се десило! — вели Вукадин кисело и кратко.
— Што? А шта ти се то догодило? — запита га Дара, која се слабо интересовала и разбира, а за наше унутрашње политичке прилике. — Где си провео данас пре подне?
— Ниђе и никако! Прово̂ сам се ко̂ бос по трњу. Одо’ у кафану и не знајући ништа, кад уђо’, а ја упадох тамо ка̂ пас у вашар. Сви гракнуше: „Уа, уа! Шта ћеш сад!?“ веле они. „Дођоше опет наши“, веле!
— А који наши? — пита Дара.
— Ама опет неко ново министарство! Никад да се смири овај ојађели прадедовски топрак земље, па то ти је! — Дођоше они пређашњи, они што се добро знају с ујаком.
— Но, фала богу, — вели Дара — па то је добро, сад се бар можеш надати и очекивати.
— А јадно ти надање и грће очекивање!
— Што, — вели Дара — па сад ће моћи опет ујка Настас да поради, а и кумови.
— Море не јавља ми се ни кум Риста ни кум Прока, ка̂ да смо у Инђији, у земљи проклетој, ђе кум кума по судови ћера.
— А што, болан?
— Ех, што. Никад луђе у животу не учиних! Ја ти, богме, остадо’ о свом никлу!
— Куку мене, црни Вукадине, а шта си то урадио?!
— Ех, шта сам урадио, урадио!… А, отклијен сам ја могао да знам шта се иза брда ваља?!
— Добро, па шта сад мислиш да радиш?
— Да шутим па да трпим, само ако они мене трпе! — вели Вукадин.
Све су ово били ребуси и загонетке за Дару све дотле, док се није нашла с ујка-Настасом и запитала га: шта све то значи и шта је Вукадин урадио?
— Шта је урадио? — вели љутито Настас. — Питаш ме шта је урадио? Урадио је да не би требало више бога да му назовем! Знаш ону старинску реч: „Магарац, кад му најбоље пође посао. а он се онда сети да иде да игра на лед, и да пребије ногу!“ Ето, то ти је и с твојим Вукадином било! Долијао, па то ти је.
Па јој онда исприча све шта је и како је било.
— А после, има још и други’ ствари’, — наставља Настас — које му ич не ваљају. Да је тако бистар и вредан раденик ко̂ што је бистар и вредан економ за себе, не би му ни требало нашега заузимања. Ама он више ради за свој ћемер него за свој образ. Вичу, брате, вичу сви на њега, сви га зову „Отров“ и „Ватра“; дави што стигне, па је незгодно и заузимати се за њега.
— Ју, ујка, молим вас, немојте нас оставити! — Не могу, не могу, нек ради шта зна. А ја да се заузимам, па да црвеним од стида, то нећу! Па ја четрдесет година беспорочне и беспрекорне службе, па, што кажу, једва две јаке за вратом, а још како сам се мучио и штедио (питај твоју мајку), па он већ сад боље стоји од мене, а шта ће бити после!
И није претерао добри стари г. Настас: Вукадин је стајао новчано да не може бити боље. Имао је новаца у штедионици и по народу, а и у своме ћемеру. Већ је био у могућности да нека примања државној каси исплаћује својим новцем, наравно са извесним шконтом. Лиферовао је канцеларијски материјал јефтиније него иједан лиферант, давао новац под интерес а обезбеђивао се забраном на плату или залогама, и све ситније чиновнике „имао у своме џепу“. Удесио је и просто се уортачио са Јовом одаџијом; и што Јова ућари, то је и Јовино и Вукадиново; а што Вукадин ућари, то је само Вукадиново, тако да је и сам Јово често онако поверљиво признавао и међу својима говорио: „Ја грдна ’ајдука, ако ко бога зна!! Да не да бог да му нешто паднеш шака! И ја сам, што кажу, мајстор, ама ово је да̂бетер!“
Све је то тако било. Вукадин је имао и власти и богатства, ама оно проклето „званичник“ и неуказан у оним његовим годинама, — то га је јело. Две године како је скоро свакога дана свађа између њега и Даре, две године је како му она чита и пребацује ону глупост коју је учинио, како му веша на нос да је срамота већ што се зове практикантовица, и зато и не иде на свадбе, славе и уопште ни на какве забаве, јер свуда је она по рангу најмлађа. То је и натерало Вукадина да се у јулу 188* обрати с молбом за одсуство на десет дана у Београд, и, кад га је добио, кренуо се да поради сам лично, јер, вели, није ни чудо, давно је речено: што даље од очију, даље и од срца.
