Глава десета
у којој је описан Вукадин какав је у звању, кафани и друштву, и како је текла дугогодишња борба између памети и срца Вукадинова.
Вукадин се одмах уселио у стан и разместио „оно мало своје сиротињице“, како се имао обичај изражавати. Соба је била већ и пре тога лепа и пространа, и пуна намештаја. Ту миндерлуци, орман, сто, две столице, огледало са везеним пешкиром над њим. По зидовима слике и фотографије родбине и познаника госпоја-Христининих, а у средини свију фотографија једна очевидно одликована и јаче истакнута од осталих, јер око ње беше венац оплетен од траве, која се о Духовима посипа по цркви. На фотографији једна мала женска у фесу, либадету, и са бајадером око паса, а поред ње стоји један бркат човек, у униформи народног војника, у војничком ставу, исуканим голим тобџијским тесаком.
— А ко су вам ови? — запита Вукадин, пошто је наместио своје ствари и стао разгледа ове затечене у соби.
— Та, кажу да сам то некад ја била; а тај што стоји ту крај мене, то је мој покојни супруг, бог да му душу прости!
— А, тако! А јесте л’ одавно удовица? — Богме, одавно. Има шест година, а мени се чини да је читав век прошао… — Како је мени без свога, што кажу, човека! Хе-хе, ја само знам шта мени оскуђева!
— Разуме се… није лако…
— Јао, ја знам како ми је —
— Свакако је губитак! — теши је Вукадин.
— Куку, како да није! Изгуби човек шамију, што може другу купити, па жали, а камол’ да не жалим мужа! А ја знам да онаког никад нећу добити, па да се, што кажу, још сто пути, боже ме прости, удам… А узели смо се, онако, врло лако,… случајно… а дотле се слабо познавали. Прошао он једаред крај наше куће, па видео мене како сам се крај бунара стрефила, па из кофе поливала ноге… па му се нешто допала… Па запо̂ човек, па мене, па мене; ја л’ мене, ја л’ ниједну другу! Ја све кажем да је то судбина, господин-Вукадине. А дотле, кад ми ко каже: „То је судбина, суђено је!“ а ја кажем: „Батал’те то, то су бапске враџбине.“ А сад и сама верујем.
— Вала, и ја кажем. Ето, знам толике моје другове, па кудикамо глупљи од мене, па они лепо ванџирају, па се окитили ка̂ липа у пролеће, а ја ти, госпоја, остадо’ да „кљуцам ка̂ жуња у сух пањ“.
— Па тако ће, тек случајно, и вама да се нешто допадне! Па нит’ она вас зна, нит’ ви њу дотле видели, а оно тек се чује по чаршији: „А чусте ли шта би?! Испросио господин Вукадин ту и ту; доноси му пет стотина дуката.“
— Мучно, богами!
– Ето већ синоћ дотрчаше неке из комшилука, па ме питају: „А кога си то узела у квартиљ, тетка-Христина?“ питају ме, а ја им кажем: „Видећете! Стрпите се, није далеко, велим, Св. Христина. Па нек ћаћа само доста спреми, зашто је, кажем им ја, господин Вукадин из престонице, тамо је имао на сваки прст и с миразом, а де ли без мираза!“ А имаћете и овде да бирате; ето: господин-Аксентијева Калиопа, прија-Руменина Дара, па Мица, па Перса, па Тинка, па Радојка Тиће шпекуланта, отац јој је са села, ама је већ одавно у вароши, и не рачунамо га у сељаке; а она здрава ка̂ од брега одваљена, кад корача све се тресе патос и порцулан на шифоњерима, а корача ко̂ артиљерист!… Има, има, господин-Вукадине, не могу свију ни да се сетим, а свака доноси понешто.
– А, мучно, мучно, богами! Која има од ћаћка, та неће за практиканта. Она тражи чиновника ја л’ овицира, ја л’ указ, ја л’ звездице; а која ти се још заљубила у „претпис“!
–Ићи ће то већ, ићи, не брините се ви, то је моја ствар. Само кажите хоћете л’, а за друго је већ моја брига! Ја кад запнем, море, и калуђера ћу да оженим.
⁂
Од тога дана на једнако до дана св. Христине газдарица је сваког дана нашла прилику да Вукадину спомене за женидбу. И кад је здрав био и кад је поболео мало; и кад је увече доцне дошао, и кад је рано дошао кући, и кад се лепо провео и кад се тужио на дуго време, увек би му госпођа Христина споменула да би све то друкчије и лепше било да је ожењен, па да има лепо „свога, што кажу, друга“.
– Ето, – говорила му је госпођа Христина – како сте здрав као дрен, па је л’ то богу плакати да тако здрав просто венете без супруге.
Или кад би се Вукадин само мало потужио да му није најбоље, а она би опет дошла на исту тему: — Ето, како сте сад мало болесни, шта би вам вредило да сте ожењени, па жена да вас двори. Оно и ја дворим, ама знате како је; туђа рука не превија, туђа мајка брдовито стере.
Кад Вукадин доцне у ноћ дође, она му сутра вели:
— Ето, идете по механама само да утучете време, не знате шта ћете да радите; а да сте лепо ожењени, ви би лепо знали шта треба радити.
А кад Вукадин рано кући дође, а она опет има разлога, па вели: — Ето, а да сте којом срећом ожењен, па сад лепо да узмете жену под руку, па да је изведете мало у кафану, него сте се забили у ту собу ка̂ калуђер.
Тако га је кљуцкала у главу свакога дана, све до свога имендана.
Дође и имендан.
