Глава трећа
у којој има о свачему више него о самоме јунаку ове приповетке, то јест о Вукадину.
Лепо живот проводе наши трговци и трговчићи, ћифтице назване, по паланкама. И радним и свечаним даном, и кад има пазара и кад нема — они увек нађу себи забаве. — Кад нема пазара, они се искупе по два-три, а и више, на једном ћепенку, па ту претресају и унутрашњу и спољашњу нашу политику. Вичу и на господу и на сељаке, на зло стање и слаб пазар, хвале прошасте а куде садашњу годину, и надају се поправци од прве скупштине, у којој желе да највише буде људи одличног трговачког реда, пошто су трговци, као што је општепознато, први људи свугде у свету. — Или се скупе у механу, и ту онако доста неглиже, у прслуцима и папучама, играју „џандара“. Сви препоручују поштено играње, али зато ипак сваки гледа и странпутице. Заваравају један другом очи, подмећу једну место друге карте и ужасно краду џандаре све од реда. И уколико је који играч дрскији, утолико је, наравно, и крађа све ужаснија, тако да понеки само једне игре пусти читав одред жандармерије, што се, наравно, примети, и онда настане чуђење, пребацивање и правдање, а после права свађа и грдња.
— Море, побратиме, ти се крену са тим џандарима, па ка̂ да ћеш у потеру за ’ајдуцима! — вели један томе што краде жандаре и помоћу њих чини насиље.
— Ка̂ да је Јевђовић у округу! — вели други.
— Јок, — вели трећи — он је резервни командант над џандари.
— Па што, бре, не заседе на друм с пушку, па да знам да и ја понесем мартинку, — па ако ће’ да ’ајдукујемо, да ’ајдукујемо! — вели први. — Ја му остављам на чес’ и поштење трговачко, а он краде ли краде! — рече и устаде па се стаде шетати по соби.
— Молим, молим, узмите ви реч натраг, које ја нисам ’ајдук ни пак лопов, ја сам један трговачки син! — вели овај и лупа дланом о сто.
— А… ти трговину, кад је и ти водиш! Пушку, бре, па у планину, а не сас трговци људи да играш, па да крадеш џандаре!
— А и ти си ми па неки трговац, сто гроша еспап сав дућан. Да ти дам два’ест гроша, па да будем и ја ортак сас тебе у ту твоју радњу. И то ми је трговина! И ја сас кога седо’ да се играм!!!
— Е, па шта да радим, сирома’ сам човек, масарош нисам, од татка ми није остало! Не могу да пазарим сас Беч, Пешту и Београд од Терзибашић Аврама Демајо као ти! А што ти момак увече доноси од онога ћир Настаса на колица еспап, то је башка, то се само тако стрефило, знаш, то је док не стигне „од горе“ еспап, поручен из Беч! Хехе! Ама с мен’ ли ћеш ти да ореш?! Ко је сас мене орао тај је сас тртицу после влачио! — вели обеђени поносито и устаје.
— Ама, мени ни тако и треба! Ако ће; то ми за други пут је за памет што седо’ сас пиљара. Мице бре да играш с дунђери, а не ову трговачку игру с трговци људи!
— Море, оставите се људи спрдње, нисте деца! — умирују их други.
— Е, не дам му да краде, кад се играло за једно чест, и за једну кафу… па што да краде?! Ваљда играм за неку фајду!
— Оо, гуланферу један, од тебе зар да крадем!?
— Ама баталите, људи, ћорава посла! — умирују их опет.
— Молим вас, нисте сами, има овде још света! Молимо за тишину! Овде треба да се мисли; није ово глупи „џандар“! — вели Ика, помоћник казначејев, који са марвеним лекарем игра шаха у једном ћошку.
— А трговац од перја! Зар ви и тако знате, — чу се од другог стола — у рукав домине!? Пусти руку.
— Нећу да пустим!
— Да пустиш руку! — викну диктандо један, а други прихватише и салетеше онога обеђенога.
Играч доиста спустио руку и испадоше три комада домина, па сада и за овим столом настаде најпре пребацивање и правдање, а после свађа.
