Глава друга
у којој има неколико идилских сличица из доба безазленог детињство Вукадинова.
Како је био од добре пасмине а није био, што кажу, једва дочекан па да се сваки час поболева, — то је најмлађи огранак дугачкога Вујадина растао и ђикао без икакве препоне и ушао већ у седму годину. Дотле је живео у неограниченој слободи, безбрижно и без икакве одговорности живео је као оно јаре које му је једино поверено чувању његову, тек колико да и од њега види кућа неку фајду. Тако је трајало до седме године. А тада га, као будућег грађанина, затражи држава у лицу кмета Макевеја, који опомену Вујадина да треба да да̂ дете у школу.
— Е, није вајде, Вујадине, — рече му кмет — доста се јурило с јарићима. Требаће да даш дете у школу, да не остане ка̂ говече код очију, ка̂ ја и ти што остарисмо и одртисмо и неписмени остадосмо.
— Ама, ја ка̂ велим да би ми таман сад користио и код куће.
— Не може, Вујадине. Закон је. Држава треба —
— Па, вала, ја дадо’ доста тој држави. Ето тројица су ми тамо, служе државу. Из једне куће тројица, па доста је, вала!
— Која тројица?
— Па Иван, Вукман и Раја. Сви су у Београду.
— Ама остав’ ти Рају! Башка је Раја, а башка она двојица.
— Како башка кад су ми сва тројица узета из куће да служе државу?!
— Ама Иван и Вукман су војници, а Раја је у казамату.
— Ако, брате! Мени ка̂ оцу сви су они мили, и за све ми је тешко. Па што да ми и овог четвртог узму?!
— Мора се, знаш колика је казна! — вели кмет.
Шта ће Вујадин, него мораде пристати. Гунђао је и рекао је да је сиротиња и богу тешка а камоли селу у коме је, али је пристао.
И мали Вукадин пође у школу. Мајка му начинила шарену торбу коју после никако није ни скидао с рамена. У њој је и спавао, а са њом је о рамену свако јутро ишао у ближње село где је школа била, па се увече враћао с празном торбом а пуном главом разноврсна знања. Учио се прилично. Био је бистар као сва наша сеоска планинска деца. Прелазио је сваке године у старији разред, и у четвртом је већ лепо умео читати, писати и рачунати, а код куће је научио гудити уз гусле.
И Вујадин и Радојка се поносе њиме и намењују му и слуте лепу будућност. Свако од њих га одређује на нешто добро; свако према својим идеалима.
Радојка жели да јој син, — кад је већ тако добар рачунџија да и без пасуља, онако напамет, уме да израчуна многе тешке ствари — жели да јој мали Вукадин буде трговац, онакав ако не и још бољи него што је Крсман ћифтица и шпекулант у селу, за којим поцркаше лепе сеоске девојке, па и понека мла̂да изједе грдне батине ради њега. А и јесте био лола, кад обуче онај његов гуњ и вунасте панталоне са црвеним „испускама“ а накриви плитак фес са малом и кратком кићанкицом, па стане увијати два мала брчића и трећу брадавицу на бради лево испод брка (знак породичне лепоте)! — „Е лола је, по сто пута лола!“ рекао би многи, кад он тако прође сокаком па бира где ће стати, као гаћасти голуб кад се шета па корача са каменчета на каменчић. И Радојка је толико пута погледала за њим, уздахнула и рекла у себи: „Љуби га мајка, и јесте момче! Да хоће мој Вукадин да порасте и отвори дућан, а био би још и бољи од њега!“