Целога се дана успропадале жене по вароши из куће у кућу на честитање. Света Христина је женски светац, па људи и не иду него само жене, зато и јесте грдна разлика између слава и именданова (преко дана, разуме се). На славама је, истина, свечано и величанствено, али некако утегнуто, мртво, са многим подужим паузама; док на именданима иде то све интимније и живље и без икаквих пауза, на славама сви ћуте или највише да се по један осмели да говори, а на именданима никад прекида и пауза, него увек по неколико њих у један мах говоре; на славама увек ћуте и слушају једнога, а на именданима сви говоре и нико никога и не слуша; на славама се обично о сваком добро каже, а на именданима се цео свет оговори, — укратко, слава је мушки, а имендан женски празник.
И код госпође Христине је све лепо ишло тога дана. Посете пуно, и то све отмена света. И госпођа начелниковица, председниковица окружног суда, жена председника општине, прве трговачке жене, а да осталу боранију и не спомињем, удостојиле су посетом својом госпођу Христину. Комшика њена, госпођа Полка, која је седела преко пута од госпођа-Христинине куће и која се ужасно мрзила с госпођом Христином, седела је тога дана на прозору иза завесе и бројала и набројала је двадесет и седам виших и тридесет и пет нижих госпоја (сем деце њихове) само до три часа по подне, а после већ од једа и грдне пакости није могла да броји више, него је капитулирала и она, обукла се и кренула се и она преко пута, да се на овако свечан дан помири с госпођом Христином. Како је било госпођи Христини кад је видела свога вишемесечног непријатеља где савија врат и снисходљиво долази да се помири. Госпођа Христина није била жена пакосна, што јој је било на уму, то и на друму; истину никад није хтела ни могла да прећути, па ако није баш било прилике да је може некоме у брк казати, а она је бар рекла иза леђа.
— Срећан имендан, тетка-Христина! — вели госпођа Полка.
— Хвала, хвала, тетка-Полка! — одговара госпођа Христина.
Она дочека лепо госпођу Полку, и како се лепо почело, лепо би се извесно и свршило, да се госпођа Полка не маши руке госпођа-Христине да је пољуби. Госпођа Христина трже руку од уста и брзо окрете Полкину руку, да она њу пољуби у руку, а госпођа Полка не да. И сада настаде један чудан призор! Тетка Христина и тетка Полка држе се чврсто за руке и једна другој стаде окретати руку, приносити устима и отимати, а једнако вичу и једна и друга: „Та, пуштајте, тетка, нисам ја баба!“ док тек госпођа Полка јаукну: „Куку, извинусте ми руку!“ Али је већ било доцкан: тетка Христина пољубила је држећи чврсто, као оковима, руку тетка-Полки.
И тако сад беху две тетке, тетка Христина и тетка Полка, опет онде где су пре неколико месеци, пре свађе, биле. И онда су се због истог случаја позавадиле, па и сада би, да није тако свечан дан био. Госпођа Полка оћута, седе понуђена и очекиваше онако љута послужење. Била је просто као отрована, али се савладала и отпочела сама разговор. Питала је је ли било гостију, и послужила се слатким, и усред својих малера и своје данашње несреће утешила се бар тиме што је приметила да је „слатко“ мало ушећерено и да у кафи има јечма или цигурије (или тако нешто), а приметила је и по политираном орману доста дебелу прашину.
Али та непријатна сцена заглађена је била и заборавила се брзо увече.
Увече је било мало посело код госпође Христине. Скупило се лепо друштванце од момака и девојака и њихових мајки. Дошла је између осталих и Аксентијева Калиопа с мајком, и Дара са мајком Руменом, и Радојка, и она с мајком, а од мушких је био ту Вукадин, и Икица, и Н. Н. професор.
С почетка је ишло мало утегнуто. Мушки су пушили и ћутали, и, пуштајући густе димове, разгледали албум, а после неке слике по зиду; а женске су се збиле у други крај и шапутале. Тек од времена на време чуло би се: „Што ли то нема господина Мике?“ — „Ди ли је, боже, господин Мика; глуво друштво без њега!“ — „Да није дежуран вечерас?“ питају жене. „Није. Управо био је, али је платио четири гроша и кутију дувана, да га замени један друг његов“, одговарају мушки.
Тако се разговарају и очекују Мику телеграфисту.
— ’Ајте певајте штогод! — вели госпођа Христина. — Какво је то друштво, заћутали, ка̂ да седимо код мртваца.
Женске се стиде и нукају једна другу, а мушки се извињавају да су промукли. И тако потраја још неко време.
— Ех, нема ништа без Мике! — вели домаћица послужујући кафом, док тек уједаред заћуташе.
Из авлије се чу армоника и певање:
Ој, девојко, што ме мориш,
Што ми врата не отвориш? —
— Ево га! То је он! — викнуше девојке.
— Ми о курјаку, а курјак па на врата! — вели домаћица.
Ја би’ врај-врата отворила,
Кад би мај-мајка дозволила —
чу се опет споља. Девојке се стадоше гуркати и погледати на Радојку, а ова у земљу, поруменивши.
— Радојка, — шану јој Дара Руменика — то се на тебе односи. ’Ајде, отвори му!
— ’Ајде ти, несрећо. Мислиш, ја сам ко̂ ти, па трчим за сваким мушкарцем! — рече Радојка и исплази се на њу.
У том уђе и Микица у белим панталонама, црном капуту са сомотом продуженим рукавима, исеченим прслуком, и као жеравица црвеном свиленом машном око врата, а под пазухом носи хармонику.