Али, све то не смета да се до сутра све то заборави и да ти исти који су се данас споречкали седну опет сутрадан за онај исти сто и да играју као и јуче, с том само разликом што ће данас други красти жандаре и трпати домине у рукав, а не онај јучерањи. Па то тако иде из дана у дан; праве једнако нова непријатељства, да се одмах сутрадан забораву предају. Иако краду жандаре, и домине трпају у рукав, ипак лепо живе међу собом, јер сваки је по неколико пута ухваћен у тим малим и безазленим крађама. Ако се не свађају, а они се задевају или „товаре“ узајамно, или дочепају једнога, па тај повуче за све.
А свака наша паланка има тако по једнога, обично пелтека, за кога хоће радо да кажу да му „фали једна“ или, да се њиховим техничким термином изрази, „дугује, веле, ћир Мики“, а са тим сваки добија и има право да се спрда с њим. Ако запали цигару, прође тек неко па му зврцне прстом цигару, а ова одлети бестрага негде у буџак или за келнерај; ако устане часком да дохвати што, њему измакну столицу, да се прући колики је дуг, а нико не налази за нужно да му се извини него му сви вичу: „Од’ овамо да те дигнем.“ Ако неко падне у одушевљење за нешто, његову ће капу узети и треснути од милине о земљу тако да се често сва раскока, а понекад лежи онако рашивена па изгледа као звезда. „Е, што ми сад поцепа капу?!“пита овај. — „Море, капу ћу ласно да ти купим, ама памет не могу!“ вели онај,па се на том и сврши. Дигне се онај, узима капу, па врти главом. „Е, а сад како би теби било да ја твоју шубару тако треснем?!“ пита га пелтек. „Мени не знам, вели насилник, него теби би лепо ишло!!!“ — Или би га оклеветали да иде код какве богатије удовице.
— Море, Каспаре, — (то му је надимак, а право име и презиме мало ко да зна, а можда га је и сам он већ заборавио!) рећи ће му тек неки, — ама тебе много нешто гледа и зивка Ката удовица?! Шарена посла, Каспаре!
— ’Ајде ћути! — брани се Каспар.
— Ама, ти јуче много остаде код ње у кући?
— Претако̂ сам вино, — вели Каспар.
— Хе, — прихвати други — ама, ми чујемо да је работа готова, само чекате да ти домаћица умре, па да уђеш у једно богатство, па да живиш ка̂ бубрег у лоју! А, Каспаре?
— Море, уме Каспар, лола је, па је над лоле лола; он само ћути, а подлива нам свима воду! У сваки сокак има по једну! А Каспаре, је л’ тако?
А Каспар начини цигару и задене у муштиклу, узме три-четири машине из пиксле, па оде из механе, рекав им понешто кроз зубе, нашто се они сви смеју.
— Не може да трпи! — вичу за њим. — Што је несрећна љубав и мерак, оде опет код Кате!
⁂
А и кад нису у кавани, нису ипак беспослени. Поседају по ћепенцима, а хладовина испред дућана, па се разговарају преко сокака, али тако се разговарају, да је то само њима смешно и само они разумеју, и нико више. Прође тако Жикица практикант, — у кога су све жене, удовице, распуштенице и девојке (од четрнаест година па навише) заљубљене — а они се преко сокака разговарају.
— Прегледа ли, комшија, вересију? — пита један.
— Прегледа’, како да не прегледам?!
— Па дугује ли?
— Дугује, бре, много дугује! Три и по стране у тевтер само његово дуговање записано!
— А на много страна дугује, ваљда, несрећник.
— На много, на све стране! А на онога понајвише дугује.
— Еј, грешни ћир Мика, ’оће да пропадне због своје доброте!
А Жикица пролази, кида се, тера дим навише и клања се и поздравља чаршију с обе стране учтиво, нашто му, опет, чаршија учтиво одговара, али се ћифтице ипак подмигују кад власт прође.
Таман оде Жикица, а пролази Перса казначејка, удовица, која је преко мере и бела и румена.
— Ама, побратиме, пошто плаћаше ти оно лане крмез у Београд?
— Па спрама квалитет, побратиме.
— Ове године, море, много скуп; па и нема га, побратиме.
— Е, па нема, побратиме, многе су муштерије, а нека ти муштерија троши и за три друге муштерије.
— Е, ’оће то ’оће понеки пут, побратиме! — прихвати неки, клањајући се најучтивије Перси удовици као и она њима.
