Глава девета
у којој је описано како је Вукадин путовао и после мало препреке дошао у место свога опредељења, и како је погодио храну и стан.
Београд је још спавао. Сокаци још празни, капије позатваране, а завесе на прозорима још спуштене. Тек по нека бекрија што се враћа кући са шеширом натученим на очи, и срета се са омањим гомилама дунђера, рекалија, који иђаху од куће на посао, носећи испод мишке хлебац и у руци тестију с водом, — кад се из једне механе кренуше и затандркаше кола са арњевима, а у колима напред до кочијаша седи Вукадин.
Кола лепа и лака; арњеви нови, коњи мали али жива ватра, на њима нови шарени амови, а остраг на арњевима написано масном црвеном бојом: „Срећан пут! Збогом, Дрино водо, ја одо’!“ То су кола Микице Масароша, познатог кочијаша на друму од Београда до Врања, јер Микица није возио другим друмом него само царским. Терао је добро, а добра му је страна била и та што није „тражио част“. Био је добар кочијаш и галантан човек, зато су га и звали Масарош. Кочијашење је упражњавао више као неки спорт него као средство за зараду, што се и по самом њему одмах на први поглед могло видети. Био је омален, кривих ногу; на глави је носио астраганску шубару, а испод ње шишке преко чела, на плећима гуњ и срмали јелек, око паса шарен појас, на ногама чакшире са силним гајтанима и ципеле са високим штиклама, а од кука па сниже колена виси му на дугачком лагираном кајишу скуп ја годински нож и бије га по листу. Носио се фино, трошио добро говорећи: „Платиће то ја́ Вла’ ја́ Турчин.“ Пушио је фини дуван из сребрне табакере и сркао димове из дебеле ћилибарске муштикле. Познавали су га сви, све механџије, келнери и све штумадле по свима механама на цариградском друму. Чим се појави на капији, сва механска послуга трчи преда њ као пред свога старог милог познаника и поздравља га срдачно. „О, о Белиградлија, како си, море!“ — поздравља га механџија и пружа му руку. — „Здраво живо!“ — вели му незграпни арџија испрежући коње. — „Црко̂ дабогда, несрећо дорћолска; зар те још нису уапсили!?“ — вели му каква Мица, Цајка или Арањка у белој рекли, црвеној сукњи и белим чарапама. А он свима одговара, доноси им поздраве и поруџбине; механџији прве тиквице или зелене паприке, арџији песмарицу о Краљевићу Марку, а Цајки поздрав и сапун од каквог телеграфисте или среског писара или фронтовног потпоручника (од овог обично уз поздрав и поклон, Још и претњу: да ће је испребијати ка̂ мачку ако чује што рђаво о њој).
На таквога се човека, дакле, намерио Вукадин и био задовољан, јер је кола јефтино погодио. Кола су већ погођена била и Вукадин је платио четрдесет гроша, али да седи до кочијаша на предњем „сицу“. Уосталом, то није тако непријатно било. Вукадин је имао друштва и разговарао успут с Микицом, распитивао га о свачему, а овај му тумачио. Успут је Микица грдио капетане због џомбастих путова и покварених ћуприја, причао му о вредним сељацима по другим јевропским земљама, о уређеним механама и о галант-карташима у Турну Северину, Мехадији и нашим бањама. Тако су провели скоро цео пут, имали су два конака и свраћали су и иначе у боље механе успут. Свуда су сретали исте механџије Цинцаре, Цинцаре келнере, Мађарице собарице и сељаке пашажере. Микицу су свуд познавали и част му одавали. Обично је ручавао у друштву са среским и општинским ћатама, који су просто били блазирани оним тихим и идилским животом и једва чекали отменијег каквог човека из престонице, да чују шта је и како је у великом свету. Тада су се разговарали о свачему а највише о томе које кафане сада најбоље раде у Београду и где су најлепше касирке. Микица је знао у прсте све те ствари и давао им објашњења. Причао им како је Илонка протерана у Аустрију, Арањка отишла с неким циркусом, Јоланку одвео неки инџилир да му буде газдарица, а Јозефина отишла у квартиљ па ће се, како се говори, венчати с њом потпоручник Јован Мишљете Цонић, који је већ ради тога учинио кораке да се преведе у цивилну струку. Све им то Микица прича, а ћате се претвориле у ухо, па слушају и уздишу. Увече је, обично, вечерао у соби из авлије, и ту се задржавао подуже.