⁂
Дошавши у Београд на неколико а можда и више дана, није хтео да одседа у кафани него потражи и распита за своје старе познанике и познанице, у намери да код њих одседне, јер као фамилијарном човеку, чинило му се, није место у кафани, где је човек изложен сваковрсним искушењима, а његова Дара, резоновао је он, није то заслужила.
Давно је речено да је најбоље да се човек, кад већ једноме оде однекуда, никада више ту и не враћа, јер неће никада наћи оно што је оставио. Умало да тако није било и са Вукадином. Спустивши се у Скадарлију, њега обузе нека сета, пролазећи улицом и сретајући све нека страна и њему непозната лица. Ушавши у кућу Мице Пашинице, изађе преда њ нека пегава Швабица, с којом се није могао никако обавестити, и тек кад изађе на улицу, осврне се још једном и виде да није требао ни да улази, јер на вратима је висила плетена табла, а на њој је лепо и чисто српски написано било: да се „у овој кући чисте флеке са ’аљина с великим успехом“. Једину Кају, „Стару симпатију“ нађе. За њу је распитивао у старом квартиру њеном, и најзад је нађе. Од ње је добио подробне извештаје о свему. Ту чује да је Савка Бандиска умрла, Пијада Пензионарка да држи негде бараку са неким Цинцарином. Мица Пашиница да је отишла у внутреност са ћерком курсисткињом, која је добила за поштара, а удала се за телеграфисту.
— Е, господин-Вукадине, много се што изменило од оно доба, — вели Каја, Стара симпатија. — А јесте л’ чули да сам била удата?
— Нијесам! — вели Вукадин.
— Јесте, удата сам била и јопет.
— Па ђе ти је човјек?
— Хе, — слеже Каја раменима — ако га ви знате, то га и ја знам. Нисмо саставили ни четир’ месеца а он једнога дана покупи сву моју уштеђену зараду и прстење и једну грану ко̂ дијамантску, па побеже! Оставио ме голу ко̂ прст. Побеже с оном несрећом од првога мужа, с мојом пасторком. Сад, кажу, живе у Влашкој негде, ваљда у Турни.
— Па што га не гоните? — пита Вукадин.
— Па пробала сам. Променио лола име, па ни ђаво не може да га нађе… А како, како ви? Јесте л’ жењени? Јесте л’ ванџирали?
— Жењем јесам, а ванџиро̂ нијесам.
— Куку, па шта чекате?! Зар толики промакоше.
— Е, то ти је. Они умеју да се и сагну и погну мало, а ја све ’вако право, видиш. А за знање и поштење, кој те, богати, и пита данас!! Знам, прогутао ми још ђед једну дугу ћускију, па — алегорише Вукадин — па о’ тога времена ниједан од куће Кркљића не умије нити може да се савија до земљице црне, а господа то хоће. А ја ти, бог’ме, то нити могу нити хоћу.
— Па сад сте дошли?
— Дошао сам амо да припитам мало оне там’ горе шта се ово чини са мном, кумим те богом великијем.
— Сасвим тако! Што кажу: док се дете не заплаче, мајка га се не сети.
— Е, та ти ваља, госпоја-Кајо. Исто велим и ја. Па сутра ћу већ да одем до министра, па ако не буде ништа, а ја знам и ђе су опозиционе новине, — па ћемо већ ондар да се понесемо мало, ја и исти министар.
Сутрадан порани раније Вукадин и устане. Каја му узела црне хаљине па их препеглала, јер су угужване биле. Обукао се Вукадин, па нико не би реко̂ да је практикант, свак би се преварио и опкладио да је ако не окружни начелник, а оно бар помоћник начелства.