Таман пропусте тако госпођу Персу, кад оданде ето гомила неких сељака. Издалека их већ познају који су и какви су, и шта се може и сме с њима (јер на то је најглавније пазити, иначе може лако да се ствар почне комично а заврши трагично). Довољно је само знак један другом преко сокака да да̂, па да се одмах отпочне, што би Шваба рекао, „хец и шпас“. Стане један с једне а други с друге стране, један према другоме, тако по неколико пари, и стану длановима као сукати као ужари.
— Стој, куд си наго̂ ка̂ ћорав! — оспе се са свију страна на сељака.
— Шта је? — чуди се сељак.
— Ама видиш да ћеш да покидаш конце.
— Какве конце? — чуди се сељак.
— Свилене, брате, свилене! — гракну са свију страна.
— Откуд конци?
— Па зар не видиш где сучу људи преко сокака.
— Па где су, ја и’ не видо’?
— Ама, свилени су, рођаче, па их није лако ни видети.
— Па што ме заустависте?
— Па не можеш даље. Закупили људи сокак, а плаћају држави што је право.
— Па шта да радим? — пита сељак у чуду.
— Јал’ се врни, па другим сокаком, јал’ прескачи конце!
Отима се сељак колико може, али кад види да му није друге, него да се мора враћати натраг, он воли и да прескаче.
— Па зар баш да прескачем? — пита сељак.
— Мораш, рођаче. Људи од тога живе, ’ране се, порез плаћају.
— Ама, па кол’ко му пута треба ја то да рипам? — пита сељак.
— Па ти пази, па кол’ко пута видиш тако чаршијом по двојицу да сучу, а ти стани свуде па прескочи.
Послуша сељак, па прескаче дуж чаршије, а ћифтице једне попадале од смеха, а друге само вичу: „Тако, соколе!“, „Ха, још једном!“, „Ха, још мало!“, „Аферим!“ Тако по неколико њих преваре и ови скачу. Али и ћифтице пазе кога ће да нагараве, отприлике онако према изгледу сељака и покушавају. А имали су и разлога, јер што кажу: ни два листа на гори једнака, па тако и са сељацима. Бивало је да се понеки учини прост и упреподоби се, па их само слуша, а кад му они рекну да прескаче тако редом где год види по двојицу да сучу, а он извали на првоме до себе такву мерабу да се овај само заљуља и само што запита: — Шта је ово, рођаче?
— То ви је, вала, капара, — вели сељак — а ја сам ви, вели, — муштерија за све ово одавде па све до накрај чаршије што осучете!
— Зар тако?
— Баш тако! — вели сељак и продужава пут.
⁂
Ето тако се то живело и шалило у чаршији у оној паланци где је Вукадин већ две године. Док је газда његов тако крао џандаре или трпао домине у рукав, свађао се око игре дали шалио с Каспаром и каквим сељаком, — дотле је Вукадин све више и више улазио у посао. Већ две године како свако јутро зором рано седа на ћепенак, шије, гледа испод ока сељанке које пролазе, и, ако су муштерије, и пазари с њима.
Живећи међу таквим светом и Вукадин је растао и васпитао се у истом духу.
Био је натучен паланачких шеретлука и мајсторија, и испољавао их је и пуштао у циркулацију само онолико и онакве какве је сходно свом шегртском положају смео испољити. Као и сви из његовог краја, имао је већ у себи трговачку жицу, па стога је за кратко време и ушао, што кажу, у дух самога посла. Пазио је како му газда ради, па је гледао да га подражава. И успео је, јер је био од природе умешан и домишљат. Умео је заустављати, ословити, умамити муштерију, утрапити јој ма какав „бофл“, потапкати је задовољно по рамену, и са речима: „У здрављу да га понесеш и подереш и опет се амо наврнеш“, да је испрати веселу и задовољну. Умео је да измами чак из комшијска дућана муштерију, због чега је често било речи између самих газда. Накратко, с муштеријама се ванредно умео опходити. А то је нарочито суботом, кад је пазарни дан био, лепо било видети.