Тако се и овога пута, кад је Вукадина возио, задржао дуго после поноћи, тако да, кад је Вукадин устао, Микица је још спавао. Тек око девет часова се пробудио и јавио да не може даље да их вози, али да их је предао другом кочијашу, своме побратиму Клемпи, који ће их поштено одвести. Микица се те ноћи картао и карта му је добро ишла, тако да је очистио добро помоћника казначејства, благајника из окружне команде (који се десио ту, дошав да исплаћује неко сено) и једног свиларског трговца и, згрнувши грдан новац, пожели им у четири часа изјутра „Лаку ноћ!“ — додавши — „Па извол’те и други пут.“ Па како је било изгледа да ће бити још неколико оваквих „овчица“ и „риба“ и да ће оваква берба потрајати још неколико дана, — то је Микица нашао да му је боље остати и џабаисати кочијашку зараду. А када га је Вукадин замолио да га не унесрећава, јер се може задоцнити па изгубити службу, Микица се смилује, па не само што му опрости ово што га је довде возио, него плати за њ побратиму Клемпи. И тако се Вукадин џабе возио и стигао на место опредељења свога.
Место Т* није богзна како велико, но чувено са људи зачудо предузимљивих, али баксуза. Основали су читаоницу која је пропала; почели су зидати цркву, па се један предузимач обесио а други побегао бестрага; скупили су паре из целе Србије и за неки споменик погинулим јунацима тога округа, па никако да ухвате траг тим покупљеним парама, али спомен о јунацима живи још једнако у срцима благороднога потомства; а добиће и школу, какве надалеко неће бити, само док се оконча парница са благајником.
Долазак новога практиканта начинио је приличну сензацију. Већ три-четири дана пре доласка његова име Вукадиново било је у устима многих грађана и грађанки; о њему се говорило у канцеларији, по кафанама и по кућама међу радозналим светом. Нагађало се, распитивало и надало. Питали су се: ко је, какав је, је ли фамилијаран или није, је ли играч, какав је весељак и тако даље. Практиканти су се надали да ће добити добра друга, начелник способна органа, из саме престонице, а госпоја Н. Н. да ће једва једном стећи зета. „Ако сад не упали“, рекла је, „онда сам изгубила сваку надежду за ову моју.“ А тако исто је и Вукадин био радознао и у колима размишљао: какво ли је, боже, то место Т*, има ли добрих механа и која је најбоље посећена, хоће ли бити згодна соба за самца, има ли каква лепа плава Швабица? И шта ти све није размишљавао један дугогодишњи а пуноплатежни практикант у колима, која већ почеше одскакати а тамо, а тамо, — кад се Вукадин трже из мисли и помоли главу испод арњева и погледа и виде да су већ наишли на неку грозну калдрму и да су близу вароши. Почеше већ чешће сретати свет у мањим и већим гомилама, и гомиле циганске дечурлије, која је трчала испред кола и иза кола, дерала се, гурала и претурала, и плакала, и гледајући једнако левим оком у кочијашев бич, дерала се:, „Дај ми, чичо, десет пара да купим ’леба.“
Баш је била недеља после подне кад су кола стигла у варош. Свет се размилео по улицама или седи испред кућа. Старији седе и разговарају се о разним полезним стварима ’игијене и лекарства, а млађи се шетају. По шест-седам девојака се ухватило испод руке, па ходају улицом и разговарају се о фризури, машлијама и о Мики телеграфисти како је ђаво. А Вукадинова кола пролазе и, како поред које групе седећих или ходајућих прођу, тако се за часак прекида разговор, свачија уста заћуте и очи се радознало управљају и гледају испред арњева са једним истим питањем: „Ко је?“, а са различним одговорима. Сваки је друго нешто помислио. Перица бакалин је одмах помислио да ће то бити онај омрзнути момак из трговине од фирме Пијаде и Букус, што је из Београда заредио по Србији ради вересије; пан Винил, апотекар, да ће то извесно бити државни хемичар, послат да прегледа апотеке; а Проха благајник, који се играо домине с Тасицом берберином, пребледе и само спусти дуплу осмицу до дупле беле, јер му се учини да то није нико други него комисија која долази да му запечати и прегледа касу; па и самога Тасицу текну мало (мада је давнашња ствар) због неких пијавица покојноме Крсти. Али сви су се пријатно изненадили кад су чули од механџије да је то само један практикант.