Вујадин пак имађаше друге планове са Вукадином. Друго је био његов идеал. Оно што сам није могао бити, желео је да му бар син његов буде. Вујадин је некад једно кратко време, био пандур, и таман се лепо наместио и пошло му добро, и он таман да рекне: „Подрж’, боже, овако!“ а њега оклеветају и отпусте због неких поклона и неких веза са неким хајдуцима. Од тада му лепо остаде срце за пандурством, које је зачудо јако цењено у нашем српском роду у сва три закона, и зачудо што наш народ показује дивне способности и подобности за ту врсту занимања. Од тога времена Вујадинова је једина жеља била та да му неко од синова буде оно што се њему није дало. А лепшега живота, вала, он не зна од пандурског. Купиш једног коња, — држао је Вујадин почешће панегирик пандурству — кога храни и срез и округ, пар ледењака и повешаш дрангулије око себе, па уживаш. Ако си у канцеларији, ти поваздан седиш у предсобљу, питаш зашта је који дошао. Ако те ко замоли за нешто, ти му обећаш да ћеш већ гледати, видећеш ако се што може, и тако нешто рекнеш. Ако изнутра зазвоне, ти знаш да треба или пустити некога унутра, или донети тазе воде у чаши. Та то је сав посао, а после опет седиш, па воља ти да си будан, воља да придремаш мало. Ако чујеш какву галаму у канцеларији и звонце, знаш да треба некога изгурати напоље. Ти онда устанеш, изгураш га по заповести и одадереш га једаред-дваред онако и без заповести, онако за твој рачун, па опет седнеш и клатиш се на столици или дремаш опет. А ако треба ићи у срез у какву комисију, на пример, онда је тек једна лепота божја! Где капетан замркне замркнеш и ти; колико се капетан одмара одмараш се и ти; чиме капетана понуде, понуде и тебе; а и једеш и пијеш боље и више од капетана, ако капетана окрпе у каквом допису у новинама, тебе и не спомињу, извуче сам капетан, а тебе као пандура још узму у заштиту и сажаљева у те што на штету државних послова, за које си плаћен, окрећеш јагње на ражњу и облизујеш се, подметнеш мек сомун под јагње са којега капље маст на сомун којим утољаваш помало глад до ручка. Обедиш некога да је украо реп јагњету и изнесеш печено јагње пред комисију. Бадава! Служба таква таман створена за један народ који нема великих амбиција нити воли велика напрезања.
Ето тако су се Вујадин и Радојка често разговарали о маломе Вукадину, и препирали се и свако бранили своје идеале, док се једнога дана не показа ћуд кандидатова и тим својим поступком не забрину и Вујадина и Радојку мали Вукадин. А није, богами, већ баш ни тако мали био. Било му је дванаест година. Већ су га викали: „О момче“, и већ је звиждукао кад је по мраку ишао; а кад је говорио, волео је да онако мало промукнуто говори, и да се искашљује кад прође поред девојчета. Дакле, што наши кажу, почео је већ да се момчи. Прошао једнога дана Вујадин крај камаре сламе и чуо где неко кркља и дави се иза сламе. Потрча да види ко је и шта је то тамо, кад иза сламе седи његов Вукадин и Мићан из комшилука, а поред њега пљоска с ракијом; он скрстио ноге као Турчин а опружио подужи Вујадинов чибук па пуши и кашље, загрцнуо се па кашље, а чибук издигао и пружио га као да га додаје чибукџији да овај метне један мерџан-атеш у лулу.
— А шта ти радиш ту, мој лијепи ага. Ти баш задиманио! — запита строго Вујадин. — Какав је то зијафет?
Вукадин пребледе и збуни се па беле да рекне, а Мићан из комшилука наслути већ шта ће бити, па побеже одмах.
Приђе Вујадин збуњеноме дериштету, саже се, диже пљоску и мућну је, па натеже и отпи добро, а затим узе дуванкесу и чибук од Вукадина, угаси лулу па је одврну са чибука, а чибуком добро испраши и гуњац а још боље пеленгире Вукадин ове.
— Па, ефендија, ти баш не нађе ништа краће што ћеш запалити него баш овај мој чибук?! — вели Вујадин Вукадину, који се с обе руке чешаше по свима честима тела. — Виђи га, — молим те, сједи ка̂ на теферичу, па ка̂ да је цео Златибор његов чифлук! — Па опет узе да га деље, док му се Вукадин некако не праћну из руке па умаче.