Било је летње доба, јули месец, врућина велика, а Вукадину висок крагн, за нумеру тешњи него што би требало, па се сав зацрвенио у лицу, које од врућине које од тесна крагна. Идући Теразијама, обратио је пажњу свију у оном свом црном салонском капуту и с оним својим достојанственим држањем. Кад стиже у министарство, затече многе у причекаоници. Неки седе, направили познанство па се разговарају сасвим о десетој некој ствари; неки држе у мараму завијене молбенице и ћуте; неки, мало нервознији, не може да седи, него се крупним корацима шета по предсобљу и пуши нервозно цигарицу, а по свему се види да концептира у глави оно што ће искресати министру, само док га пусте; а чим ко мало отменији уђе, а он цигару за леђа, па се јавља, а после распитује који је тај коме се малочас јавио. Има их ту који данима седе и љутито одлазе зарекавши се да више неће доћи, а сутра су први ту; а има их који долазе, а изгледа да им је сасвим свеједно хоће л’ бити примљени или не, једино што пазе то је да не буду на путу одаџији Ђолу, ономе што стоји до врата па се наслонио уз дувар. Њега знају већ од толико година у том његовом камгарнском капуту, који се сав сијао по леђима и лактовима. Ђоле га је добио од неког министра, коме је и Ђоле име заборавио, јер је тако кратко време министровао. Капут је био срећнији од госе. Свега је шест дана био министар, али зато се капут његов још шест година после шири по том истом министарству, а на леђима Ђола одаџије, па је ваљда стога и поносит тако Ђоле. Вукадин је одмах намирисао то и оценио ситуацију, зато се одмах њему пријавио, понудивши га дуваном из соебрне табакере, упустио се с њиме у разговор. Ђоле је прихватио, и што је најбољи знак био да Вукадин доиста импонује персоном, оделом, сребрном табакером, златним ланцем, штапом са коском, брковима и уопште целим држањем својим, јер одаџија Ђоле био је познат као добар психолог, који је умео зачудо да чита на лицима оних који данима џоњају (а он их је годинама студирао) у предсобљу, па је према томе и познат био као снисходљив према старијима, а арогантан према онима које је као ситнију боранију оценио. — „Шта је, баба, — рекао би тако Ђоле пролазећи с актима а и не гледајући је — казо̂ сам ти да ми не долазиш ту сваки дан: нема ништа од оне твоје ствари, разговаро̂ сам се ја.“ Или тек запита онога што излази од министра: „Шта је, да л’ онако ко̂ што сам ти реко̂?“ — „Врло добро, вели овај сав румен од усхићења, господин министар ме лепо примио и саслушао; вели: Имаћу вас на уму! Записо̂ ми и име, и то мастилом! Главно је да ме је обнадеждио. Па збогом!“ клања се срећни молилац, рукује се с Ђолом, спушта му у шаку (а колико, то Ђоле зна), клања се и тражи збуњено свој штап по свима буџацима, а после се сети да га није ни донео и одлази, све подскакује од силне среће низ басамаке. А Ђоле га гледа, гледа за њим па мисли: „Е, мој брајко, још си неискусан, кад ти верујеш министру! Добио ко не добио, Ђоле добија.“
— Има ли кога унутра? — пита Вукадин.
— Тамо је господин начелник, — вели Ђоле.
— Молим те пријави ме, за путом сам па, — и да му знак да он ништа не тражи бадава.
— Молим вас, — уверава га Ђоле — биће, биће.
Вукадин се повуче у страну и попушио је неколико цигара, док су једни улазили и други излазили. Тако је трајало до подне, а око једнога сахата јави Ђоле да је господин министар отишао (на друга врата, наравно). Вукадин је три пута узастопце долазио, и сва три дана се понављале исте сцене, тек четвртог дана испаде Ђолу за руком да неке скине с врата, да би Вукадину начинио места.
— Извол’те, — вели Ђоле Вукадину — господин начелник је сам, господин министар не прима, него прима господин начелник.
Вукадин уђе и с врата се поклони и промрмља име и презиме и чин.
— Извол’те седите, — вели господин начелник који му приђе и пружи руку.
— Фала, ја могу и овако.
— Молим вас седите, — вели господин начелник, а једнако стоји.
Вукадин се устручава и извињава, али најпосле седе, а потом седе и господин начелник.
— Дакле, молим, шта сте ради, — вели господин начелник, а посматра га, јер очевидно није добро чуо Вукадина кад се овај представио ко је и шта је, па се сада нада да ће из разговора сазнати је ли помоћник, окружни благајник или тако нешто. — Извол’те пушите! — нуди га господин начелник својом табакером и поручи Ђолу две кафе.
— Хвала!
— Дакле?
— Ја сам, господине, — поче Вукадин — потеглио чак из Т* амо у Београд, а грдна ме невоља доћерала. Моји су ђедови крв прољевали за овај топрак веселе земље, да онијема послије буде боље а не горе.
— Разуме се, — вели начелник, а гледа га једнако.
— Добро је! — помисли Вукадин, па настави. — А ево мени, господине начелниче, све то горе. Каква вјера не ’ванзова, не оде пјевајући, а ја остадо’ ка̂ онај Ћемо Брђанин на друму ногом копајући.
