Глава четврта
Она је управо продужење главе треће и описа неколико сцена из паланачког живота. У њој је испричана и једна непријатност која се десила Вукадину, а којој се он најмање надао сада, у његову новом калфенском положају, и која је (непријатност) била од не мала значаја по његову даљу судбину, то јест каријеру Вукадинову.
Неколико дана после овога не малога догађаја Вукадин буде произведен за калфицу. Одмах прве недеље знала је цела чаршија и цела паланка да је Вукадин ослобођен за калфу. Осим калфинског писма још је речитије говорило о његову новом положају његово ново одело: његов гуњ, јелек срмом извезен, астраганска шубара, плаве војничке панталоне и плитке ципеле са високим штиклама и потковицама и шареним чарапама. И свему томе сјају његова ђузел-одела додајте још и његових шеснаест година, па ће вам слика калфице Вукадина још сјајнија и пластичнија изићи пред очи, и ви ћете тек тада појмити и веровати да је просто „пљенио“.
Свакоме се допао, а највише оној познатој Цајки, са младежима, којој се и отео узвик допадања кад га је први пут видела тако окићена. Уочила га је и улојила очима, чим га је први пут видела, и заклањајући шаком своје црне зубе, гласно рекла:
— Куку, мајкино! Што је пристало, па израсло ка̂ јаблан.
— Шта је, шта је, Цајо? — викну Љубисав ћифтица који опази то, а који је волео то више него не знам шта, да тако пази и хвата те ствари. — Кад га пре спази, а кад га пре капариса!! — вели Љубисав узбунив и остале ћифте и обратив им пажњу на Цају.
— Куку, шта збори несрећник, — вели Цаја. — Несрећо једна, не гледаш твој дућан, но ти је памет све за рђавство! А мени мило, баш заиста к’ и његовој мајки што би било! А могла би му мајка бити; несрећниче, да би несрећниче!
— Хеее! — смеје се ћифтица — бадава ми причаш ту! Знам те, Цајо, ка̂ рђаву пару!
А Вукадин доиста већ и почео осећати своју вредност, не само ту него и иначе. Користио се свима привилегијама свога новога положаја. Сад је већ смео и он да говори двосмислено, да, то јест, у говору меша „речи са репом“, како се то каже; да се разговара преко сокака с оним у другим дућанима, да их „товари“ као и они њега, а сви заједно и сложно да товаре оне што пролазе средином сокака. Само је то већ, наравно, морало бити на вештији и финији начин, а уживање је онда неисказано пријатно било.
Па ипак, деси се да све то преседне, а све са невештине оних који терају шалу. Па тако и Вукадин, поред све умешности и обазривости, проведе се једаред врло рђаво шалећи се тако с једним који прође мимо. Уосталом, то се није само њему дешавало; десило се то већ више пута, да баш онај који је хтео да насади и нагарави другога буде сам насађен и нагарављен на велико задовољство осталих. Јер се таке шале увек свршавале смехом, било на рачун туђина, било свога. Сасвим онако као што причају за курјаке што нападају на путнике, да онога који први нападне и буде погођен, сами његови курјаци рашчерупају, тако и овде нема солидарности и милосрђа.
⁂
Кад нема пазара, то јест кад није пазарни дан, него кад је, што кажу, више дућанџија него муштерија (а таких дана има подоста преко године), тада ћифтице поседају по ћепенцима, па као беспослени људи измишљавају и товаре један другог или оне што мимо пролазе, као беле недеље. Од свију тих паланачких шала најчешћа или најомиљенија је она која се зове: Каскалов дућан. Па иако мало ко да не зна за ту шалу, ипак се нађе увек један добар проценат сељака којима је то сасвим нова ствар, и који се на тај начин лако „нагараве“. То су обично они, да се најблаже изразим, наивни сељаци (за које ћифтица има обичај да каже да му је бог рамена зарезао, да му не спадне кошуља, па га пустио међу људе), који се збуни чим уђе у град и у вреву градску, и онда чине и они а и други с њима којешта. Њих, истина, има много мање него оних других, али их има, има их доста, да се та шала може почешће подгревати. Они ће, на пример, бахнути у апотеку и ту тражити федеместере, вренција и улара; а упашће у неки ситничарски дућан, па ће питати пошто је једно бријање. Или затраже тако нешто чега никад ни у једном дућану није било. Такога обично једва дочекају беспослене ћифтице и не испуштају га ша̂ле из руку, док се добро не насмеју с њим, а после га предају даље.
— Може л’ овде, рођаче, да се бријем? — запита један такав.
Ови га одмах измере колико је тежак.
— Може, рођаче, а шта не може у царском граду?!
— А пошто? — пита сељак.