Одмах се осети већа живост, ослободише се и мушки и женски и измешаше се. Донесе се вино, а с њим отпоче и живљи разговор. Калиопа седе до професора Н. Н., Микица до Радојке, Дара до Вукадина, а Икица опет до неке која је једнако ћутала; а после, као кафански човек, диже се и оде газдарици у кујну, па је час у соби био а час у кујни, где је помагао госпођи Христини.
У соби се развезао жив разговор. Професор Н. Н. је са госпођицом Калиопом говорио нешто о књижевности, о старом словенском језику и о двојини, која се код нас већ изгубила; а кад је госпођица почела зевати, он окрете разговор на занимљивије ствари. Причао јој је колико има часова и колико има ђачких писмених задатака да поправи, а после је питао да ли се и она бави читањем и, кад је ова рекла да је страсна читатељка, запитао ју је шта чита. Господину се професору није допала та лектира.
— Сажаљевам вас, госпојице, — рече јој. — Него, и нисте ви криви; криво је друштво у коме сте и чији сте ви само један, тако рећи, производ. То је све романтика, и то она најглупља романтика, која је давно критиком осуђена и сахрањена. Сад реални правац влада и у песми и у приповеци. Што не читате Золу, нашег Јашу, Чернишевског, коме се и сам Џон Стуарт Миљ поклонио и признао: да има јаку логику.
— Па ја читам што ми даду, — рече госпођица Калиопа наивно.
— Па то је, немате избора! Ако сте подобни да прекинете с романтиком, ја бих вас могао послужити делима од грднога утецаја на данашњи социјални прогрес; могу вам донети Золу у преводу, Јашине Песме, Чернишевскога јединствени роман Шта да се ради? Те ствари читам и својим ђацима у гимназији. А оно остало само заглупљује читаоце и масу. Да, заглупљује. И ја остајем при том чврсто.
— Ју, господине, па онда сам, ваљда, и ја?…
— А, пардон! — поправља се професор. — Вама се још може помоћи. Нисте ви сами који сте рђаво упућени. А није ни лака ствар борити се са старим заоставштинама, предрасудама, рђавим укусом.
— А откуд ја знам!? Ја волем оно што је лепо и занимљиво. Што добијем, ја читам —
— Па лепо, — вели професор — али шта читате!? Читање може и отров да буде. Верујте, госпојице, мој је укус сасвим друкчији! Ја бар никад те ствари не бих читао.
— Е па лепо, а ви ме научите шта да читам.
— Ако дозвољавате, ја ћу вам пробрати одабрану лектиру. Експериментални је роман од Золе наовамо ужасне успехе учинио и силна утецаја имао на масу, која је —
— Та молим вас, господине Н. Н., зар смо се зато скупили вечерас да држимо предавања? упаде Дара која је, забављајући се с Вукадином, приметила Калиопу да се рђаво забавља. — ’Ајте, господин-Мико, засвирајте штогод, а ми ћемо да вам помажемо певањем. ’Ајте баш ону моју, ону: „У гробљу се…“
Засвира Микица, а друштво га помаже. Испеваше и прву и другу строфу те жалостиве песме, а кад испеваше и последњу и најжалоснију:
Тјело моје са’раните,
У гробље га спровађајте;
Проклет да је сваки онај момак
Кој’ је кладне љубости!
Дара погледа значајно Вукадина, па ће тек после краће паузе полако запитати:
— Господин-Вукадине, јесте л’ чули ову песму?
— Вала, слушо̂ сам је ка̂ исту керувику, — вели Вукадин.
— Па јесте л’ приметили што? Знате л’ на кога сам мислила кад сам је певала?
— А богме ти хич не знам! — вели Вукадин.
— Знате ли који је тај момак кладне љубости? Познајете ли га?
— А ђе ћу да га знам и познајем, кад нијесам пјесму срочио!
— Познајете га ви врло добро! — вели Дара, па ућута, а после мале паузе додаде: — То сте ви, господин-Вукадине.
— Зар ја?! Еј, добога! — вели Вукадин правећи цигару.
— Јесте л’ добијали неке поздраве ово дана преко тетка-Христине од неке личности?
— Јесам, — вели Вукадин.
— А је л’вам казала од кога су?
— Није.
— А да л’ је познајете?
— Ја јок. Мањ’ ако ми ви не кажете.
— А што да вам кажем, кад сте је виђали и познајете је, врло добро је познајете. Виђате је сваки дан.
— Зар и данас?
— И данас и јуче и прекјуче… и вечерас.
— Па која је, реци ми, кумим те овијем љебом —
— Е, то не могу, али толико само могу рећи да ћете је видети вечерас. Ухватиће се до вас с десне стране у првој игри.
— А, да’ко и мене кукавца једном сунце огрије.
— А, бајаги, ви осећате нешто! — вели Дара.
— А што? Зар ако нисам „указни“, да ваљда ништа не осјећам?!
— А, то не мислим, — вели Дара — него… тек онако… ви Београђанин —
— А нијесам ја Београђанин, и не до̂ бог! Ја сам ти, женска страно, одонуд одозго, Ера тврда вјера, ако сте почем чули кадгод. ’Ајде море Мико, загуди вјере ти, нешто да опружимо краке.
— ’Ајде да играмо! — гракнуше сви.
— Деде ону! — викну Икица. — Ону нову.
И Микица засвира неку нову игру, коју дотле нико није ни прочитао у реду игара а камоли да ју је играо. То је било новокомпоновано Практикантско коло, које је компоновао сам Икица практикант у почаст скоро основаног Практикантског удружења. Одиграло се онда на се́лу, које је давано после посвршаваних послова, — онда па, ваљда, никад више. Коловођа је био Икица. Он је отпочео играти и позивати, затурио бесно главу, па десном руком тера косу навише, а леву пружио нудећи тако да се ухвати која била. Одмах поскакаше и похваташе се. Настаде карамболирање, гости не умеју да играју, него једно друго чепа и гура и бе̂ди за неуспех, а Икица само виче: — „Пазите на мене, на мене гледајте! Госпођице Даро, ’ајте у коло, помозите ми, ви сте играчица.“ Ухвати се и Дара десно од Вукадина.