— А у којој сте класи?
— А јадна ми класа, нијесам још ни у једној класи.
— Како оно рекосте, не чух добро ваше име? — Вукадин Кркљић, званичник, практикант, просто српски да кажем, већ петнаест година, а жењен већ двије године.
— Шта, практикант?! — узвикну господин начелник, коме као да је криво било што му је и онолико почасти указао.
Утом и Ђоле унесе две каве.
— Имам седморо ђечице, седморо црва, који сваки дан хоће љеба и љеба, — а и вамилија ми виси о врату, па ме сише ка̂ смукови краву.
— Колико деце имате?
— Седморо. Седам војника за краља и отаџбину. Така смо сорта, господине, ја сам био тринаесто дијете у оца.
— Седморо деце! А оженио си се пре две године!? Напоље! — викну господин начелник.
— Молим вас, — брани се Вукадин — ја сам још млад човјек, ја, — кумим вас…
— Напоље! — викну господин начелник и показа му отворена врата, на која је баш тада Ђоле уносио две поручене кафе, и глупо запрепашћено гледао начелника и Вукадина, који се зачас нађе у предсобљу.
— Кумим вас, — моли Вукадин излазећи.
— Одмах на дужност! — викну начелник. — А, ти ли си тај!? Сад кумиш, а после се одричеш кумства и забрањујеш поштеном човеку да те више кумом зове!!
— Шта је, шта би?! — запиташе Ђола изненађени молитељи, који пођипаше, а неки плашљиви просто побегоше извињавајући се да ће сутра доћи.
— Овај, богме, о’лади пре него његова кафа. Пази га, заборавио и штап! — вели им Ђоле, срчући Вукадину намењену кафу.
„Еј, црни и несрећни Вукадине, говорио је Вукадин идући Теразијама још зајапуренији него што је дошао, да с неба кускуни падну, теби би се о врат објесили!“ Па га стегоше све црње и црње мисли.
— О-о-о-о! — заустави га један познаник.
— Како си, Мучибабо?! (Стари надимак Вукадинов). — А знаш ли куда ћеш? Откуд ти овде?
— Ето, ја дошао мало, — вели Вукадин збуњено због надимка којега већ толике године није чуо, тако да је мислио да се већ и заборавио.
— До министарства, а?
— А-ја.
— Па како, јеси л’ што свршио?
— Ја ти, богме, зацрње, како ниђе досада.
— А шта, ваљда си тражио класу?
— Ама какву класу! Указ, брате!!
— Ама како… зар, још ниси указан?
— Јок ја. То је за вас Београђане остављено, а нас у унутрашњости просто, вала, ка̂ једне мечке рачунају.
— Ајој, мој брате. Па зар још практикант?!!!! — вели овај и гледа га од главе до пете.
— Практикант, ја шта ти мислиш? — вели му љутито Вукадин, а дошло му да га млатне посред чела. — А ти си ми, ваљда, отпочео као помоћник ја л’ секретар!
— Ајој, мој брате! Па шта ти мислиш… шта чекаш, несрећниче!? Пожури се, море, док није било доцкан. Ама видиш ли ти да људи измишљају неке писаће машине, неке алате за писање?! Па шта ћеш онда да радиш, несрећни сине, кад једнога дана прочиташ у новинама како су они несрећници, они Американци, измислили практиканта па га направе од „пакнтекла“! Па држава поручи горе један шлеп, или неколико вагона практиканата?!… А? Па их посади и зашарафи на столицу, па притисне једно дугме на леђима, а унутра јапија почне да ради, па ради докле не притисну друго дугме и не зауставе га?! А вас све отпуштају!
— ’Ајде, не лупетај ту којешта! — обрецну се Вукадин, који никад није марио овога познаника, јер га је овај увек дирао.
— Па кад си дошао? Кад ћеш натраг? Збиља, а јеси ли се оженио?
— Јесам.
— Зар и то! А имаш ли деце?
— Немам, море, ниједно! — осече се Вукадин на њ и остави га да блене за њим.
Дошавши кући, затече код госпоја-Каје неке жене из комшилука. Прође кроз њих, поздравивши их хладно, и оде у собу па се прући на миндерлук онако десператан и баци се у тужне и суморне мисли. Докле га не трже из мисли смех у у кујни и он за часак обрати пажњу.