— Даћеш грош.
— Немо’, него да дам дваес’ пара!
— Па да га обријемо?! — питају се као они за тезгом и на ћепенку.
— Па, може!
— ’Ајде, рођаче, улази. Прођи кроз она врата тамо. Знаш, ми баш и не смемо, немамо еснафско писмо, па може онај Мита брица да нас тужи што јефтиније бријемо па му калпимо занат.
И тако уведу сељака у авлијицу, која се обично налази иза дућана, па је обично врло мала, уска и дугачка, и служи само зато да се ту слажу сандуци за еспап, зарђале плекане фуруне, сулундари и ђубре из дућана. Изнесу столицу и посаде ту сељака усред циче зиме, утрапе му у шаке ћасу са сапуњавицом, па га насапуне добро.
— Причекни, рођаче, — вели му ћифтица — а ја ћу сад овај час, само да превучем два-трипут бријач преко кајиша па ће да те ујдуришем за невесту! А ти дотле седи, па држ’ ту ћасу.
То рекне, па се изгуби на једна од многобројних врата. А сељак седи на оној зими, држи ћасу онако насапуњен и осећа лепо како му се све мрзне па га чисто чупа; чека, ал’ онај се никако не враћа. Гледа једнако на сва врата редом отуд из авлије, ал’ не може да се сети на која је баш изашао „мајстор“; а смрзло се све на њему па га боли и чупа. Док га стане дерњава оданде из авлијице:
— Еј, море, мајсторе! Мајсторе, море!
А цео ред дућана, који има ту заједничку авлију, знају већ за то, па ћуте а смеју се.
— Шта је, море, с тим бријањем? — продере се опет онај. — Ја не могу да чекам!
У дућанима се тресу од смеха.
— Мајсторе, море (Непристојна реч). Ама ти мене ка̂ да заборави овден?!
По дућанима се већ ваљају од смеха.
— Отпадоше ми, море, руке, држећи ову ћасу! Него отварајте!
Па се дигне да изађе, али не зна на која је врата ушао, па зато заређа од једних до других, па на свака лупа док му најзад не отворе у оном дућану кроз која га нису ни пропустили.
— Шта је, море? — пита га газда. — А откуд ти ту?
— Ама ти ка̂ да тераш шегу са мном!? Какав је ово зулум?! — раздера се насапуњени као бесан.
— Ко тера?
— Па ти! А да ко! — грми сељак, готов да се бије.
— Зар ја? бог с тобом, — вели му овај. — Сад те први пут видо̂ у животу. Море, пази ти, рођаче, немој ти да вређаш!
Погледа сељак на човека, види да доиста није онај. Онај је био млађи и, после, ово је кујунџијски дућан, а онај је, добро се сећа, био ситничарски.
— Е, опрости, — вели насапуњени — упозно̂ се ка̂ човек.
— Е, немој то други пут да чиниш! — љути се кујунџија.
— Па ко ће мене сад да обрија?
— Па берберин, а да ко?
— А ђе је, кумим те богом, казуј?
— Ено га ’намо преко сокака. Ено видиш тамо, хеј-хеј, тамо, где видиш онај пешкир да виси а у пенџеру силне пијавице.
— Па то је подалеко!
— Није, рођаче, него си ти подалеко отишо̂, а он је на свом месту.
— Па куд ћу ја од бруке преко сокака овако грдан?! — вели, па стаде и опет псовати онога што га је насапунио.
— А ти потражи ближе.
— Ама ту негде беше тај што ме овако орезили.
— Ето, вала, имаш очи па га тражи. А ја само нисам, је л’ тако?
— Ниси, брате, слатки, и не дао бог да грешим душу!
Па зареди онако насапуњен из дућана у дућан, него му свугде кажу да не брију, а и он не може да позна „мајстора“.
Шта ће, јадник, на оној сувомразици онако насапуњен, него, као курјак од хајке, зажди дуж сокака онамо где се лепрша онај пешкир а у прозору стоје стаклене тегле с пијавицама. У берберници се једва погоде да га мајстор брије за два динара. Плаћа веселник и још се захваљује брици што га је курталисао беде.
— А да теб’ не беше, — вели сељак — ја ’ћа да одем оваки грдан чак у село!
⁂
— Је л’, рођаче, — упаде опет тако неки сељак од те сорте — имаш ли липиски’ марама и чеврета?
— Имам шамија сваке сорте и пембаве боје и калемћарки, извол’те унутра! — вели трговац.
— Ама не тражим то, брате, него оно што ти реко’. чеврета и липиски’ марама.
— Ама изволи ти унутра, а за то лако; калемћарке су још боље, а пембаве имам што их ни онај Риста Ћосо у Београду нема, — вели и увуче га у дућан.