⁂
Чим је Вукадин дошао, одмах се пресвукао. Скинуо је прашно одело и обукао свечано — и то београдско, последња мода, па је изашао у механу, а одатле да се прошета мало до вечере. Како је одвајао Вукадин својим оделом од свију мештана, код којих су се недељом и празником могле видети све могуће моде од тридесет година па наовамо! Одмах се упознао с једним својим колегом, практикантом Икицом, и с њим прошетао главнијом улицом. За мало место, какво је Т*, то је био догађај, и само се чуло: „Ко је?“ „Шта је?“ „То је званичник из престонице.“ И Вукадин са задовољством примети да је овде много учтивији свет него у престоници; јер му се овде све помало уклањају с пута и гледе га, док у престоници нико никога не гледа. Задовољно је легао у постељу и дуго размишљао о новом животу који га чека.
Сутрадан је рано већ био на ногама. Свечано одело је употребио и тога дана, јер се имао да представи претпостављеном свом, а после ће га скинути, јер ће требати потражити стан, па ако га виде у фином оделу, мислио је Вукадин, затражиће много већу кирију; зато ће се после пресвући, узеће старо одело и при погађању апеловаће на малу плаћу и на сиротињу, која је природна последица мале плаће и великог поштења његова.
Обучен тако свечано, нашао се с Икицом и крену се у ону кафану где је сва интелигенција тога места долазила ујутру на кафу. То је била кафана „Код независне и уједињене Србије“ са огромном фирмом „Борба на Шуматовцу“ над вратима кафане. Ту се скупљало јутром, пред подне и пред вече, и чиновници и занатлије и трговци, јер ту је било највише новина, а и политика се најбоље терала и бистрила, пошто су ту долазили најписменији људи тога места, пензионари: Прока, Настас, Аксентије, Радисав и још неки, али све људи који имају своју прошлост и своју историју. Прока је радо причао о Катанској буни, Настас о Мектербаши и књазу Милошу, Аксентије о снази и величини Русије и о страшној хладноћи у њој, а Радисав с поносом о томе: како је у његовој кући у Београду седео руски конзул Вашченко. Они су обично заузели један дугачак сто (управо два састављена стола), и ту од раног јутра до мрклог мрака проводили, читали, бистрили политику, шетали се по кафани и саветовали келнере да се добро и поштено владају и да поштују старије људе, како би и од њих временом добри грађани постали. Обично је један читао, а остали су га слушали, и што су пре подне прочитали, то су обично после подне сви заборавили и онда наново читали. А најрадије би читали кад има нешто о Русији, какав успех или баш и неуспех њен. Када би им читао и тумачио Аксентије и тешио би их да је то само политика (управо ујдурма) руска да навуче непријатеља на танак лед. И тада би причао басне о Русији и о снази њеној, о руском кнезу који на ужасној зими седи крај отвореног прозора и једе сладолед, о сали у мањежу, која је тако велика да се у њој егзерцирају тридесет хиљада козака на коњима; о другој једној сали која је још већа, али коју он није видео, а што није својим рођеним очима видео о томе неће ни да прича. А други га слушају док им се не учини да је претерао, што му и примете, и тиме га само наљуте, и он онда устаје, покупи све новине, а капарише оне које се већ читају, па седа и удуби се у читање тако да неће ни кафу да поручи. — „Хоћете л’ кафу?“ пита га келнер. — „Јок, одговара му Аксентије, бришући наочаре, ја волим кућевну кафу. Кад ми моја Полексија зготови, онда знам да пијем праву кафу! Још моју пару није видела ова кафана за кафу! вели поносито. Мо’ш је, вели, сам попити!“