У кујни су седеле комшике и разговарале живо. Лепша половина, као што је познато, и иначе има обилно штофа за разговор и у друштву њихову никад нема оних досадних пауза којих има у мушком друштву. Али кад додам да су даме, које су долазиле Каји старој симпатији, дошле на облигатну ракију и да је шише већ трећи пут ношено у кафану под изговором да купују за вешерку, — онда је још лакше читатељима представити ону живу галаму и ћаћукање, које је Вукадина из тужних мисли отргло и пажњу му кујни обратило.
Разговарају нешто о циркусу. Договарају се да иду да гледају циркус кроз платно, џабе, и зову газдарицу Кају, а она неће никако више да иде.
— Нећу! — вели Каја.
— Па што, — зове је једна — ваљ’да ћеш платити. Џабе, лепо.
— Нећу, вели Каја, — не да је џабе, него да још они мени плате! Јок, јок; опекла сам се ја једном; слободно нек запишу кад ме виде око шатре!
— А шта је, шта је? Шта је то било? — Е, — вели Каја, мућнувши шише с ракијом — шта је се са мном стрефило, — то, слатка, ни црној земљи нећу казати!!
Али кад све навалише на њу, она ипак попусти, но их замоли „да то остане међу нама“, нашто се са свију страна чуло: „Немај бриге, уверава је свака, а мени а црној земљи, — то је свеједно.“ Каја опет вели да није ни сумњала, јер их познаје и зна да ће ћутати ко̂ рибе.
— Дакле, — отпоче Каја — ал’ молим вас, жене, нек то остане само међу нама. Да не чује само она роспија тамо преко пута, она Криста из Панчева… Отрцала се ко̂ стари портфиш, е не могу да је гледам! („ Немај бриге!“ умирују је и уверавају све). Дакле, ономадне кад смо били, а ја нашла баш згодно место (кам’ да сам остала с вама на другој страни), па села на ону земљу од јендека што је около шатре, па уживам и гледам кроз једну малу рупу на платну. Тако сам све до краја лепо и мирно гледала, па још мислим: ’ајде да се дигнем да потражим вас, (кам’ да сам!). Гледам ја оне кумстове комедијашке и не слутим, сирота, ништа, кад уједаред севну ми нешто пред очима, а ја само знам да сам се уфатила за главу, а даље се ништа не сећам.
— Ију! А шта ти је било!? — запиташе све углас.
— Не знам. Ударио ме неко песницом по носу.
— Куку, црна Кајо, — гракнуше све. — А што?! А ко те је ударио? Како да те удари?
— Не знам, несрећник неки. Видео, ваљ’да, како сам упрла нос у затегнуто платно, па потего̂ из све снаге.
— Куку, а што?
— А познаје ли те?
— Ама, не познаје ме! Откуд да ме познаје?! Не познаје ни он мене ни ја њега. Него, лола нека, видео нос, па ваљда му дошла пасија да лупа у нос, па вели: Чији је да је, ја ћу да ударим!
— Хе-хе! Шта вели, чији буде показаће се, а ја ћу да лупим да извршим моје задовољство.
— О, о, о! — вајка се једна — часни га убио! Бар да сте имали, наприлику, речи међу собом.
— Ама кад вам кажем, и не знам га! Нисам му, жене, рекла ни „црне су ти очи!“ Него тако… допало му се, ко̂ вели, ’ајде да не пропустим овако лепу прилику.
— Ју, ју, ју! Па има ли у овој земљи власти?! — вели трећа, жена мекана срца. — Па ди су ти жандари и та полиција?! Они су ту само кад треба обедити какву поштену кућу, а за пангалозе којекакве нема их! Ух, ух! Боље да нисам чула.
— О, господин-Вукадине, — викну једна— чусте ли како нам је Каја страдала?
— Чух! А што забада свуђе нос!? ’Оће џабе.
— Е, лепо је вама господи, — вели Каја — а ми сиротиња уживамо како можемо. Платите, па да идем.
— Истина, — гракнуше све жене — истина, господин-Вукадине, ’ајте поведите је, да се јадна Каја утјеши мало за ономадашњицу. ’Ајте!
И сад навалише све на њега да их води. И Вукадин напослетку и обећа да ће повести гђу Кају.
Али богзна како би било и да ли би Вукадин одржао реч, да га после подне једна прилика не присили да одржи своје обећање.