Тада се обично много раније отварају дућани, поустају ћифтице и трговчићи, полију и почисте боље испред дућана него обично, а затим изнесу силан еспап, скоро сав дућан, и повешају све то напоље. Све, све што је целе недеље мирно лежало по рафовима, то је сада изнето и повешано испред дућана; само што ћифтица још себе и шегрта или калфицу није изнео и обесио напоље међу оне силне шамије, каише, вренгије, уларе, бичеве, свилене фистане за попадије, антерије, памуклије, усарачене ножеве, сламне шешире ишаране вуницом, џезвице, смиљките и пауново перје за девојке, кумаше за младе.
⁂
Тада, суботом би Вукадин показао шта зна. Одмах раном зором стала би га дерњава пред дућаном, па није да се дере, него да заглухне уши!
Ево неколико сличица из једнога таквога пазарног дана.
— О, снашо, — дере се Вукадин — извол’те унутра, у дућан; има што ти срце хоће и што ти на памет падне! Има шамија, смиљкита, фистана, ђердана, кумаша, вунице, федеместера, господског цвећа.
— После, — вели сељанка — док посвршавам друге послове, па се вратим.
— Ама прво себе гледај, снашо; и бог је прво себи браду оставио! — вели јој Вукадин. — Немој да се враћаш, не ваља се; него сад овако право у дућан, док нису други разграбили; свет је, налога је, снашо! — И у том је дохвати и угура у дућан, и утрапи јој какав брош, ђинђуве какве, и шамију пембаве боје. — Ево, — вели, — остала још једна од ове сорте… Одакле беше ти?
— Из Брезовика, — вели млада — зар ме не знаш?!
— Молим те, снашо, како да не знам, знам лепо тебе и Брезовик. Е, баш кметова домаћица Милојка узеде две оваке, а за ову рече да јој причувам, вели, до друге суботе, вели и ову ће узети. ’Ајде у здрављу да је поцепаш! — вели Вукадин умотавајући у хартију и предајући јој шамију пембаве боје. — О, газда, подај жени кусур.
— О, председниче, куд се загледа па и прође мој дућан: куд мислиш боље и јевтиније наћи него код нас?! — виче Вукадин заустављајући некога дрипца у намери да га увуче у дућан.
— Море, какав председник! Моје председниковање и твоје трговање — једна посла! — вели овај отимајући се и одлазећи.
— А, вала, — виче за њим Вукадин — немаш ни ворму за председника! А кад би ти био председник, а ја какав би ти пандур изгледао!Ј!
— Вала, ка̂ и ти трговац! — одговара му онај.
— Свака ти то шуша ’оће да је председник, а изгледа ка̂ да је до јуче под полицајним надзором био! — виче Вукадин за њим.
— Не пазарим ја, рођаче, код таквих! — виче му издалека онај.
— Знам, пријатељу, ти си муштерија, ама кад није газда у дућану!
И таман пусти ову, а дочека другу муштерију.
— Деде, ђевојко, бриго материна и јараново цвеће, ’оћемо л’ што да пазаримо? — вели Вукадин ударајући задовољно длан о длан и гледајући је љубазно.
— Немаш у дућану, — вели му девојка, а гледа по еспапу по каишима, меденицама, уларима, тракама и другим стварима.
— Има, роде, свега има, само тако лијепе муштерије давно ми није било у дућану! — вели и гура је у дућан.
— Ама, па кад немаш, — вели девојка, а једнако га се отреса и отима.
— Ама има, злато материно, а чега нема ђе је царевина?! Има и од ’тице млека, само треба тражити и добро платити. Шта ћемо, дакле, роде, да пазаримо, ти само извољевај! Де, гукни, да ти чујем гласа, па ма и не пазарила!
— Имаш ли господскога цвећа? — пита га девојка.
— Има, роде, како да нема. Па тако ми реци. Јуче баш стигло из Беча, па кад чуше муштерије, још ком згрнуше се, па разграбише јутрос ка̂ алву. Остаде још комад-два, — рече па јој изнесе неко дућанско цвеће. — Ево, цуро; цвеће на цвеће!
— А пошто? — пита девојка.
— Ка̂ за тебе два гроша.
— Много је.
— Није много! Кол’ко је краљевина и царевина прешло док је довде, теби на бело грло, дошло.
— Да дам пола динара? — пита девојка, држећи у ознојеној ручици стиснут стопарац.
— ’Ајде што му драго, ал’ то ка̂ теби, да ме и други пут потражиш.