Тако седе до подне. Неко чита, неко се шета, неко чисти муштиклу, а сви кашљуцају помало. Што ближе ручку, све мање говора о политици. Тада се разговарају о пијаци, о кујни, о сомовини и кечигама, о томе шта је ко јутрос купио и оставио да се за ручак спрема; а чим чују да се удара славина у тазе пиво, а они један по један одлазе кући желећи један другом „добар апетит!“
Кад је Вукадин ушао, цела га је кафана спазила, и пензионари су га преко наочари мерили, разговарали се мало о њему. Известивши се да је нежењен, већ су почели правити комбинације, јер је сваки имао по нешто на удају и сви су сложни били да партија не би рђава била, само да добије указно звање.
Икица је Вукадина упознао одмах у кафани са механџијом, па и са касирком (која је новина била за то место). Механџија је покаткад предузимао лиферације, и мило му је било кад му је Вукадин представљен као практикант који ће бити придодат благајнику, и, држећи се оне народне „да је добро и у паклу имати пријатеља“, дочекао га љубазно и одмах се погодише за храну врло јефтино, и механџија одмах призва домаћицу да јој јави да имају једнога госта више.
— А, господин мора да је одскора овде? запита кафеџика, једна округла жена са сијасет младежева и белом шамијом опточеном плавим перлицама.
— Од јуче, — вели Вукадин и засука леви брк — из Београда.
— Одма’ сам примјетила да је господин београдски јеспап и форма, — рече кокетно и погледа га.
— А-ја, — вели Вукадин збуњено — није друкше.
— Ево, господин је дошао, — вели кафеџија — жели да се ’рани код нас. Четвртком и недељом пет, иначе четир, увече по јеловнику два.
— Та, сад за то је лако, него господин се научио у Београду… па ће сад овде муку да има.
— Е, — вели Вукадин — имао сам ја и тамо муку.
— А већ за кост вам нећу унапред говорити; уверићете се и сами већ… Не да се фалим, ал’ код мене се ’ране сем многих других и господин Коста професор, господин Спира, опет професор, а то су, што кажу, једни књижевни и светски људи, пред које не могу ма шта изнети јер знаду „Кокбук“ напамет; а кад они седну да једу, отвори се човеку један апетит, па да му је, што кажу, не знам како стомак покварен.
— Та ми ћемо се већ потрудити, — вели кафеџика — да се господину Вукадину свиди.
— Море ти, госпоја, само уживај, – вели Вукадин – ја сам сељачки син, а човјек сам танка стања, па ти много и не напишем. Нек ми се само ’љеба, меса и вина не омали, па ће све лијепо бити.
– А јесте л’ нашли стан? — запита кафеџика.
– Нисмо још, – вели Икица.
– А господин Вукадин ваљда много пробира, – вели кафеџина.
– Па и није лако здрав стан наћи, — вели Икица.
— Треба ми здрав, леп, удобан и видан стан, а то није лако.
– Здравље је, – вели кафеџика – што кажу, најпрече човеку. А вама сигурно треба и тишине због рада.
– Јесте, — вели Вукадин — потреви се ђекад па нешто имам да прочитам, јали да напишем.