После подне, кад је захладило мало, сврати Вукадин у кафану „Код тигра“ и седе да попије у друштву једну кафу, кад ето ти уђе у кафану лепушкаста плавуша са једним кожним малим, коњаничким бичем, па заредила од стола до стола и нуди неке билете. Вечерас јој је бенефис. Дође и пред Вукадинов сто, па метну три карте, пред Вукадина и ону двојицу, пред сваког по једну.
Meine Herren, heute abends ist mein Benefiz und ich bin so frei…
— Шта вели? — запита Вукадин ону двојицу, видећи их где ваде паре и дају јој.
— Ево, продаје билете. Вечерас се даје у њену корист.
— Wollen Sie auch? — запита Вукадина и мету преда њ билету, на којој је стајало: Miss Hella Edelweiss.
— Море, отићи, кумим те, — одговори јој Вукадин, коме још никако да изиђе из главе онај јутрошњи немио призор. — Свако то хоће љеба без мотике. Засучи, ћерко, скуте и рукаве, па надница ти два динара не фали, па вољ’ ти косити ливаду, вољ’ ти кукурузе окопавати —
— Wa-a-a-s? — отеже мис Хела Еделвајс као љутито.
— Можеш, вала, и код Васе, и Васо плаћа аргата и радника.
— Aber Sie! Ich bitt’ Sie sehr schön, — рече па склопи кокетно своје ручице и моли га и наже се према њему, тако да Вукадин осети дах њен како се разлива по лицу његову. У миришљавој тој атмосфери омекша и Вукадин, сети се и негдашње Малвине, опет Швабице, и учини му се да и ова јако личи на ону. Вукадин је погледа.
— Но? — пита га она.
— Отићи, женска страно, кумим те богом великијем, жењен сам! — вели Вукадин, и ухвати се већ за шлајпик.
— No… also? — пита Мис Хела Еделвајс и потапка Вукадина по образу.
Вукадин омекша као восак, па јој показа три прста.
— Три билета дај! — вели и извуче свој набубрели шлајпик, па, као оно наши попови, стаде испод астала тражити по њему. — Пошто билет? — запита Вукадин ону двојицу.
— Три динара! — одговарају они.
— Ево ти, сестро, банка. Не питам те пошто је, него плаћам, готове паре добијаш.
Мис Хела му даде три улазнице и плакат и динар кусура. Вукадин ману руком за знак да јој не тражи кусур, па се лупи по ћемеру.
— Узми све, — вели Вукадин.
Мис Хела се поклони и оде по другим столовима.
— Кршно чељаде, — вели Вукадин гладећи брк и гледајући за њом. — Шта велиш? — пита ону двојицу, — бијела ка̂ снијег и млијеко, ка̂ она Кунина Златија. Па помера ли помера памет овијем Биограчићима?!
Кад изађе Мис Хела, Вукадин узе разгледати листу и прочита је од почетка до краја. Крупним словима стојало је како се 14. јула „даје корисница опште обљубљене играчице на ужету и трапезу Мис Хеле Еделвајс“, која моли за многобројну посјету. А доле стоји још и ово: да ће се продуцирати „Буцефалос“ (то је био магарац). „Ко га од поштованог публикума узјаше и одржи се на њему једанпут и не буде збачен, добија награду од двадесет дуката цесаревих; а ко трипут на њему обиђе онај круг и одржи се на њему (тј. не збаци га никако магарац), добија поред двадесет дуката још и самог магарца на поклон“.
— Ама, пази шта ово пише, — рече Вукадин, пошто прочита. — Да није нека ујдурма ово?
— Није, — вели један — ја сам био и видео. Толике је оборио и по Јевропи и код нас. Стане да баца чифтета, па не можеш се одржати па да ти је мајка Јана. То је чувени магарац у свој Јевропи: „неукротими магарац“.
— Ама, па баш нико да га не укроти, него свакога да обори?
— Свакога!
— Море, није он наишао на мајстора! Па му се може.
— Море, како да није, какви није било ту дресера, па кад се Буцефалос баци чифтета, а онај само полети с њега три фата далеко, па се забоде у песак.
— Хо, — чуди се Вукадин — па баш онако… него и фине и учене људе —
— Море, не пита магарац, обара он и учене и фине људе — ем какве једне трговачке синове! Нема, ево већ треће вече како се шпацира па зачикује, а нико му не сме да изађе.
— Их, јазук, болан брате. Да нико не може да заради онијех двадесет минцаћа. Море, ја опет велим, није он још наишао на мајстора.
— Ех, тебе ће ваљда да чека.