— Ама не тражим те, — вели сељак и одупире се ногама и неће у дућан.
— А што ти баш требају те?
— Ама не требају мени, рођаче, — вели сељак — него домаћици. Знаш, кумујемо, па за куму, рече ми да јој купим у чаршији: чевре, липиску ту мараму, и рече ми са неке круглице; нешто, вели, ка̂ чивода, ама вели опет није чивода него круглица, вели.
— Е, нема ти тога ниједнога код мене, а кад нема код мене, мучно да ће га иђе и бити. Тих јеспапа има само у Београду код неког Ламбре Грка и већ ваљада нигде… Липиске мараме још и може да се нађе ама чевре и круглице мучио.
— Зар баш ниђе нема?
— Е, мањ да те не мрзи да одеш до Каскалова дућана, а код њега, веруј, и биће.
— Има, велиш?
— Има, брате, ја и сметну’ с ума. Код њега тога увек има, а има ти он свега. Свега, брате, ка̂ у апотеци.
— А где му је тај, како га оно каза? — Каскало, брате, запамти.
— Каскало, — понавља сељак. — Каскало, ама ’оћу то да запамтим, зар је то нека мука! А Каскало велиш баш да се зове, а?
— Јест, брате, Каскало. Нико га друкчије и не зове нити зна него тако, а и он се само на то име и озива.
— Па где велиш да је?
— Па, брате, ту у чаршији. Него имаш да касаш добро, подаље је, чак на другом крају. Трећи од вењера.
— А шта му знам, далеко недалеко, то му је. Е, фала ти, ка̂ брату. Од вењера, велиш? А знаш, морам, не смем домаћици на очи без ти’ дрангулија, а домаћица ми вредна душа, већ једна напаст, не дао је бог никоме, па не смем јој на очи празних руку. Кумује, па оће по варошки да чини поклоне. Па ја сад морам да преврнем чаршију тумбе, а то морам да јој донесем. Каскалов, велиш дућан, а?
— Е, па ти сад иди тамо где ти рекох.
И сељак одлази. Чим га упуте тако, а они се почну скупљати, гледати за њим и сехирити.
— Помоз’ бог, — вели сељак, ставши и пред трећи дућан од фењера (који се никад и не пали, јер је некако одмах ускоро, пошто је дигнут на том месту, приликом неког лумпераја однет фењер и остао дирек, па се сад управо тај заостао дирек зове фењером).
— Шта је, земљаче, шта сте ради?
— Је л’ вођен Каскалов дућан?
— Није, рођаче, ама близу је.
— А мени баш рекоше да је вођен.
— Био је, рођаче, ту, али се иселио; а да те је срећа нанела само пре три недеље, затекао би га још овде.
— Па ђе је?
— Ено видиш она кола, што су пред оним дућаном, па један во стоји а други лежи. Е, па ја л’ четврти ја л’ пети дућан од тих кола, то ти је, брате, Каскалов дућан.
— Знаш, треба ми једно чевре и липиска марама и круглице ка̂ чивода, ама нису чиводе него круглице. Сатераће ме домаћица у козји рог ако јој то не донесем. Трипут је, море, викала, кад пођо’ за варош, за мном: „Не излаз’ ми, вели, на очи без тога; ошурићу те, вели, овом врућом водом ка̂ прасца ако се празнорук, вели, врнеш.“ А домаћица ми један кијамет од жене, па зато ја овако касам! Па да идем тамо, само, велим, има ли? А за ноге и касање и не питај!
— Има тамо свега и свачега, — веле му из дућана, — што ти само душа пожели; само имаш ли пара доста и јеси ли мајстор да пазариш.
— Море, за пазарење ми лако, само мука да нађем! А да купим што, вала слободно ја чикам и једнога који може да ме превари.
— Ама, види се то, газда, одмах од прва погледа. Тако ти, тамо има свега.
— Па тако ми и дол’ рекоше једни. Е, па ’вала ви.
Вели и одлази онамо камо га из овог дућана упутише. Кад тамо, — а оно опет погрешно упућен. Није тамо, него још даље. Тамо чује да је у другом сокаку. Овде, опет, да је прошао, па тако једнако. У једном му дућану веле: „Прошао си, рођаче!“ а у другом: „Иди још мало!“ Докле тако не обиђе и једну и другу чаршију и још сокак-два с краја на крај, и не врати се опет у прву чаршију и бахне опет пред неки дућан.
— Побогу, брате, — вели сав задуван, па седе на праг упућеног дућана — је л’ бар ово Каскалов дућан и имате ли: чеврета, липиски’ марама и круглица?
— Није ово; ово је Петронијев.