— Види пашјега скота ђе баш зна шта ваља, — тужи се Вујадин Радојки. — Куд нађе онај бајиновац! Па сјео ка̂ на серџаде, па тутуни и залијева ракијом! А што могаше да запали и сијено и кућу, па да сви погоремо ка̂ мишеви, да ме срећа не нанесе онуд! Ама жао ми грдно што га још мало не докачи’.
— Како мало, болан не био, — вели Радојка — кад је клисно̂ оданде као нико његов, па кад ухвати преко двора, па мислиш не додирује табанима земљу.
— Ама ђе је скот да га научим како се арчи бајиновац; ама ни ја га сваки дан не палим.
— Ама де, де, погријешило дете, па што сад, зар да му душу узмеш, — брани га мајка и крије и неће да га каже где се склонио.
И Вукадин се доиста склонио негде. Није га било ни за ручком а ни за вечером, па ни на спавање није дошао. Отац љут па га и не тражи, али мајка као мајка, болећива срца, па јој жао сина. Потражи га и нађе га у неком густом корову. Зове га, али он неће да дође. Признаје да је гладан, али неће никако да уђе у кућу нити пушта кога себи, него се поиздаље из корова разговара. Радојка му мало после донесе хлеба и сира, зове га да му да. Вукадин не верује мајци и неће да изађе, али прима хлеб.
— ’Ајде, сине, ’ајде роде, ево ти мајка донијела заиру.
— Јок, јок, — вели Вукадин. — Остави па иди.
— Куку мени, ђе ми дијете подивља усред куће.
— Љеб на пањ, па одмичи; у ’ајдука вјере нејма! — вели Вукадин.
Шта ће мајка, него остави хлеб и сир на један пањ па се измаче. Кад је Радојка одмакла од пања подаље, изађе Вукадин са запетим кремењаком зверајући на све стране, па дохвати брзо хлеб и сир и умаче опет у коров.
Вукадин се, као што видите, похајдучио. Живећи у крају где се радо гуди и радо слушају гусле, а и сам гудећи често, био је васпитан у том правцу. Често је слушао да је толико пута неправда многога права-здрава отерала у хајдуке, осети се и сам после силних очевих батина јако увређен, и тако док му је још свака чест тела бридила и осећала онај дебели лескови чибук, одметнуо се и сам у хајдуке, и то у својој рођеној кући.
Кад је око подне дошао Вујадин, исприча му Радојка све.
— Ама соко сокола рађа! Ћера га крв, вели поносито Вујадин.
— Аја̂, твој соко се одметну.
— Ама шта, зар тако твој трговац, — вели јој Вујадин.
— Тако богме. Ти га намењујеш за пандура да ћера ’ајдуке, а он дохвати пиштољ па се и сам одметну.
— А богме грдне батине изједе. И јест му била невоља. Па шта вели, докле ће?
— Вели да се предати неће жив у руке! — А хоће ли остати тако док не опадне лист са горе?
— А јади га знали! Мушко је твоја је брига, — вели му Радојка.
— А кад снијег падне и друмци западну, ето њега код јатака, — смеје се Вујадин.
— Не знам ја, вала, ништа, него тек видим да ово не ваља. Него иди до њега, па види ако може бити прије зиме што од предавања.
Диже се Вујадин и упути се тамо, у онај шипраг и коров, па стаде и викну:
— О, Вукадине!
— Чујем! — одазва му се овај.
— Излаз’ на чистину!
— Не ја, богами.
— Излаз’ док ти нијесам ушао па те оданде извукао за уши ка̂ гују за реп из честара.
— Не улази, ако ти је глава мила! — виче му мали Вукадин.
— А што, пасји сине?!
— Окинућу богами, па ћеш грдан остати.
— Ама зар на мене?