— А што! Ја кад сам још код мога газда-Милисава био и купио вересију по селима, какве ти намћоре нисам јахао. Ја док му само увардам његову политику, а он је онда већ мој. А… велиш… пробали и онако из побољих кућа, а?
— Море, каквих није било! Него магарцу свеједно, не пита он за ранг. Видећеш вечерас.
— О, што ми казасте! ’Ајд, виђећу вечерас и то чудо! — вели Вукадин одлазећи и чудећи се Буцефалосу.
⁂
Пред вече диже се Вукадин у циркус, а повео са собом гђу Кају и још једну комшиницу и пријатељицу гђа-Кајину.
Пред циркусом ужасна галама; силан се свет слегао, не знаш где их је више, унутра или напољу. Пред вратима стоје жандари, а испред врата шета се један шарен комедијаш са пола брка бела а пола црна, са високо уздигнутим обрвама и укрућеним и исправљеним перчином. Он се дере из петних жила, набрекле му вратне жиле од силна дерања.
— ’Ајте, извол’те само још данас, — виче овај — а сутра путујемо за Беч, Берлин, Париз и Лондон и друге јевропске престонице. Извол’те, извол’те, да видите шта још нисте никад имали прилике видети: Дражесну Мис Хелу Еделвајс што скаче кроз обруче; каучукмана, човека од каучука без коске; трапез ни на небу ни на земљи! Извол’те, још мало места! Магнетизирање човјечанскога тјела, што још ни у једној престоници јевропејској није продуцирано, од славнога професора кабалистике и некроманције и других многих опсена и таузендкинстлераја, господина Џузепа Палавичинија; чудесно играње од две керице, Цуци и Пуци назване; величанствено јахање неукротимога чудовишта Буцефалоса: ко га уз’јаше и не буде збачен, добија двадесет дуката депонованих код полиције!!! Извол’те, извол’те, — дере се промукло и гура све унутра, а овај се отима и неће, јер многи су се задовољили и разгледањем насликаних гимнастичких игара, па се почели разилазити.
Вукадин стиже и уђе са дамама. Показаше им три седишта другога реда.
Отпоче представа. Најпре се три малишана претураху по неком ћилиму, после три маторија. Изађе и глупи Август, деца сва грцају од смеја. Појави се и Мис Хела Еделвајс на неком белом коњу, који је био широк као какав омнибус а тром као коњска мува. Поче скакати кроз обруче, најпре обичне а после запаљене. Осу се буран аплауз.
Вукадин само глади брк и вели: — Ајој, бруке! Чим ли се храни, шинула је гуја!!
Али није се само Вукадин забленуо; све очи беху упрте у лепога јахача. Мис Хела је имала много обожавалаца још једнако, мада су два најлуђа на захтев својих газда стрпана у притвор због дефицита учињеног својим принципалима.
После тог било је још неколико лепих ствари, док се не зачу омирски смех по свима седиштима, јер изведоше Буцефалоса, то неукротиво чудовиште. Вукадин се трже и просто се сав охлади.
Изађе глупи Август, водећи и бочећи се с магарцем, и јави публици награду, а проводи једнако Буцефалоса оним великим кругом. Музика свира неку „полку галоп“.
Прође тако, богами, подуже времена, а нико се не јавља.
— Шта, нема нико? — пита глупи Август заносећи швапски и гледа по публици.
— Нема, чу се с једне стране.
— Има, чу се глас с друге.
Публика погледа сва на ону страну, и виде једнога човека где се диже са седишта и сиђе у арену.
То је био Вукадин.
— Ја ћу, вала! — вели Вукадин, па се намести, као да ће да се туче с Буцефалосом.
— Браво! Живео! — загрме са свију страна. — Аферим.
— Куку, шта то би!? — запита гђа Каја, кад мало дође к себи.
Дотле је Вукадин већ сео на Буцефалоса уздајући се у своју памет, а још више у своје дугачке ноге, које је формално везао „на машлију“ испод Буцефалосова трбуха, па га онда потера…
⁂
Ја ћу бити кратак, јер се осећам слаб да опишем овај призор, који се могао негда догодити, и само очима видети, — али не и пером описати.
Само ћу казати да је Буцефалос све могуће мајсторије и марифетлуке употребио, али Вукадину није могао доскочити. Вукадин се већ осмелио, па вели о себи: „Тврд је орах воћка чудновата“, и потера Буцефалоса.