— Е, вала, ја се не мичем одавде без велике погибије; а и не могу, вала, баш и да ’оћу! Па вала, сад то ви је! — рече и извади дуванкесу и тури у њу малу црну лулу и стаде набијати дуван у њу. — Дад’ ми, дијете мало ватре!
— Вала, доста ти даде и онај што те упути! — вели му калфа.
— Вала нико више од оне моје грдне домаћице. Ја, ево, обиђо’ и једну и другу страну чаршије, и башка још два дуга сокака, а тога Каскала ниђе… не било га ниђе мајци ка̂ ни мени од јутрос па ев’ до подне!
— Ама прошо̂ си га, рођаче, — веле му — него се врати.
— У неврат да се вратим, — вели сељак — куд да се враћам?!
— Ено тамо!
И упуте га.
А он се опет крене, па ’ајд иди! И иде тако, докле скоро не спадне с ногу и не исплази језик и не насмеје целу чаршију касајући тако. И тек у зло доба дозна, и то опет од некога свога, опет сељака.
— Је л’, рођаче и сељаче и земљаче, — зауставља сад некога сељака — ти пазарујеш вођена почешће од мене, па ћеш му боље и знати. Ђе му је овђе Каскалов дућан, — касао довека за срећом ка̂ и ја данас за њим! Казуј, брате, ако душе имаш, а већ ми се и ове чаршијлије смеју!
— Ама зар и теб’ сад нађоше!? — вели овај, на кога се онај каскало намерио и који је извесно и сам некад тако касао, па га сад спасава. — Нема ти туна, брате, никаквог дућанџије Каскала, а има каскала муштерије, ка̂ и сам што си данас, кукавац сињи! А где су ти очи, њима не видео, зар не видиш да ти се ове чаршијлије смеју, као кад наиђу на будалу.
Псује каскало све што му на памет падне, па им ни миша у дувару не оставља; а ћифтице се тек тада слатко смеју, па једни вичу за њим: „Па изволи’, рођаче, и други пут“, а други: „Уа!“
⁂
Ето тако се отприлике хтео нови калфа Вукадин једнога кобнога дана да прошали мало.
Досада, као шегрт, није имао права да се упушта у таке шале; то је било дато и допуштено само газдама и калфама (кад им нису газде у дућану), стога је и Вукадин ласкао себи да ће смети сад, а срећом му газде није било у дућану; па једна жива згода!
Ушао сељак у дућан, па га пита има ли рибљег зејтина, треба му за лек.
— Нема, — вели му Вукадин — било па се распродало. А нема нигдје у чаршији, па да жут дукат даш, до код Каскала онога.
— А велиш има код њега?! — пита сељак, а намигну на комшијског калфицу, који и није знао шта пазаре.
— Има, брате! Чега ти нема код њега. Он ради с горњим местима!
— Па треба л’ ја то много да идем?
— Јок, брате слатки, јок!
— Па, де, вере ти, покажи ми.
— ’Оћу, газда и брате! Ено, видиш онај дућан, онај што виси алево обојена пређа пред њим? Е, па пети дућан оданде.
— А велиш тамо има?
— Јесте, брате.
— У том дућану?
— Има, има! Само уђи; они таке муштерије већ богзна како чекају!
— Па, велиш, то је… како га оно, богати, рече! Чији дућан беше?
— Каскалов, брате, дућан… А одакле оно беше, газда?
— Из Брезнице, — вели овај, па му се примаче.
— Е, лепо и красно, газда. Сви Брезничани пазаре код Каскала, и чудо ми да га ти не знаш, а из Брезнице си, велиш! Дакле, право тамо, рођаче, иди. ’Вали се с вама!
— А ’вали се, велиш, с нама! — вели, па наби фес на десну страну.
— А, он се већ и богзна како ’вали с вама; вели, да му није вас, давно би, вели, спустио ћепенке и скапо̂ од глади! — вели Вукадин, а нешто му наспело да тера шалу до краја, охрабрен очима и смешењем Кајке комшинице. — Добре сте му, вели, платише; истина, вели, многи дугујете Ћир-Мики, ама њему добро плаћате, вели! — заврши Вукадин, па погледа у комшиницу Кајчицу, младо лепо девојче.
Кајка стоји пред авлијским вратима, плете чарапе и сваки час испушта клупче и намешта га испод пазуха и погледа почесто на газда-Милисављев дућан и на његова калфу, па се смеши. А Вукадин ужива и, охрабрен тим смешењем, не зна шта је доста, него окупио сељака: неће, што кажу, да засвира, па и за појас да задене, већ га храбре погледи и смешење комшинице Кајчице. Али се Кајчица уједаред трже и испусти клупче испод пазуха од страха када и виде и чу један ужасан шамар, који паде и пуче у њеној близини.