— Еј добога, вели Вукадин, ја се упалих.
— Ех, ви то само кажете! — вели Дара и стеже га за руку. — А од чега то.
— Не знам, вала, ама ти горим ка̂ луч од црнога бора.
— ’Ајте, па пазите на мене! — вели Икица.
— А ти, Вукадине, прави мало ситније кораке; кракат си ужасно!
Играње се опет настави, али још горе него пре.
— Како се игра? — гракнуше сви.
— Три корака десно, два лево, и један у месту, — учи их Икица.
Опет се наставља играње, али готово још горе. Једно је друго кривило и бедило, а сви се сложише да је највише кварио Вукадин са својим крупним корацима.
— А џаба ти играња, — вели Вукадин, који и иначе није био играч, па се пусти из кола, а за њим одмах и Дара.
Док су остали играли, Вукадин и Дара су се разговарали.
— Ви слабо играте? — запита Дара.
— А јадно ми играње, госпођице Даро, кад ми није до игре. Весело срце куђељу преде.
— Ви можда, као Београђанин, радије играте немецке игре… Е то је, богами, овђе ређа ствар.
— Ама јок, госпођице, душе ми, не! Баш сам ти више мерак на наше сељачке; па кад ухватим а земља какву снашу, па клиснем с њом у страну, а земља се све утолеже под нама. А овђе по варошки, фино… ухвате се за нокте, а тамо за руке. Е, то да ми је, па да му ја онако мојски, старински, поведем па кад се залетим да се чак у другом сокаку зауставим. Да су ми, видиш, све ка̂ Радојка ова, чини ми се, би’ полећео у облак.
— А што, — вели Дара — зар вам се баш тако допада Радојка?
— Како човјече! Ка̂ печеница међу пршутом.
— И-ју, господин-Вукадине! А нас, дакле, ко̂ и да нема!… Е, нисам се од вас томе надала! Бар од вас Онда боље да нисам ни дошла! Питајте тетка-Христину. Ја нисам ни мислила да долазим, извинила сам се кад ме је позвала, због главобоље. А тетка каже: „Да знаш само ко ће још бити! Биће господин Вукадин!…“ Баш тим реч’ма… Е, онда, помислим ја у себи, мораш, па ма ми како било! А сад се кајем што сам за вашу љубав дошла! Једино за вашу љубав, — рече и окрете мало срдито главу на страну.
— Еј, добога! Да грдан ли сам ти грјешник! — вели Вукадин сав блажен.
— Наравно, — наставља Дара — Радојкин отац први газда, Радојка прва миражџика у вароши, а ви из Београда, па… Микица је, истина „хугиста“ телеграфиста, али још није ни просио. Може још свашта да буде. Знам ја добро све мушке! Уживају кад могу да унесреће слабу женску.
— А што? Ви сте, бајаги, несрећни?!
— Па видећете и чућете кад сад не верујете, — вели Дара гласом који мало дрхташе.
— Несрећан је, фрајла-Даро, крпељ, што пукне кад се наједе.
— Е, вама је све до шале. Уживате кад је мени тешко! — рече Дара и устаде са миндерлука и остави Вукадина, који се трудио да се покаже хладан и равнодушан, иако је у ствари био као онај, да се послужим туђим упоређењем, вулкан коме је на врху био снег и лед, а унутра сам огањ и растопљена лава.
Док су се они разговарали, и они су тамо игру свршили. Настаде одмор, а после песма, док Микица не изађе с предлогом да одиграју коју друштвену игру.
— ’Ајде, — вели Микица — да играмо нешто, да не стоје уста забадава.
Сви радо прихватише предлог. „Врло добро!“ гракнуше све женске задовољно, па се стадоше гуркати и чешати уста.
— Добро те се сетисте, — вели Дара — ја би’ бога ми, и заборавила.
— Славно, — дере се Икица и трља руке и вришти задовољно. — Деде брже само, није живот хиљаду година. Хехе! „Уста сврбе, ’оће да се љубе!“
— Деде коју ћемо? — запиташе.
— Чекајте, — вели Икица, који је у таким приликама увек уза се носио штампану Лиру и Списак и опис друштвених игара, својом руком преписан. — Ја то увек уза се носим, нек се нађе, у злу не требало! (Па им изређа неколико тих игара као: „Иконе“, „Поште“, „Цвећа“, „Адвоката“ и још неке).
Они одиграше све те игре. При игрању ових игара Дара је играла као да тога Вукадина и нема на свету. Њега у игри никако није спомињала, нити му се обраћала. Штавише, замолила је професора да он њу и она њега једнако тражи, и да је позове да заједно шетају, а то све у инат Вукадину. И постигла је. Доиста Вукадин није могао остати равнодушан. Пребацио је ногу преко ноге, ћутао и пуштао густе димове; пљуцкао ситан дуван, а цигара му се сваки час развијала. И Дара је са задовољством приметила како је Вукадин мало-мало па кришом испод ока гледа.