— Видиш ли, несрећо практиканта, – вели кафеџика Икици – што је миран човек, а не по ти што тражиш само лепу газдарицу и леп комшилук… Ак, штотија нисам наредити – рече и попрети му очима. – Ја би’ теби почупала те твоје обешењачке шипке, што су ти пале преко чела, лоло, да би лоло!
–Е, нисам ја баш такав! — брани се Икица (а што му) – ја сам човек миран!
– Е, па… хоћемо л’, – запита Вукадин Икицу — да потражимо квартир?
– Можемо! – вели Икица и клања се да иде.
– Па ви само за њим, – испраћа их кафеџика – он има добар нос и густ… Па довиђења о ручку.
Кад се нађоше на улици, Икица му стаде ређати све познате му газде и газдарице од кућа, описивати куће и ћуди појединих газда од кућа и млађи персонал по појединим кућама.
– Ја, онако, знаш, – рече Вукадин, кад већ пођоше — волео би’ квартиљ и леп а и да много не кошта, јер знаш, ’фала богу, и сам си кукавац сињи ка̂ и ја што сам… а богме сам ти ја још црњи, грдно ме стаде онај црни Београд, па ако овде не уштедим, ништа ми вала друго не остаје него да штукнем у бели свет.
— Ама де! — теши га Икица — знам ја шта је невоља. ’Ајде ти само, има овде доста тога зеља, то јест јефтиних и удобних квартиља! Ево, и овај овде издаје се, — рече и показа на једну кућу.
— Па откуда знаш да се издаје, кад нема цедуље.
— Ти само уживај! — вели му Икица. — Овде то није обичај. Неће нико да лепи цедуљу… то му изгледа као да је банкротирао. Него знам ја онако без цедуље. Свуд сам ту ја седео. Променио сам, вала, више квартира него лена куварица.
И Вукадин пође за човеком тако пуним искуства. Икица га је провео кроз све сокаке и показао му је све куће које се издају под кирију.
— Ево, и ова се издаје, — и показа му једну.
— Па да погодимо.
— Та се кућа рано затвара. Газда је трговац, мрзи страшно ноћна тумарања. Он је и одборник општински, и као такав он је у седници одвојио мишљење кад се гласало за осветљење: „Ко је поштен, тај је пре мрака код своје куће, вели он, а пангалози којекакви нека ломе врат.“ А после, по кући сама нека звонца. Чим се макнеш и дирнеш шта, а оно само зазврји. Нисам ни три дана саставио, морао сам да бегам. Џаба ти квартира. Ту, дакле, знам да нећеш.
Кренуше се даље.
— Е, ево, и ова се издаје. То је кућа неке бабе; зими краде дрва, а лети веш и облачи крадом кирајџијине ципеле. Незгодан квартир! Бабац пролази кроз кирајџијину собу и има страст да ноћу долази да покрива кирајџију. А она је најмлађа у кући. Није ништа за тебе. ’Ајдемо!
У другој се улици зауставише пред једном кућом на којој је била цедуља с овом садржином: „У овој кући има једна соба за издавање с намештајем, односно шифоњером, вашкасном и перјаним јастуцима са шлингерајом и белом кафом ујутру с дебелим обрстом и парчетом милихпрота. Упитати у истој кући, пошто је Јелисавета удова Пајићка Аустиријанка“ (Ово „Аустријанка“ крупније написано и подвучено).
— Е да ли? — запита Вукадин и ухвати се за кваку.
— Стој! — викну му Икица.