— На тебе, јакако! За онолике крвничке чибуке зар се бољему надаш, Вујадине, грдан мајци!
— Дакле, нећеш амо?
— Нећу.
— Па докле мислиш тако?
— Вала, док је пушке и планине, ’ајдучке куће.
— Ама сит си ти, донијела ти мајка, па си бијесан.
— Нијесам сит, но сам изгладнио већ као курјак.
— Аха! — рече Владин, па му паде на памет срећна мисао да се све ово може свршити још без ичије погибије и оде у кућу.
У кући нареди свима да добро опколе и мотре малога одметника, да пазе да оданде никуда не може макнути. Знао је он из искуства да је глад мучна ствар. Забрани Радојки да му даје храну. И одиста, сутра око подне чу се из корова поклич:
— О, Радојка! Ој!
— Чујем, Вукадине.
— Је ли вјера?
— Шта рече?
— Је ли вјера да ме неће Вујадин опет бити чибуком или чим другим?
— А што?
— Па хоћу да се предам, да будем ка̂ и други укућани.
— Изићи, магаре, неће ти бабо ништа! — вели му Вујадин.
Вукадин баци далеко испред себе кремењак, тог вернога друга, и изађе. Предаде се и предадоше све забораву, а преда њ изнеше грдан чанак качамака, јер му је то прва реч била у овом новом поправљеном стању његовом. Он седе и налакти се, и јео је халапљиво на велико задовољство матере, која га је нежно гледала и уживала гледајући га како јој се дете очигледно опоравља.
— Чујеш, море, — рече Вујадин Радојки — ово је некако мрка капа зла прилика. Ка̂ да од овога ништа неће бити. Неће бити ни оно што сам ја ћео од њега да начиним, а ни оно што си му ти ка̂ мајка намјењивала, а, вала, ништа ни од онога што му је ћато негда надробио из оне његове купусаре.
— А ко то зна? — вели Радојка.
— Знам ја! Хајдук ће то бити, хајдук! Познајем ја моју пасмину! Не могу ја да му наслутим да буде он владика, ја л’ министар, а да буде хајдук — ништа лашње! Куд ће ивер од кладе!
Можда је и претерао Вујадин, али није му ни замерити, јер је имао разлога што је ону пословицу рекао. Та и Вујадин је некада хајдуковао и ухваћен био, али приликом једног од многобројних наших народних празника буде амнестиран. И од то доба је миран, није се одметао више у хајдуке, а ако падне од времена на време каква сумња на њега и он оде мало у апс, он се онда теши да је апса за људе, а није за жене и стрине; одлежи мало, а после већ, хвала суду, његова невиност се докаже и он изађе прав и здрав.
Нема му друге, — вели Вујадин — Треба га припазити и притегнути боље. А може нам се, хвала богу, нијесмо ка̂ некад. Огрија и нас сунце мало. Изучио је, ето, школу, чита и пише, чита своје а чита и туђе ка̂ и своје, па ниђе не запиње. Чита, вала, боље нег’ Вукман биров капетанову наредбу. Па, ка̂ велим гријота је да така памет труне у селу, него ћу ја њега у паланку па код Тијосава терзије, нек изучи терзилук и трговину, и облегације да пише сељацима, па ће запитивати свијет: „Чији ти је то секретар, Тијосаве?“ А Тијосав ће рећи: „Вујадинов, вала, зар се не домишљате?“ А кад дорасте, и стане на снагу, може одатле, вала, за пандура, кад год га срце повуче тамо.