Дође ред да се враћају фоте. Одредише се и судије, Ика и Дара, да суде. Они одоше у побочну собу, а после неког времена јавише се и стадоше изрицати пресуде и враћати фоте. Професори вратише неку књижицу („Уништење естетике“), и он мораде заређати и стати пред сваку даму, не изузевши ни тетка-Христину и тетка-Румену, и рећи: „Боже, боже, да пријатан ли ти сам у женскоме друштву!“ Вукадину вратише ћилибарску муштиклу од пет дуката (коју му је, одмах првих дана њихова познанства у Т*, дао за спомен Атанас Лиферант), и он је морао трипут викнути (ударивши се сваки пут у груди): „А јој, кукавац сињи; оженио бих се, ама неће ниједна!“ — „Чија је ова фота?“ запиташе опет судије и показаше један шлајпик од црвена сомота, у коме је био динар и нешто бакра. — „Мој“, вели Микица. Њему одредише да стане пред Радојку, па да отвори пред њом шлајпик, па да каже трипут: „Ја бих вас узео, госпођице, из чисте љубави.“
Сви осуђени извршише уз задовољан смех осталих оно на што су осуђени. Друштво се живо расположи. Једини професор поче се спремати да одлази.
— Куда, куда? — рече неко из друштва.
— Морам, — вели овај и устаде. — Већ је дванаест часова, а сутра имам у осам час, па морам. Сад је дванаест, а сувремена ’игијена вели да је седам часова нужно, а и довољно, да се поправи истрошени организам. Морам. Извин’те што кварим друштво, — рече клањајући се свима, сем Даре, на коју беше љут ради онакве осуде.
А да је причекао још мало, видео би да има, што кажу, и над попом попа, и добио би сатисфакцију. Јер кад у другој игри друге судије запиташе чија је фота, и Дара рече да је њена, осуди је Микица да падне у бунар двадесет и осам хвати, таман вели, колико јој је година, али да се, пошто су сада нове мере усвојене, претвори у метре, и да јој се то у новим мерама рачуна дакле отприлике: педесет и шест метара.
— А нећу, нећу — виче Дара. — Нећу нове мере.
— Не може, не може, госпођице Даро, — вели Микица — само старци и бабе рачунају на старе мере, а млађи на нове.
— Па добро, — попушта Дара — ви то ко̂ чиновник боље знате.
— И да је — продужи Микица пресуду — г. Вукадин као дугачак и кракат вади из бунара.
— Никако! — отима се Дара.
— Јок ја! — виче Вукадин. — Не квасим ја ни за кога моје тозлуке.
— Е, па мора неко! — вели Микица и погледа по свима, па се заустави на Икици, који је иза једне бабе стао, склопио руке, па крадом молио Микицу да њега одреди.
— Па добро, онда Икица, — вели Микица.
— Врло добро — радује се Икица трљајући задовољно руке — ако се удавим, није ни штета, мали сам, боље раније.
— Дакле, госпођица Дара ће пасти у бунар дубок педесет и пет метара.
— Куку мене! — вели Дарина мајка и погледа брижно по друштву.
— Ништа се не брин’те — умирује је Икица — хехе, то је само ко̂ бајаги. Ја ћу је вадити. Само, госпојице Даро, молим вас, немојте као дављеник да ме шчепате јако, па да ме одвучете.
— О децо, децо, баш свашта од вас! — вели Дарина мајка, једна мирна старица, која је слабо излазила у друштва, а само једаред била у Београду код Пашоне на Булевару, одакле јој је само једна слика живо остала у памети, а та је како је неки Швабо посуо и запалио неко јело па јео као неку ватру. Целе вечери је само њега гледала, а сутра — сећа се — да је болела шија од честог кретања на ону страну. И сад почеше бабе разговор о негдашњим давно прошлим временима, кад су оне биле девојке, како је онда све друкчије било.
У томе се већ десила несрећа: Дара је „пала у бунар“, а Икица је почео ревносно вадити. Пољупци су тако пљуштали по несрећној удављеници, да је чак патролџија на сокаку чуо и помислио да се овде унутра шамарају. А Вукадину се нешто стегло, па му се отегло бестрага дуго то вађење.
— ’Ајде, море, свршите то већ једном! — рече Вукадин не могавши више трпити, па се окрете Дариној мајци. — Не знам како теби, госпоја, ама ја ти баш не кабулим ово. За мој рачун није ово никакво весеље. Да се нешто дигну наши прађедови, па да дохвате један оплавак, па да зареде овако по нама, па ђе кога дохвате.
— О, бог те поживио дете, — вели му баба — из уста ми извади.
— Е, нема ти тога у моме селу, госпоја, — ја сам ти, знаш, сељачко дијете. Друкше је то код нас. Запјевају уз гусле па све ћути и слуша пјесму, а нема то, да кажеш, да се гледају но сваки преда се гледа ка̂ да је стопарац изгубио па га тражи. А да ти женско чељаде погледаш, ја л’ пољубиш, ка̂ ово ноћас овђена, е не би га читав изашо̂ мајци, па да си ка̂ Мучањ велик!
— Право велиш, дете, — вели Дарина мајка. — И ја ти не бегенишем то, тек шта му знаш, такав му сад адет… не може друкше да се уда.
Сврши се и фота. Поседаше опет сви. Дара седе као случајно до Вукадина, па се, онако сва зајапурена, хлади марамицом, а гледа у Икицу.
Вукадин пушта густе димове и ћути.
Тетка Кристина послужује.
Настаде жив разговор, заџакаше сви, само Вукадин не зна шта да отпочне, док напослетку и он гукну и ослови Дару.
— А вама, сестро, ка̂ мало одвише врућина?
— Врло, — вели Дара па се хлади даље.
— А од чега ли то, славе ти?
— Боже мој, господин-Вукадине, како то питате? Па од пољубаца, — вели му Дара тихо.
— Еј добога, зар може и од тога?!
— Како да не може, кад је било.