— Па, велиш, ново цвеће, — вели девојчица, гледајући весело у цвеће.
— Јуче стигло, роде, од горе! ’Ајде, па извол’те те и други пут! — вели Вукадин и испраћа је и тапка по плећима и распитује је: пошто аршин тога платна, ко га је ткао и је л’ она сама везала рукаве, па пипа платно на рукавима.
— Па, дакле, газда шта смо пазарили, — обраћа се Вукадин муштерији, пошто је девојку испратио, и узео креду да бележи.
— Дакле, имамо…
А муштерија ређа све шта је купио као: крупицу од седам и по ока, по оке зејтина, алеве паприке, мало фиде или супе за чорбу, затим стипсе за двадесет пара и држаљицу за секиру. Муштерија ређа, а Вукадин записује и срачунава.
— Је л’ било још што, газда?
— Толико, вала, кол’ко ти реко’! — вели муштерија.
— Дакле свега, брате: тринаест гроша и тридесет пара, и онај тамо каиш и меденица шеснаест, то је свега, газда и брате мој, двадесет и девет гроша, а они тридесет пара ти поклањам.
— Какав каиш и меденица! — буни се муштерија. — Нисам узимао никакав каиш. Ево погледај! — И показује ствари на гомили на тезги.
— Онај каиш и она меденица што си их малочас, рођаче, метну у недра. Ево ту, — дрмну га за кошуљу, а меденица зазвони. — Заборавио си, рођаче.
— Е, јес’, богами. Е, опрости; ја, знаш, имам неку муку стегли ме за онај проклети порез, па и заборави’, те се орезили грдно сад!
— А, ’оће то! Него ништа, добро те се ја сети’.
— Е, е, баш ти ’вала ка̂ брату, — вели онај.
И сад шта ће муштерија него плати, плати дупло и каиш и меденицу, само да не пуца брука, па излази из дућана ушију црвених као обарена цвекла, па кад ухвати пут, оде и не осврће се.
— ’Оћемо л’ соли, рођаче? Ђе нема соли, ту, вала, нема ни куће ни божја благослова! Лепа влашка со, пуцкавица! Купи, рођаче, соли никад није много у кући. Неће да се поквари, јал’ што там’ горе веле, да му из моде изиђе. Извол’те, извол’те, да измеримо једну крупицу.
— А пошто је мериш?
— А кол’ко ћемо. Јел’ ову?
— Јок, ону мању.
— Тридесет и осам пара.
Погоде се за тридесет и три паре.
— ’Ајде, измери! — вели муштерија.
Вукадин је ужасно волео да украде на кантару, а особито га копкало да украде баш онда кад му какав неповерљиви муштерија стане иза леђа па га контролише. Е, онда му је сласт да му на његове очи украде литру, по оке, а и по више. И то му је врло често и пролазило, тако да сам његов газда никад није хтео да мери, него је то остављао Вукадину, знајући да је овај у томе бољи мајстор и од њега самога, код кога је, што кажу, и просрицао те науке. И муштерија, збуњен силним питањима и похвалама од стране Вукадинове, заблене се, а овај уграби прилику и здипи по оку, оку и по.
— Ево, — вели — нека ти кантар каже. А кантар не лаже. На њега мере и лиферанти кад лиферују што држави; дакле, — вели — лоповлука и варанције ту не може бити. Ево, газда и рођаче. Мој газда Милисав ми увек вели: „Само право мери, Вукадине, немој да грешимо душу ни ти а ни ја. Подај макар и више. Боље и да изгубимо коју пару него душу! Ваљда ћу, вели, камилу да добијем на соли; на соли, вели, и нема вајде за трговца, него севап је; а после, вели, тре’ ба тек кол’ко ради сортирације дућана!“
— Ама, де, — вели му добродушни сељак — коме ти казујеш, и за кога ми казујеш!? А зар би’ ја дошо̂ да вас не познајем. Знамо се, де!
— Ама, то ти ја кажем! — вели Вукадин и испраћа га.
Тако је, дакле, чешће срећно пролазио. Ама, данас не упали, мора да је, што ’но кажу, онако незгодно устао.
— Дакле ’оћеш баш ову крупицу? — рече Вукадин и мету крупицу на кантар, па је стаде мерити, а муштерија (неки бистар и задружан сељак) стао иза њега, па гледа у кантар.