— Што, кумим те богом великијем?! — Био сам ја и ту, па… мани се! Навалили неки рођаци, па… једна невоља… Ја мислим, вала, да јој је за оно три недеље док сам тамо био пола Баната дошло у госте! Па те сви криво гледе, ко̂ да си им оца убио. „Ово ми је, вели, брат од тетке; оно брат од стрица, од ујака, од стрине. Наша је фамилија, вели, врло велика. Има нас, вели, од свију степена сродства.“ А ја, ’ајде, верујем. Кад после почеше да долазе и неки Сврљижани винарски трговци, неке Тетовалије. „Па шта, реко’ јој ја напослетку, зар су вам и ово род?!“ „Нисам ја, вели она, трпила контролу ни од мога бившег супруга, нећу ни од вас!“ И откаже ми квартиљ. Није ни то за тебе.
Пођоше даље.
— Ала де лепе кућице! — рече Вукадин.
— Е, и ту није рђаво. Седео сам и ту. То је кућа неког Аксентија пензијонара. Има и ћерку, ама која фајда кад ти преседне од чиче. Просто ме удави са својим Телемахом; мало-мало па донесе Прикљученија Телемаха сина Улисева, па ил’ он теби чита, или те тера да ти њему читаш. Вели, друкчија је младеж била док се читао Телемак и Велизарије од господина Мармонтеља. Кад ти да какву књигу, а он хоће да те преслишава оно што си читао.
— Батали! — вели Вукадин. — Него, богати, да ли се издаје она кућа… она тамо где је она жена на прозору?
— Издаје се! — вели Икица.
— Па, дела, славе ти! — вели Вукадин.
— Мани се, — вели Икица. — Ко год се уселио, морао се што пре оданде иселити. Одма’ хоће пиоњерски наредници да га бију. Сад… Сад… ако се уздаш…
— Јок, јок, — виче Вукадин. — Таман би ми то требало… Овако још неуказном… А она онамо, где стоји она жена на вратима?
— Е, и ту сам ти, брате, седео. Не ваља ни ту. Оно, и добро је и не ваља. Газдарица је и лепа и добра, само чудо што воли да се служи кирајџијиним шнуфтиклама, па се онда фали међу женама по махали да их је добила за спомен. А чим добије новог кирајџију, а она одма’ не прима у физиту комшинице, него се посвађа и потуче с њима, па сутра тебе ни крива ни дужна гађају из комшилука кромпирима и каменицама. За месец дана неких пет пута сам позиван у суд као сведок. Џаба ти, рекох.
— Право велиш.
— Него ево овде ти саветујем. То је кућа једне удовице. Мужевљева фамилија јој даје издржавање, а девери је контролишу, па крије ко̂ змија ноге. Само има страст да жени и да удаје.
— Па’ ајдмо!
Уђоше унутра. И Икица каже газдарици, једној средовечној жени, зашто су дошли.
— Извол’те, седите, — вели домаћица, облачећи брзо либаде. — Прошћавајте што сам овако.
— А ништа, ништа! — вели Вукадин. — Што се мене тиче, ја, баш, овај… (па засука брк и извади табакеру).
— Мој друг јуче је из Београда, званичник је као и ја, па овде премештен, па би рад био једну собу… воли тишину.
— Молим вас, седите, бар за једно послужење. Савка, — викну у кујну — дај слатко, па пристави џезву за кафу.
— Нуде га у кафани, ал’ тамо је гунгула, а ми смо људи чиновници, на… деси се… треба по неки пут нешто и код куће да радимо, па нам треба тишина.
— Разуме се, — вели домаћица. — Што се тога тиче, слободно, вала, није што је моја кућа, али овде је тишина као мало где. Ето, жив господин Ика, па нек ми не да лагати, код мене су све карактеристични људи седели, и што кажем, људи учевни… сви професори. Господин Сима две године, докле га не преместише, све је код мене седио. Код мене тишина, а и он, душа ваља, ни жив да се чује. Забије се у своју собу, па све набада бубе на чиводе и меће смукове у шпиритус. После је већ почо̂ да меће у комовицу, ту из ове кафане преко пута, због што је шпиритус поскупио. А миран иначе и учтиван човек. Само се једном нешто изузео на ме, па ми се два месеца никако није јављао, него ме гледо̂ ка̂ крвник, ка̂ да сам му све по кући поклала, или прође онако поред мене ка̂ поред чифуцког гробља. Замислите само! Обедио ме да сам му склонила неке, каже, ретке бубе, па их дала господину Љуби, опет професору… и он се млати с травама и бубама и фаћа пауке по шумама, хоће, кажу, да им пише историју; а с њим се опет господин Сима грдно завадио због науке.