— Браво, живео Буцефалос! — пљескали су многи, док је овога јогунлук држао, али сада, кад Буцефалос пође управљен Вукадином, осу се из хиљаде грла Вукадину: — Држ’ се! Терај тако!
— Ама ћераћу га до Милићева крста, — одговори Вукадин и потера магарца. Трипут је с њим онај највећи прописани круг обишао, па чак и четврти пут. — Нек им није жао! — вели Вукадин.
Како је то Вукадин испословао, то он зна, то је његова тајна, али факат је да је не трипут него четири пута обишао на њему арену; последњи пут је полако и достојанствено јахао праћен звуцима музике. Управитељ циркуса немаде куд, него и он честита Вукадину и исплати му награду од двадесет дуката цесаревих заменивши на примедбу Вукадинову неке бушене дукате небушенима. Али кад магарца хтеде да поведе, испречи се и Вукадин и тумач његов и не дадоше га. Сада ступише у нову погодбу, и за петнаест дуката небушених пристаде Вукадин. Неки су му говорили да би требало, као добар патриота, да га поклони „Јестаственичком музеју“, који се тек установљавао, па би тако Буцефалос био као неки камен темељац тога музеја, али Вукадин згрну и оних петнаест дуката, обећавајући да ће другог магарца засигурно поклонити; овај је „сефте“, а сефте се не поклања!…
Живо интересовање настаде у публици која се поче разилазити. Сви су говорили идући кући о Вукадину, чије је име тога вечера на свачијим устима било. Многи су остали, приредили му сјајан дочек у оближњој кафани, и милион питања беху управљена на њ. Он је свима допустио да га интервјуишу. Сарадници и дописници дневних и вечерних листића интервјуисаше и гђу Кају, и она им је дала доста драгоцених података о животу и раду слављеникову.
Весеље је трајало до зоре. Било је и здравица. Наздрављали су Вукадину, примеру чиновничке савести, жртви партизанске тесногрудости, примеру супружанске верности и оцу седморо анђелских душица. Одушевљени и тронути трговци скупише још оно вече неких седам стотина тридесет гроша за седморо чиновничке дечице и дадоше то Вукадину.
Сутрадан су сви листови и листићи само о Вукадину писали: „Целом је свету познато (писао је један листић), какав је Србин на бојноме пољу, и да се на томе пољу може слободно мерити са ма којим народом. Али док су други срећни народи напредовали у култури, ми смо морали бити на мртвој стражи за ту културу. Стога смо доскора на другим пољима културне утакмице заостали, и о нама се није чуло. Тако је било до јуче. Али 14. јула — баш на сам дан разорења Бастиље! — један син ове земље, Вукадин Кркљић, показао је да се и на том пољу можемо такмичити са срећнијим народима, са синовима гордога Албијона и земље где расту лимуни и наранџе. Тога вечера је један син ове земље укротио Буцефалоса, онога Буцефалоса, којега цела Јевропа назва „неукротивим чудовиштем“!!! И тај Вукадин, на жалост, још је и данас само један бедни практикант, са платом још од тридесет девете године!!! Толики се министри изређаше и нико се не сети овога бедника, чији су дедови потоцима лили крв за ову неблагодарну земљу. Али још се да све поправити. Ако му се учињена неправда што пре поправи и указно звање да, даћемо доказа да и заслужујемо велике људе, јер их умемо и ценити; јер народ који не цени своје велике људе, не заслужује ни да их има! — Г. министар има реч!“
Нису ни други листићи изостали иза овога. Утркивали су се ко ће више истаћи заслуге Вукадинове породице за ову земљу, тако да је и сам Вукадин много нових и њему дотада непознатих ствари нашао ту о себи и својим старима. „На грађанству је, — свршава се један чланак — да свима силама потпомогне овог бедника, који сноси све државне терете, а осим тога је и отац деветоро деце, да ва помогне да изведе децу на пут, да их доведе до храма науке, да би ова земља добила учених синова и храбрих бранилаца!“…
И доиста, Вукадину упали. Изјавио је жељу да би рад био да промени струку. Позивао се на своје стручно знање у трговини, и да би рад био да добије за ђумругџију, али у каквом мањем ђумруку, где би он био и шеф и све.
Грађанство се заузе, и пресија је тако велика била на г. министра, да је овај пристао; и 16. јула послао је Вукадин кући депешу ове садржине:
Кркљићки у Т. Ја одвалик за указног ђумругџију. Писмом опширније. — Вукадин.
(У Београду, 29. децембра 1896.)