— Ја грдно ли вас изљуби, — продужује Вукадин мало јетко и пакосно. — Добро те остасте живи!
— А што, — вели Дара — па то је само шала.
— Ама, знаш како кажу, свака шала пола истине!
— Па ништа, — вели Дара — баш да је све истина, па шта онда?! Ваљда сам већ прстенована, па да ми то убије срећу?! А као шта фали господин-Ики?
— Фали му мало указа, — вели Вукадин.
— Па ко̂ и вама. Ал’ он је барем светски човек… није хладан ко̂ ви.
— Е, што ми наказива! — вели Вукадин после краће паузе. — Дакле, ја хладан… па ја, онако, велиш, ка̂ камен станац. —
— Јесте, па бољи је од вас.
— „Ћуд је женска смијешна работа! Хиљаду ће промијенит вјера, да угоди што јој срце жуди“, цитира Вукадин.
— Е, ако ћемо у стиховима да се разговарамо, господин-Вукадине, онда умем и ја. Господин-Мико, ’ајте помажите ме. ’Ајте ону, ви је већ знате, — рече Дара која је дотле са сатанским задовољством уживала у Вукадиновим мукама, па запева ону стару песму: Ах, проћи ће т’ млада лета из средине:
Сетићеш се туге моје,
Кајања ће доћи час,
Пожелићеш: бог обоје
Да састави опет нас.
И усамљен у поноћи,
Ти ћеш слати небу взор:
Али ћеш се без помоћи
У свој тужни враћат двор.
Вукадин се одобровољи, разли му се неко блаженство по телу, јер осети да је песма њему говорила, као и сваки заљубљени предаде забораву све. И он осети да му је Дара милија него игда, те постаде љубазнији, уколико је он то, наравно, могао.
— Е, баш лијепо пјевате, ка̂ славља са дубове гране. А ђе научисте то, душе ви?
— Е, па ја сам члан певачке дружине, — вели Дара. — Певам женски сопран. А јесте л’ ви?
— Био сам неко време, па чим почеше учити ону Марсељезу, а ја баталим, као неуказном шкодила би ми. А певао сам бас.
— Ју, бас! Ја чудо волим басисте. Ти ми некако изгледају право мушко.
— ’Оћемо л’, децо! — викнуше маме.
— Та остан’те! — зауставља их домаћица.
— Е, време је, богме, — вели Румена. — Ено момци Трајка фурунџије поустајали већ, па се умивају из џезве.
— Да се иде, да се иде! — викнуше опет маме и стадоше се опремати и кретати омладину.
— Ама тек прошо̂ један сат! — вели домаћица.
— А, лаже ваш сат.
— Није, богами. Сат је врло добар, иако је дуварски. Никад није био на оправци, — брани се домаћица. — Кад се мало поквари, ја га протресем ка̂ Ера лонац с купусом, па он опет ради.
Али не помаже ништа. Морадоше прекинути своје најпријатније разговоре, и Калиопа с Икицом, и Радојка с Микицом, и Дара с Вукадином.
Настаде праштање и извињавање (ако је ко кога, то јест, увредио).
— Чује се само: „Збогом, лаку ноћ, па прошћавајте“, веле бабе, „шалу је бог оставио.“
— Лаку ноћ, — вели Дара Вукадину, који је допратио до њених врата, стежући му руку. — Пријатно спавање! Па ако што лепше сневате, господине Вукадине, а ви не будите себични него преврните јастук, па да и ја исто то сневам.
— ’Оћу, вала преврнућу и губер и цио кревет, — вели Вукадин.
— Лаку ноћ — рече Дара и истрже руку и залупи авлијска врата, па оде певуцкајући.
Одоше.
Вукадин још остаде. Из Дарине авлије се чуло певање. Последња строфа оне песме коју је пре једног часа певала:
Још смо близу једно другом,
Док је време прећи пруд;
Преволи се мојом тугом
Још те воле моја груд!
⁂
После четврт часа нашао се Вукадин с Икицом и Микицом и испричао им све ово. Био је сав блажен, уши су му гореле од силне љубави.
Икица му одмах учини предлог.
— Ти сад требаш да јој вратиш то, — вели му Икица.
— Па како? — пита Вукадин.
— Да одемо да јој певамо под прозором једну фину песму, што ће да се односи на њу. Музика полако, а ми тихо уз њу да певушимо.
— Ама неће ваљати, — вели Вукадин. ’Оће да искочи резилук ђевојци.
— Неће, неће! Знам ја Дару, добра је она! — вели. — Ти остави само мени! Она те неће ни видети. Ако буде резилука, нек иде на мене, а ако буде фајде, нека је твоја. Ти само мене слушај! Дакле!
— Врло добро! — вели Вукадин — а ђе ћемо наћи свираче… ја плаћам! — рече усхићено Вукадин лупајући се по ћемеру.
— Стој! — викну Микица. — Не може то тако. Кад год сам лумпово̂ с Икицом, давао сам сутра изјашњења, а једанпут сам и петодневном платом био кажњен.
— Е, већ чудо, „хутиста“ па не може са званичницима да се веселиј!
— Није то зато, него што си ти, брајко, луд кад се веселиш! Лупаш фењере, куцаш на прозорима, измењаш људима фирме.
— Ко, ја? — брани се Икица. — Није истина! — Ти, да! — тврди Микица. — Сећаш ли се кад су те вијали оне фурунџије са лопатама, и онај шустер са дикишом да ти осече нос?
— Јок, не сећам се! — брани се Икица.
— Па наравно, ваљ’да ти је то сефте било.
— Па нема бубњара! — вели Икица.