Тако је често после тога случаја говорио Вујадин, докле га један случај не омете, те и не изведе што је наумио. А било је то изненада, баш као из ведра неба гром. Некада је Вујадин гледао за Вукадина у Рожданик, а сад, вала, готово да рекне човек да би боље било да је и Вукадин за Вујадина погледао мало у ту књигу. Можда би у њој нашао што записано за Вујадина, па га сад не би ништа изненадило, ни њега а ни остале укућане. И чуда дивна! Вујадин се бојао да му се Вукадин не одметне у хајдуке а оно испало: „На курјака вика, а лисице месо једу!“ Али што рекли: „Човек налаже а бог располаже“, и оно друго „Ум за морем а смрт за вратом“. Па тако и с Вујадином било. Деси се у то време неки напад на делижанац, а власт као власт, само седи па подозрева, па ти на основу подозрења осумњичи и дугачког Вујадина, за кога је већ давно неки писар начелства рекао да му изгледа тако као да бар три делижанца на души има. А Вујадин, пак, имајући богато искуство у том погледу, и знајући какве последице има једно такво подозрење, нађе по својој простој и неправничкој памети да ће боље бити и не ићи на позив власти, него, по начину својих старих, дограби пушку по средини и нестаде га. Тек из „Званичних новина“ дознадоше на што се одао, а уједно дознаше и то колико га цени рођена Отаџбина његова. У „Званичним новинама“ огласише га за хајдука и уценише му главу у три хиљаде гроша пореских.
И то мада није била нова ствар за Село Б*, јер се многи из тога села на тај начин прославио и име му се спасло из „тми забвенија“, ипак је та ствар била фатална за каријеру малога Вукадина, јер он наскоро остаде без оца и паде на терет старања мајци, стричевима, ујацима и старијој браћи својој, а наш народ је дивно и лепо рекао како је ономе о коме се многи старају. Па тако је било и са Вукадином. Он је помагао у кући колико су му његове слабе силе допуштале; а велика га је радост обузела кад је чуо да ће га стричеви повести са собом да кирија по свету. Дотада он није био даље од воденице и ваљавице, и једном кад се изгубила једна коза па је потражио мало подаље. Сад му се отвори изглед у далеки свет; у незнан свет, о којем му је причао његов старији брат, који је чесно и поштено одувао четири године у Београду у граду, где се научио да прави многе лепе и корисне ствари, као: солире, песконице, фруле, и да плете кесице за сатове од шарених перлица.
Дође и тај жељени дан кад се крену караван из Вукадинова села и још неколико околних села. Крену се грдан ред малих рутавих коњића, повезани репом и уларом један за другога, а натоварени лучем, тулумима катрана и клековаче, специјалитетима тих крајева. То ће продати, а зато ће купити крупицу-две соли и других ствари, каквих нема њихов кршевити и сиромашни крај, и вратиће се натраг. Тако се тргује у тим крајевима одвајкада, још кад је Никола Алтомановић држао те крајеве. Шта знају! Тргују људи, а имају и рачуна; по заструг папуле од пасуља и једна повећа проја доста на једну душу и онамо и оданле натраг, а за коње нити што понеси нити купуј на путу, него их успут пусти да се мало напасу кад газда не види. Трговачка посла! Мали Вукадин плива у радости. Час седи на самарици и клати се на њој као Цинцарче кад иде на вилајет, а час сиђе и тапка поред коња, запиткује сваки час нешто своје, а ови му ил’ не одговарају ил’ му тек ма шта одговоре.
Стигоше у окружни град, у трећи окружни град од њихова, и ту продадоше све, и катран и луч, и сир и клековачу, купише свега што им треба, а, наравно, на прво место соли, па се спремаху натраг да се врате.
Вукадину све ново, све чудно у граду. Толико га је фрапирао наш грдан напредак у свима гранама културе да је зинуо од чуда. Како је зинуо код крајњих кућа у вароши, није тај склопио уста, него је тако са разјапљеним устима и опуштеним рукама ишао док му неки ћифтица не тури парче шаше у разјапљена уста. Он се трже тад, застиде се и мету шаку на уста, па је и даље једнако бленуо.