— Учени људи! — вели Вукадин и запали цигару. — Па свету чудно…
— Баш, богами. Што кажу: Где су кола мудрости, ту су троја лудости. Извол’те, служите се… слатко од вишања. Ономада сам га кувала.
Гости се послужују, а домаћица изиђе да нареди у кујни за кафу. Док се она напољу бавила, гости разгледају собу.
— Море, кол’ко ти можеш да даш? — запита брзо Икица.
— Ја вала од осам динара ни парића више.
— Па, — отпоче Икица, кад се газдарица вратила — ми још и не почесмо о ономе зашто дођосмо. Дакле, коју собу издајете?
— Па ову у којој смо. Соба видна, сува, лети ’ладовина, а зими се добро греје.
Сви се сложише у томе да је соба доиста са свима побројаним својствима исправна.
— Па лепо, газдарице, шта онда, дакле, тражите месечно? Ал’ напред вам кажем да је мој друг човек сиромашан, као и сам што сам, — а мора да пази на чиновничку чест; на разне добротворне цјељи, на књиге и тако даље…
— Вала, још грђи. Ти си бар самац; једна душа једна гуша, а ја издирем баш ка̂ исти сивоња.
— Па мислим да није много дванаест динара и да имам права да држим моје стајаће руво у вашој соби… и после, кад ме посјете госпођа помоћниковица или казначејка, да их могу овде увести; и после, двадесет четвртог јула пада мој имендан, Св. мученица Христина, па тога целога дана примам посјете и честитања у овој соби. То је све, а соба вреди толико, мислим.
— Оно, — вели Вукадин, — знате што кажу: да је град за пару, па кад нема паре — скуп је. То ти је, вала, госпоја Христина, и са мном. Да сам ја сам, па ласно би’, ама виси ми о врату сва моја вамилија, па морам свакога мјесеца да плаћам кући мало ашлука, а мени што остане. Него осам динара.
— Мало је! — вели Христина.
— Није мало! — веле углас Икица и Вукадин.
После дужег ценкања погодише се за осам динара, али под тим условом да газдарица има право још једнога пустити у ту собу.
Утом стиже и кафа. Вукадин се рукова са госпођом Христином, а Икица пресече погодбу.
— Е, па срећно! — вели Икица. — А већ знам да ћете бити задовољни са мојим пријатељем Вукадином и захвални.
— А оно… што кажу… и ја ћу се већ трудити… гледаћу да не будем постидна. А после, ја сам батли руке то већ цела варош зна. Из моје куће нико се није иселио од своје воље, него или му дошао премештај или женидба, односно удадба. Ко је у мојој кући седео, ако је био мушко, ускоро се оженио, а ако је било женско, ускоро се удало. То не сме фалити! Три су учитељице одведене из моје куће. Па надам се да ће се тако нешто и с господином Вукадином стрефити. А имам баш једну прилику… па као поручена.
Вукадин срче кафу, ћути, пуши и стиди се мало.
— Ако желите, — наставља госпођа Христина — могу кол’ко сутра ујдурисати да се видите.
— Хоћемо л’? — упаде Икица и устаде.
— А после, — устаје и домаћица — није баш ни без пара… Ја знам шта се тражи у данашње време! Куку, а ја вас напала ка̂ ’ајдук на друму. Прошћавајте. А имаћемо каде и после.
— Разуме се! — вели Вукадин праштајући се. — Дакле, ја ћу довече већ овђена ноћити.
— Извол’те, извол’те, ка̂ у своју кућу, — вели испраћајући их.