И доиста, Микица је имао право. Тако је све то било. Била је грдна разлика између Микице и Икице. Микица је био питомији и исправнији. Идеал му је био да буде премештен у Београд (ма само на три дана), а оданде после да се врати у паланку са цилиндром. Јер кад би га овде понео, повикала би му сва чаршија: „у-а!“ а из Београда се то прима. „Хугиста“ у цилиндру а из Београда, — има сасвим смисла. Иако присни његов друг, Икица је сасвим друкчији био. Њему је, опет, идеал био, и о томе је најчешће и најрадије говорио, да добије масу и још неких лудих новаца од некуда, па да отвори један хотел са многим собама, меланшем, касиркама и орфеумом каквог нема у Београду. За своју службу се није одушевљавао. Волео је весеља, а у весељу — што рече малочас Микица — био је луд и имао једну чудну страст која се ретко налази и код младих људи. Чим се развесели, па му Цигани засвирају, а он скаче на онај велики бубањ. Силне је бубњеве тако провалио и једнако му лежи на плати забрана ради проваљених бубњева. Таман му један Циганин скине забрану са плате, а друга већ стиже; некад се скупе и по две и три забране.
— Ако ми обећа Икица — вели Микица — да неће правити шкандале, — пристајем. Ја ћу да свирам, а сви да певамо.
Икица даде часну реч и кренуше се.
Дивно јутро. Последња четврт се указа баш кад стадоше пред Дарину кућу и, праћени хармоником, запеваше тихо ову прикладну песму коју је оклеветани и злогласни Икица преко свога укуса предложио:
Слатка туго срца мога,
О пресилна љубави,
Спјеши, спјеши милој мојој,
Тог суштества богињи!
При развитку рујне зоре
Као ангел почива,
Представи јој лице моје,
Обајање њеног сна.
Представи ах, мојој милој
Како за њом тугујем,
Како за њом, јадан, биједан,
Дању ноћу чувствујем.
Ти учини да на мене
У сну мила с’ сажали;
Да ме с топлим љубве чувством
У мечтању загрли!
А кад красне очи њене
Рујна зора отвори,
Ти учини да се санак
У истину претвори!
Кад су свршили песму, отишли су задовољни, јер су иза завесе видели Дару и два светла ока њена и видели како им главом благодари. Усхићени одоше, и Вукадин није друго ништа ни видео ни чуо, био је за све остало и слеп и глув, није чуо ни како газда Настас сапунџија грди за нарушени ноћни мир и спокојство, све, и пангалозе и патролџију, и кмета и цео одбор општински.
— Нема од спавања ништа, — вели Икица, који је обично таким предлозима почешће саблажњавао друштво.
— А да лијепе пјесме, — вели Вукадин — ђе је научи, здравља ти?
— То је старинска песма, — вели Ика. — Врло жалостива. Научио сам је од моје тетке, а она је испрека. Кад год се пева та песма, она мора да плаче.
— Љепше но уз гусле! — вели Вукадин. — ’Ајд да ходамо мало, мени се разби сан.
Зора већ увелико. Улице све дуже и дуже, а фирме све разговетније. Сретају тек по некога.
— Хо-о-о, — викну Икица — пази још једне тице! Овамо у друштво који смо ноћашњи! — и показа на једног.
— А, нисам ја ноћашњи, ја сам јутрошњи, — вели им благо један слабуњав и блага лица човек. — Прошло је то мене. То ме је довде и дотерало.
— А откуд, господин-Славо? — запитаће Ика.
— Право од куће. Идем у врбак. Прописо̂ ми лекар како да живим. Устајем рано. Нигде зоре а ја већ на ногама, — вели овај кашљуцајући и прекидајући. — Идем у врбак. Тамо се шетам на свјежем зраку, или седим и пијем ову воду — и показа флашу неке минералне воде, у џепу од иберцига. — Рано лежем, рано устајем, — па једна дивота! Осећам се као кад ми је било осамнаест година.
— А, па ви врло добро изгледате! — вели Икица.
— Јесте, једем па не знам шта је доста. Зинула нека ’ала из мене! ’Ајде, збогом! — вели господин Слава. — Деде засвирајте једну, давно се нисам. —
Микица засвира и сви запеваше.
Још ћу ноћас протерати кера.
— Ех, — пукну господин Слава прстима. — Ах, само док попијем ова два сандука, у сваком по четрдесет флаша! Све ће то друкчије бити! — и оде погурено даље.
Они одоше на једну страну певајући, а он на другу кашљуцајући и окрећући се за њима, и пратећи их својим питомим очима благо и с чежњом.
⁂
Вукадин је већ увелико ушао у посао. Придат је био благајнику и помагао му. Допао му се прилежношћу својом, те га је овај хвалио где је стао. И господин окружни начелник је чуо какву је снагу добила окружна благајна. А већ и сам Вукадин је све чинио да падне што више у очи свакоме. Одмах му је првих дана по доласку стигла качица кајмака, коју му послаше рођаци, захтевајући од њега једну позамашнију суму новаца коју им Вукадин, наравно, није послао. Онај кајмак одмах расподели лепо Вукадин, један тањир пошље г. начелнику, један благајнику, а неке трговце и ситније чиновнике је сам лично послужио, кад су дошли на пиво у кафану. Тако је доцније у зиму радио и кад му је стигла ужичка пршута. И онда је најбољи комад печенице послао најглавнијима, а сам с ножем и комадом заређао по столовима и с поносом показивао према прозору црвену као крв пршуту, хвалио је, грдећи у исто време, као добар патриота, саламу, швајцеркез и друге швапске подвале.