Врхунац чуђења достигао је кад је дошао пред неку кавану код Народног војника. (Намалан војник у војничком ставу са исуканом сабљом, са два танка црна брчића и два црна као зифт солуфа испод шајкаче, а румен у образу, са рупицом насред обријане браде). Пред кафаном се искупио силан свет па слуша и гледа неког Талијана и његова мајмуна. Мајмун вади неке срећке и нека пророчанства људима, а Талијан свира. Али такога свирања Вукадин свога века није видео, па није да свира као други крштени људи у једну свирајку, или да свира у једну па после у другу, него свира у сто неких направа, па све то у један мах. Вукадин је чуо да је Шваба измислио мајмуна, али му је ово свирање још веће чудо изгледало. Није шала, шта све ради овај Талијан! Лупа и тресе и ногама и рукама и лактом, и дува устима, и звижди носом, и тресе главом! А на глави му жута капа од неке тенећке, пуна неких прапораца,па кад мрдне главом а прапорци звече, па једна милина слушати… Вукадин приђе гомили, умеша се и стаде. Зинуо па не дише, него једнако гледа час Талијана час мајмуна, докле га један пуцањ не трже. Талијан опалио онај мали топић иза леђа на добошу, што је био знак за публику да је свирка свршена и да је сад на реду бакшиш. Наши опет паланчани протумачили да је то сигнал за спасавање. И доиста, чим Талијан пође са шеширом да купи бакшиш, наже свет да бега, изгураше се и изгазише добро, па и мали Вукадин повуче добро не знајући ни зашто ни крошто: видео само где сав свет бега, па бега и он. Што мало од господе пред кафаном покупи Талијан, то му је било све, остало се разбеже. Ћифтице поседале сваки пред свој дућан на ћепенак, па се чине и невешти. Ни лук јели, ни лук мирисали! Неко грди полицију, што ништа не пази него пушта, ето, тако људе из бела света да просјаче. — „Можда је и чпијун, какав овицир“, — вели један показујући војничке ципеле на Талијану, „па дошо̂ да нас чпијунира!“ — „Нема, пријатељу, нема меда“, виче му трећи, гојазни ћифтица са поткресаним брковима, а сав ужирен и румен, само му усне бледе од љутине, „нема леба без мотику! Него сутра да дођеш, кукуруз да ми окопаш; да ти пуца мало та швапска грбина, тако те чекам!“ А Талијан се само клања и одлази, мајмун на леђима му пљуцка и бекељи се на свет, а свет се опет прикупио и пристао за Талијаном.
Та гомила понесе и Вукадина. Он никад у животу није видео мајмуна, и сада међу првима беше идући за Талијаном и гледајући мајмуна. Тако је ишао цело послеподне, док се тек у зло доба, у мрак, не сети својих. Стаде зверати на све стране и трчати из улице у улицу, али од њих нигде ни трага, ни гласа. Изгубио беше и ону механу у којој су ноћили, заборавио јој сокак и газдино име, и тако остаде сам. Сутрадан једва нађе механу, распита се и чује да су они још на подне отишли. Није му остало ништа друго него или да запне за њима или да остане у вароши да се погоди код кога.
Право рећи, њему се није ишло у село; допао му се овај варошки живот, ова гунгула, ови мајмуни по вароши, и сто других знаменитости варошких. И како је имао неколико завезаних гроша, он се трошкарио дан-два; а после се погоди код неког трговчића у радњу. Ту је сваке недеље по пет дана седео на ћепенку, шио кесе за новац, памуклије и фистане, у суботу се дерао, мамио и увлачио забленуте сељанке у дућан, а недељом помало радио у подруму и у кошевима.
Његови су се почешће освртали да ли неће откуд искрснути.
— Е да ли Вукадина однекуд, — запитаће понеки.
— Нема га, пропаде ка̂ у земљу! — вели други.
— Тешто, — вели трећи — људи су и тамо, није туђа вера.
— Ако му не буде потаман, ето њега; а ако му буде по ћеву и боље! — рекоше стричеви не бринући се много више за Вукадина, прежалише га као какву изгубљену со̂вару којом подупиру товаре, а таквим речима утешише и Радојку кад их запита за њега.