— Ама зар ти мене нађе? — раздера се сељак.
— Шта ти ја радим? — вели Вукадин, па се ухвати за образ. — Немој ти да се бијеш! Нисам ја твој шегрт! Ја сам калфа, бре!
— А, вала, од мене то ти је! А то би ти било баш да си и сам газда.
— Хеј, море, што бијеш човека? — чу се испрека.
— Шта је, рођаче?! Шта мислиш! — вичу с друге стране. — Ти ваљда мислиш да си сад у твом селу?! Није ово, пријатељу, Липар или Честобродица!
— А вала, то би га снашло да је и Београд са сви’ седам министара! — вели сељак одлазећи. — А он нек моли бога што није Липар! А да ми је Липар, заиста би’ знао и друкчије! Зар мене сковитљала невоља, чељаде ми болесно дома, а њему до спрдње!
У тренут се ока згрнуше комшије, и газде и калфе и шегрти и остали беспослени свет са свију страна.
— Шта то би? — питају једни.
— Ама ти доби шамар? — питају други.
— Што те удари, море? — питају трећи.
— Остаде ли жив? — питају с четврте стране.
— Ја да грдна шамара, ако ко бога зна! — чуди се и као сажаљева га један.
— Вала, брат брату, па врели пет талира! — Умеша се један калфица из суседног дућана.
— Море, како то говорите људи!? Ја га не бих кабулио ни за десет дуката, па небушених! А ја сам један сирома’ човек, — вели други калфица, Јевђа, такмац Вукадинов.
И бездушна гомила поче формално да лицитира добивени шамар.
— А боли ли те, кукавче сињи? — пита га један као сачувствујући.
— А како да не боли, болан, брате, како то говориш! Од таквог шамара и говела, што кажу, липсавају а де ли неће крштена душа! Види, молим те само, какав му је образ, ка̂ да је сву недељу дана држао слачицу на њему.
— Пази, истина, како му је отеко̂, ка̂ да су га осице наклале! — прихвати други, показујући на Вукадина коме је доиста већ отекао леви образ, па му се око једва види.
— Море, шта чекаш! Иди несрећниче у Окружну болницу, док ти се није дало на горе; ’оће да добијеш бронт, несрећниче.
— Тешку ли руку имађаше, ако ко бога зна! — додаде опет један из гомиле. — О-о-о! Види, молим те, шта учини од човека!
— И ти то отрпе!
— Е, не би’ му ја отрпео, па, вала да знам, да ћу онога стика ту на месту погинути! — вели један.
— Такав сам ти и ја! — прихвати други.
— Боже, боже, — вели Живкић опанчар, кога зову Шврћа — ја шта мислиш, да га је однекуд нешто ђаво нанео да на мене јатакира?! Не би он мене ’вако осакатио, ка̂ овог веселника, а он би видео свога бога! А, комшија?
— Разуме се! — вели комшија.
— А, знаш, ја знам себе! — наставља Живкић. — Имам неку, знаш, тешку руку, па кад некога клепнем, једна несрећа, комшија! Он се само простре на земљу к’ и свећа, па и не копне ногом! — рече и пружи стегнуту песницу и стаде се сам својој засуканој десници дивити. — Боже, боже, кад га клепим њоме, не треба му, комшија, заиста ни тај доктор, ни та апотека, него одма’ јави ча-Аћиму клисару да га трипут огласе у звона, а код мајстор-Тасе тишљера поручи му „иберциг од чамовине“. А, комшија? А мени после шта буде; једаред се мре! За тај живот ми баш није жао, доста сам вала живео!
— Тако, човече! — одобрава му комшија.
— Ал’ ја знам своју параф, јер ја, комшија, кад бијем, а ја онда бијем! Бијем, па не знам шта је доста! Па зато и не смем, комшија, него избегавам. Чим се негде начини гунгула и видим да ’оће да се побију, а ја се уклоним. Уклоним се чесно и поштено. Може да буде нека комендија, а ја нећу моћи да се уздржим и стрпим. А имам, знаш, неку тешку руку, па се бојим кад га ударим да га не сложим и не саставим са црну земљицу. А ако ме неко увреди, а ја и опет нећу да се бијем, зашто имам ову моју погану тешку руку па после да се кајем целога свога века, него га оставим. Пустим га, па као велим: Нека од мене не нађе; нека нађе то, комшија, од другога! А, комшија, је л’ то паметно? А за снагу и јачину, што кажу, чикам свакога!
— Разуме се! — вели комшија.