Тако је Вукадин стицао себи пријатеље и покровитеље, па му је то и помогло. Јер мало-мало, па је одређиван био у какву комисију са масном дијурном и још маснијим ручковима. А ручкови су славни били; и они које је спремао какав лиферант, и они које су сељаци у почаст комисије давали. Пече се дебело јагње на виновој лози, окреће га сељак на ражњу и једнако окреће шију и главу од ватре, па тек понекад погледа на јагње, а оно се све раскокало од силне дебљине. Али та дебљина ништа не шкоди стомаку, јер је одмах ту код чесме старо жупско вино, а ово је утук свакој претилини па и јагњећој. Вукадин је, као сељачки син, седао увек међу сељаке, и јео за двојицу, и сваки час наздрављао и шале заметао. Али је умео бити и озбиљан кад треба, и озбиљно схватити свој положај, и старати се за будућност. Умео је јавити лиферантима, који имају да примају што од државе, кад ће бити у каси новаца, и онда му није фалио бакшиш, мањи, наравно, од онога самоме благајнику, али тек бакшиш с којим је Вукадин, као скроман човек, могао бити задовољан.
А лепо је живео и с кафеџијом код кога се хранио. Увек му је јављао кад има лепе рибе или друге какве реткости и новине на пијаци. Радо се с њим шетао предвече и недељом по подне; разговарао се и саветовао о радњи његовој, о распореду у кафани; о томе како би се могла још проширити кафана, па од кујне направити трапезарија, а од шупе, која је до кујне, кујна; а и о томе су се дуго саветовали: да л’ да доведе неке швапске певачице које му се нуде из Београда, и ту је кафеџија обећао да ће учинити по савету Вукадинову и показати свету да и у Т* има европејских хотелијера, пуних савремена укуса и предузимљива духа. Пријатељство то између Вукадина и кафеџије толико је интимно било, да Вукадин ни о ручку ни о вечери није седао међ своје друштво, него увек причекао мало па с кафеџијом седао.
— ’Оћете л’ да поручим? — запитао би Јанаћко „шпајзетрегер“ Вукадина.
— Нека, — вели Вукадин — ја ћу још мало да очекнем газда-Сотира, — па што је бог дао поделићемо ка̂ браћа.
А тек кад би газда Сотир дошао и сео до Вукадина, отпочео би ручак или вечера. При јелу пазе један другог. Извади Вукадин карабатак па га пресече, пола задржи а пола метне Сотиру у тањир.
— Дед’, газда-Сотире, није право да ја сам агујем и благујем, кад знам да си ширак на карабатак!
А газда Сотир му благодари и првом приликом реванжира.
— Е, господин-Вукадине, извол’те тртицу; фина ствар, деликатес један! — вели Сотир па је меће Вукадину у тањир.
Кад стигне вино (оно што га сам газда точи и пије), Сотир налива Вукадину а Вукадин Сотиру.
Понекад, кад уграби од посла, седне до њих и газдарица, госпоја Цана. Она се обично (и нарочито) угреје код шпорхета, ла онако зајапурена у лицу дође и седне до свога супруга (где је, уосталом, једној пуномерној и поштеној домаћици и место), и онда она послужује и супруга и госта.
— Господин-Вукадине, извол’те куглофа! — вели му домаћица. — Ја сам га сама месила!
— А, фала ти, госпоја. Ја, вала, сит ка̂ крпељ… не бих ти мого̂ ниједно чесно бијела лука више—
— Куку, па зар корпу да добијем?!… А знам, да волите куглоф?
— А, то јес’, вала! Грдне сам ти батине још ђететом на селу изио, госпоја, док ме је наја наћерала и научила на куглов. Него за твоју љубав, госпоја, изешћу га ка̂ Еро сапун, па вала, клапио му се не клапио, — платио сам га, јешћу га!
— Е, па сад шта ћете му! Да га је месила госпођица (накашља се), знам да се не би дали толико нудити.
— Е, јес вала, госпоја, та ти ваља! — вели Вукадин; а синуло му лице. — Смото̂ би га, вала, свега, ка̂ Вла’ питу. Само би’ тевсију оставио.
— Па шта је, шта је? — пита кафеџика. — Ми већ сваки дан слушамо и већ богзна колико… Па ’оће л’ бити већ што? Ја се једнако спремам да поиграм мало?
— Па… моја газдарица Христина запела из све снаге, па ми вели: „Не знам, вели, ’оћу л’ се ја удати, али ти ћеш се, господин-Вукадине, заиста оженити, вели.“
— Па шта чекате… ил’ ваљ’да се још није ни родила та срећна.
— Ама, госпоја, није то ни лака ствар! Знаш шта веле. Женидба, то је просто једна срећа. Имаш, кажу, пуну врећу змија и међу њима једна јегуља; туриш руку у врећу, па бираш! Е, па ’ајд ти сад потрефи баш ону једну једину јегуљу… Мучна ствар, газдарице, па се прибојава човјек.
— Куку, господин-Вукадине, како то говорите! Па шта је мој Сотир извуко̂ из вреће?! Зар змију, куку мене?!
— А, јегуљу, госпоја! — вели Вукадин.
— Хехе, — смеје се Сотир — малко и змија, ама водена змија, није опасно кад уједе.
— А послије, госпоја, баш да ме и потера срећа па да извучем јегуљу, тек онда настаје друга мука и невоља; ја кукавац, она кукавица — па од једног слијепца да направим најмање два!
— Ама знам, господин-Вукадине, — вели кафеџика — отеже се ствар, па девојка излази на глас.
— Јес’, вала, већ друга година. У град кад хоћеш, а из града кад те пусте, веле стари људи; па није ни лако у ћелави тевтер!