— Само поштено, момче, — вели му сељак — знаш да не буде после речи.
— Ево, двадесет и три оке и нешто јаче, ама то му и не рачунам.
— Ама, вид’дер добро, да не буде јексиг?
— Толико је, вала. Има литра више, него та нек’ иде, мој си човек.
— Ама, немој, неће бити право да се штетиш а мени за фајду!
— Ама, газда, толико је, нећу ја и не дао бог да ’оћу туђе.
— Ама, да му не буде то деветнаест и по ока?! — пита муштерија Вукадина.
— Није, газда и брате слатки, него баш онолико колико ти реко’, — вели Вукадин.
— Па… велиш, добро измерено?
— Вала ово ти је на драм ка̂ у апотеци, ако си кадгод пазарио! — вели Вукадин, а не да му ђаво, него му игра горња усна.
— Па… велиш, да понесем ја сад ово?!
— Понеси, — вели Вукадин — ама никоме не казуј да си по те паре купио!
— Немој, — вели му сељак — него ти си млађи, па понеси ти ово, па га казуј, вала, ком ’оћеш!
— Шта је, шта је? — умеша се газда Милисав, који се трже кад чу како у дућану ужасно пуче шамар.
— Ето шта је! — развика се сељак. — Је л’ ово гора Романија ил’ је трговина у чаршији?
— Ама шта је било?
— А газда-Милисаве, ведни му на кантар, па ако ту има двадесет и три оке, а ја да је платим ка̂ чивит.
Газда узе да мери.
— Деветнаест и по, газда-Петре. Ево види! — вели Милисав дућанџија.
— Е, толико и ја велим. А овај твој ’ајдук вели: двадесет и три.
А газда Милисав направи љутито лице, па само пресеца очима Вукадина.
— Тако је, тако, газда-Петре, ка̂ што ти измери’ и рече.
— Па боље узмите мартинке, па запаните гдегод на друм, — развика се газда Петар на вратима, те се скупи силан свет пред дућаном; — запаните боље на друм, па пресрећите народ, па тргујте ’ајдучки. Ама онда да знам да се не крећем вако голотрб, него да понесем и ја нешто, па пушка ти, пушка ми. Јакако!
— Погрешио, газда-Петре! Знаш ’вала богу, шта је „млађе“, и да се на млађе никад не можеш ослонити! — умирује га Милисав дућанџија.
— Није, море, ја му кажем толико је, а он не да рећи.
— Ама не зна, дете је.
— Ама какво дете! Како не зна?! Море, зна та’, све! Тај ти неће украсти само оно што је за неко прикачено, па не може да дохвати, а све друго добро чувај!
-Шта је, шта је било, газда-Петре? — питају га споља друге ћифтице, трудећи се да му покажу сачувствујуће лице.
— Међер ово били ’ајдуци и лопови! — обрати се и стаде газда Петар говорити скупљеном свету. — Па, газда-Милисаве, слободно запиши кад ме још кадгод видиш у свом дућану!
Плану газда Милисав дућанџија, па да би спасао фирму и свој трговачки глас, одрече се Вукадина. Опали му и он по оном другом образу један опет онако крепак шамар, тако да су се после ова два подједнако јака шамара руменила Вукадину оба образа, као оним заљубљеницима насликаним на меденим колачима.
— Па зар ја — развика се сада опет Милисав дућанџија — сваки дан ти говорим и читам и лајем (ама, немам коме да лајем!): „Само чесно и поштено и по трговачком карактеру! Нећу да видим јексиг меру, не трпим лажовска и лоповска посла!“ Је л’ ти то говорим и ујутру и увече! А ти да ме данас орезилиш овако, и то код кога?! Код кога море?! Код газда-Петра, од кога самога, море, имам више вајде и ’асне него од пола среза; а пре би’, бре, и начелника увредио, него њега!… Извол’те газда-Петре, ако је још што по вољи.
— Нека, други пут, — вели газда Петар и одлази, а остави газда-Милисава бледих и Вукадина румених образа.
Вукадину криво, али се теши да је много прошло а мало остало. Још мало само па ће постати калфа, а онда ће ваљ’да престати и ови досадни и незаслужени шамари.