— Море, ако му знаш село и име, — уплете се један који је окукао у полицајном и судском предсобљу, па стога и познат у паланци под именом Сведок — иди па га тужи! Предај ствар Мицку адвокату! Море, адвокат ће да га одере; да га одере за тјелесну повреду и за претрпљене болове. Поднеси тужбу; а ми ћемо да сведочимо. Ал’ ће да се наплаћа геџа дангубе чаршији!! Дабогда да га окрпи и стигне му за „судско“ и сведоке један забран! Па и теб’ и нама фајда! А и тако одавно нисам придиго мало „дангубице“, и не памтим! Тужбу ти!… Е, синко кисели, — рече Сведок, више за себе, одлазећи — ниси ти наишо̂ на мајстора! Не био ти на мене напасти!
— Море, шта има да га тражи и да га тужи!? Нек каже: фала богу што је остао жив, јер такав шамар, што онај мало пре рече, вола обара!
— Куку, хајдука, што учини с дете! — узвикну Цаја, која се такође однекуд створила у овој гунгули. — Боже, па има ли у ову паланку полиција, власт?! Власт, фала богу, само зна да гледа ко код ког долази, а за ово нема очи што се убија свет! Тужи га, мајкино, па букагије да понесе несрећник и разбојник, а ја ћу се заузмем код господина председника, а ја познајем се добро с њега. Да га тужиш, момче!
— Море, каква тужба!
— Да да тужиш никако друкше а ја сам ти ту, ако нико неће! — виче му издалека Сведок.
— Море, каква тужба! Не би’ ја њега тужио! — уплете се џгољави Тасица Крижач. — Да се тужиш! Кога да тужиш и с ким да се парничиш. И неки ми је човек! Него си ти требао њега да у’ватиш лепо за гуњ, па да му кажеш: „Стој, брате, или рођаче! Ама је л’ ти то мене, пријатељу, удари? Ама, славе ти, је л’ мене? Ама је л’ мене, душе ти!? Е, чек’ чек’ да видиш, пријатељу, сад како ја умем да бијем!“ Па да си га заокупио једним шамарима! Па шљис одовуд, шљис одонуд; па ка̂ оно поп оџу шамарисао кад су се окладили, па му бројо̂ постове: среда петак, среда петак, па тако све дотле док те не заболу дланови. —
— Па де сад ти! — прекиде га један.
— Стој, — вели Тасица — још није свршено! Па онда да си га шчепао за гушу, ево видиш овако, па о земљу. Па онда да си му реко̂: „Е, чек’, пријатељу, изнова.“ Па онда испотекар гази и би, док чујеш бога у њему; док му не одбијеш бубреге! Да га бијеш па да не ваља ни богу ни људима! Ето, тако би’ ја радио!… Каква тужба, какви бакрачи! Ја га тужим, ја му лепим марке, а ја сам му и суд! Зашто ја носим увек леворвер уза се?! Не знам ја шта може да се стрефи! А кад имаш леворвер, колај работа! Ја њега дан, убијем к’и врапца. Данас случајно није при мени. Него зна и он на кога ће! Е, то ти је мојски начин! — вели Тасица и пође поносито, као да је све то што је испричао и урадио.
Таман престаде Тасица, а прихвати Васица.
— Е, такав сам ти и ја, побратиме! — прихвати журави Васица из гомиле. — Знамо се, побратиме, — и потапка задовољно Тасицу по рамену.
— Хе, хе! нисмо залуд побратими, — вели Тасица Васици и потапка га по рамену.
— На војника, требаше он да се намери, а, побратиме? Је л’ тако? — продужује Васица, који је и сам некада био војник, био „сатлер“ у артиљерији, и од то доба, иако је то боктепита када било, задржао понос и многе војничке манире и радо се броји у војнике; још и данас не носи друго одело него војничко, шајкачу и мундир, преправљено, наравно, тако да се више не зна кога је рода војске био Васица; — па чак и онај „гаслук“ на врату није смео ни једнога дана фалити. Увек иде онако кочоперно војнички; кида се кад иде, кад се с ким поздравља, салутира; а кад одговара, а он узме војничку позитуру и вели оштро: „Разумем, староартилеријски!“ Сад је памуклијаш „на парче“, иде тако по кућама са дрндалом и дрнда вуну из миндерлука, модроца и јастука, али стари, војнички дух је још једнако у њему, што кажу: чиме се лонац први пут напуни, на оно после једнако и удара. — Побратиме, — вели Васица Тасици — чу ли онога шта вели? Да залепим марке, па да га тужим! Ем да се истрошим, ем да се не офајдим! Море, ево му марке, — па се испрси онако у мундиру, а показа длан — па када му залепим с ову моју рипиду на оба образа једно сто марке, у вредности од сто динара, па, побратиме, нек иде после он мене да тужи! А, побратиме, шта велиш, да га је нешто зла срећа донела, па на мене да нападне и јатакира, лепо би се провео, а, побратиме?! А, чисто не верујем! — вели Васица иронично.
— Ка̂ и на мене, побратиме! — вели Тасица.
— Лепо би му ишло, побратиме! Само командујем: „Пуњење, у пет радњи грана̂том!“ Разумем! Напред, стара дико артилеријска! — рече Васица, па намигну испод шајкаче. — Па онако ја мојски, онако, како ја знам, да му пришијем једну војничку мерабу! А, дао бог, лака ми рука! — вели Васица намигујући и гурајући Тасицу.
— Море, нек фали бога, — вели Тасица лено.
— Ах, — рече Васица — па се груну у груди, које је покривао тобџијски мундир, — што га ђаво не нанесе на мене! на мајстора!
— Како, побратиме, грдна штета! Ја л’ на мене, ја л’ на тебе! — вели Тасица.
— И куд па ја да се тад не стрефим ту?! По сто пут, бре, пролазим овуда кад не треба, а данас баш, на моју несрећу, да се не нађем, кад имамо муштерије и кад требаше?! Море, побратиме, баксуз сам ти. А шта велиш, а заиста би га у поњаву, ја л’ на лесу, однели у његово село! Да запамти шта је то тобџијско, артиљеријско бијење! А, побратиме, — заинтачио Васица одлазећи с побратимом Тасицом испод руке, а набијајући једнако шајкачу на десно око — шта велиш, једну онако тобџијску и артиљеријску старо-војничку мерабу! Не треба му више! Онда виче: „Куку и кумим те, Васице, окани ме се кад те ја не дирам!“ а ја само вичем: „Разумем!“ па сложим с ову моју рипиду, види, побратиме!
— Море, не знам ти, ал’ ја да га пропустим! — вели Тасица Васици.
— Доста сам му и ја, побратиме, — вели побратим Васица побратиму Тасици. — Горе му несреће и напасти заиста не треба!
— А, шта велиш, овако нас двојица?! — Јок, јок, ја овако сам, па му доста! Него, ’ајде, побратиме. Шта је ’асне кад се онај неће вратити, зверка је оно!
И одоше тријумфално Васица и Тасица испод руке, разговарајући живо и упадајући један другоме у реч. Само чујеш обојицу где вичу: „Ама ја сам му доста, побратиме!“
— О, о, људи божји, шта се начини за час од човека! Види, молим те, — рече неки нови — како му леви образ нарасто̂ ка̂ сомун.
— Само једанпут, побратиме, да сам га пусто дофатио, — чује се издалека Васица са својим јагодинским акцентом, — па ако остане жив, то му је, побратиме, ћар! А, шта велиш, побратиме Тасице?
— ’Ајте, море људи, разилаз’те се! — опомиње их Јевђа, онај калфица, Вукадинов такмац код комшинице Кајчице. — Шта сте се скупили ка̂ да је нека панорама ја л’ швапска комендија. Добио човек шамар,… па чудна ми посла! Ваљ’да му је то сефте! Није му то први, а неће му, бели, ни последњи бити! Шта му пристајете на муку; мало му је његове муке и бруке, него сте се искупили ту ка̂ на мечку!
Ето тако, свет као свет. Свој хлеб једе, а туђу бригу води! Једва дочека туђу муку и невољу, само да има, онако беспослен, чиме испирати своја уста, и да има чему сехирити. Тако и овде данас. Неко га као теши, неко сажаљева, неко му даје савете, неко укоре пријатељске, неко му се подсмева, — али сви сложно једва дочекаше догађај,тек да имају о чему разговарати.
— Па тако, ка̂ што ти реко’, — вели му стари Аћим клисар — купи ти, синко, камфора, једну куглицу, не треба ти више, па добро намажи и њиме истрљај добро тај образ што ти је отекао, па ће да прође ка̂ руком да си однео. А не кошта много, сва ствар десет пара; или ’ладне облоге, ето, то неће да кошта ни толико.
— Ето, ја могу да ти истрљам образ, — упаде Цајка — што имам вешту руку за таке ствари, а заиста далеко ми није друге! Дођи к мени, па тетка Цајка ће те истрљати добро!
— Хе, хе, само да ти је да га помилујеш мало по образ! Па фајдица је и то! Е, грешна Цајо, таква ћеш да се и поцепаш! — дира је онај Љубисав ћифтица.
— Марш, несрећо трговачка! Ти увек на неко рђавство обрћеш! Ја ово за севап радим; севап је болно обићи и помоћи!
— Па још ако је младо, Цајо! А да исповрти ево овај стари Аћим клисар, па да се извали у кревет, па иако је севап, би бегала ка̂ Циганин од порезу — одговори Љубисав.
— Море, тетка-Цајо, — вели други ћифтица — и мени нешто ка̂ да ће да отекне образ; да дођем и ја!
— Убио ве бог, да ве убије! Здрави сте, па не знате шта је болест, па ви је све до к’мендију. А ти, момче, не слушај њи’, него дођи!
— Е па ’ајте, људи, да идемо. Остав’те болесна човека. Зар му је мало његове невоље!
И једва једном почеше да се разилазе, а сваки при поласку не заборави да понови или да да̂ свој савет Вукадину, који је само ћутао, забављен о свом јаду. Он, коме је некада и за много мању неправду ускипела крв и бунила свест, па се одметао у хајдуке, сад је ћутао и отрпео, — толико је ова такозвана цивилизација, трговачка углађеност и лепи манири, све то било у стању мекшати нарав његову, од бика начинити вола. Он можда и не би то трпео, можда би одговорио равним начином оном зверу, али је то све било, што рекли наши стари списатељи, дело једнога ока тренућа. Сећа се само како је видео ћопавог Арсу тишлера кад је пролазио, па му се уједаред учини као да овај одскочи, а после пропаде у земљу. Шта је затим било, шта је рекао или радио, ама баш ништа се не сећа. Кад је дошао к себи (а једнако је био на ногама), онога крвника већ не беше ту, далеко је био одмакао, а око њега се згрнуо беспослен свет, па га пита, резили, саветује и теши.
Али Вукадин није чуо а ни тражио утехе. У души се његовој кувало. Ужасна душевна борба, стид и бол, и физички и душевни. Он седе на ћепенак, узе започету памуклију и стаде је шити, окрећући једнако здраво око на њу. Шио је тако и ћутао, ником није одговарао док се нису разишли и оставили га његовој тузи и мислима његовим. У мислима пролеташе све време шегртовања свога, и виде да је то читав низ беда и невоља. Док је као шегрт трпео натресања и вукао шамаре, није му, наравно, лако било, али се тешио бар тиме да ће томе бити крај кад се ослободи за калфу; онда неће вући него ће делити шамаре. Али га, ето, стара срећа тера једнако. Он извуче и као калфа, а онај крвник му прориче још да ће га та срећа пратити и као мајстора. Жалосни изгледи! Тако размишљава Вукадин једнако, а једнако му образ отиче, док дође као мале гајде. И он једнако шије, шије страсно и брзо и не диже очи (то јест око) са посла, и тек кад заврши један крај и хтеде да прегризе конац, диже очи и спази комшиницу Кајчицу, како радознало вири оданде из капије и гледа га. То га још више дирну и смути, па, као што је то увек случај или, боље рећи, правило, да несрећан човек на све стране види само непријатеље и пакоснике, тако се и Вукадину учини да се Кајчицине очи смеју, да му се смеје она. Он спусти око на шав, па је шио даље, али га је то што је опазио јако заболело. После неког времена диже очи по други пут и опази Кајчицу како још стоји у капији, плете чарапе, мења погледе са Јевђом и смеши се на њ; а плетући чарапе она вешто плете и кажипрстом, прети на Јевђу и смеши се. То је Вукадина још јаче заболело, и он се опет предаде послу. Трећи пут опет погледа на Кајчицу, али онако кришом, испод ока. Она је сад у њега гледала и опет му се учини да се смеши на њ. Не могаде да отрпи то.
— Шта ме гледаш? — запита је грубо, јер заљубљен Србин обично је груб.
— Ко те гледа?
— Обукла си се у те чарапе ка̂ штумадла, па стојиш на капији поваздан па гледаш.
— А што, ваљда сам стала пред твоју капију?! Ваљда тебе гледам?! И јеси мустра за гледање!
— А, па као Јевђа нисам, разуме се. Само чек’ да видимо шта ће газда Радојко да каже, кад му кажем како му ћерка гледа момке ка̂ швапска фрајла! Ти поче баш ка̂ тетка Цајка.
— О, несрећо сељачка, зато и вучеш шамаре! — рече Кајчица и повуче се љутито у авлију.
Е, ово последње га је највише заболело; више него да га је ишамарисао цео левачки срез, који скоро сав пазари код газда-Милисава. И он осети да је све пропало и да му више нема стања у месту. Осећа да неће он дуго јести хлеб из ових фуруна. Шијући даље, размишљао је шта ће и куд ће? И решио се тврдо да оде одавде, а куда — то ће већ после видети. Тек у овом месту неће више остати, што рекли, ни врана кост да му не донесе овде!
Да, он је могао с песником рећи: „Све је прошло што ми се милило!“