Глава прва
у којој се биографским начином почиње баш од почетка, то јест од рођења самога јунака ове приче. Препоручујемо је пажњи поштованих читалаца, молећи их да је прочитају и добро запамте, јер ће се тек на крају ове приповетке видети да је имало места и смисла овој првој глави. А после, још, из ње ће се најбоље видети како су врло често праве будале ови садашњи бајаги учени људи, — који мисле, ако су нешто од науке прочитали и штрпнули, да су сву мудрост кашиком попили, — па не верују у Рожданике и у причања старих људи.
Давно је ноћ пала, и мрак давно и увелико пао на брег и до̂ и својим мрачним загрљајем обавио и ћерамидом покривене куће и кровињаре села Б* — кад из једне куће испаде с неким кремењаком мали Јањо чобанин, познатији под именом Пушо (који тек трећа година како је први пут у свом животу навукао пеленгире и ту скоро почео да свира у фрулу, па поваздан ћурличе у лугу на грдну досаду оног у близини, тако да га је стога тукао ко га је стигао). Испаде пред кућу па стаде. Испрси се и подбочи на леву руку а десну пружи с оним кремењаком онамо улици. Шкљоцну кремењак три пута и тек четврти пут састави; кресну кремен и дохвати барут и силно пуче стари кремењак, а многе ћурке и кокошке попадаше са легала својих контузиране од силна треска.
— Која невоља, о Вујадине? — викну баба Ђурисава из комшилука.
— Нашло се у кући. Ја доби’ брата! — одговори јој весело Пушо.
— Нађе ли се? — запита баба.
— Мушко, да је слава богу! — рече Пушо, па задену јуначки кремењак за учкур и уђе у кућу.
— Зар опет?! Еј, грешни Вујадине! Замало па се по свем селу знало да је дугачки Вујадин добио и тринаесто. Сви су га жалили, а неки га богме и кривили; неки кривили њега а неки његову Радојку, али, на крај краја, све је село помало и жалило и њега и њу. „Шта да ради грешни у бога Вујадин код толико чељади!“ говораху по селу. „Све једно другом до увета!“ Али као добри хришћани похитали су му ипак сутра да му честитају и да му окрепе дух да не клоне, него да се повинује божјој вољи и његову наређењу.
Вујадин је био у планини у то доба. Кад му у зору јавише, он се само почеша, хукну и спомену домаћицу Радојку, заричући се да је неће више ни погледати, па се крену кући. Кад стиже у село, стадоше га поздрављати и гонише га с поздравима и честиткама до куће.
— Срећно, Вујадине! Аферим, Вујадине! Па ти баш сваке године; а купус у кацу а дете у кућу! — вели му један.
— Море, иде то код њега ка̂ пореза! — вели други.
— Још мало, вала, — вели трећи — какви су, и он и Радојка, па ће почети сваког полгођа по једно да изваљују.
А Вујадин само ћути, осмешкује се а понекад и уздахне; баш му није мило, али шта ће, рукује се са свима, благодари им и послужује их и он и Пушо ракијом.
— Аферим, аферим! — рекну му, како који испије ракије. — То је благослов божји!
— Море, шта аферим!? Какво вас „аферим“ спопало!? Давно су рекли људи: „Ђе је танко, онђен се и кида!“ А моје бруке и мога јада ниђе нема, то ја само знам! — вели Вујадин! — ако је и благослов, много га је, вала!
А тако је отприлике разговарао и с породиљом, кад јој је ушао у вајат.
— Е, ово, вала, баш није морало бити! — рекао јој Вујадин.
— Па, вала, — вели му домаћица — зар је мени лако!
— Ништа ово не ваља!
— А како ће и да ваља! Тек велим, ја ти нијесам крива.
— А да ко је! — вели Вујадин.
— Ја, вала, нијесам! — вели она.
— Ни ја, вала! — вели он.
И тако се препираху, бацајући једно на друго кривицу, док се најзад не сложише у томе да није криво ни једно ни друго, него да су само баксуз и он и она.
Као што видите, овај скорашњи малишан и гост с непознатог света, да се изразим речима једног нашег песника, и наш будући јунак, није баш богзна како дочекан. Дочекан је отприлике онако као и сваки незван гост. Једино бра́та Јањо што га је онако искрено, братински дочекао и испалио кремењак; ал’ му је и пресело, чим је ушао у кућу! Па није ни чудо кад се само помисли који је био на реду! Родитељима његовим, људима танког и сиротног стања, како која година, чинила им се све чудноватија и невероватнија она пословица која вели: „Деца су божји благослов!“ А то су почели осећати нарочито од шестог па навише. Кад се седмо нашло у кући, Вујадин је само уздахнуо и рекао: „Еј, бого мој, грешан ли ти сам и баксуз! Да с неба кускуни падну, Вујадину би, вала, за врат пали! Но, да̂ко не буде више!“ тешио је Вујадин сама себе, све док није осмо добио. Тад је стао и као забленуо се, и тако је забленут био све док му девето није стигло, а тада је пао у право очајање. „Е, ово је горе, вала, него у старо време у Југ-Богдана! Ама он бар бјеше господин и царев таст, а шта ћу ја јадник, што поваздан киријам од Старог Влаха до Биограда!“ рекао је Вујадин, који је, знајући гудети уз гусле, знао и разабирао се помало и у цароставним књигама. Тако је у очајању живео једнако, али се и благослов једнако изливао на њ, док му није овим тринаестим препунио кућу.
— Е, то му је! — рече Вујадин. — Шта му је, ту му је! А ко ће к’ и бог! Него јависте л’ куму? Требаће то дијете крстити.
После три-четири дана јавише куму и уговорише дан крштења. Уговоренога дана дође кум.
— А виђе ли ти, куме, шта ово од мене би?! — запита Вујадин, полазећи у сусрет куму.
— Е, а шта му знаш, божја воља!
— А, вјере ми, стид ме што те већ толико замарам!
— Е, јес вала, Вујадине; ја, што рекли, подби’ ноге крстећи кумиће.
— Јес, вала, баш добро рече; ти спаде, куме, с ногу; а баш те, веле, много и трудимо! Но, што ћеш, од старине смо кумови.
Послужише кума ракијом, а и прихвати се мало заливајући једнако шљивовицом, па се разви један разговор.
— Па како мислиш, куме, какво име да дамо овом магарету? — пита Вујадин.
— Море, куме, нек ти није урока, ал’ ја изређа’ сва имена која сам знао и памтио. Ја богме, изређа’ и моју и твоју сву вамилију, па велим да би добро било знаш, из књиге… у Календар да загледамо, па да му дамо једно берићетно име оданде.
Послаше одмах у Општински суд по Календар, и кад га донеше, запита кум ког се дана дете родило. Рекоше му: 7. септембра.
— Е, па, — вели кум — који свети буде тога дана тога и име да му дамо, вала! Дед, ћато, огуцни мало ове мученице па виђи у књигу, проучи, па нам кажи.
Узе ћата пљоску, мућну је мало обичаја ради и рече: „Спасајте се!“ па повуче јуначки, а затим узе Календар и нађе у њему септембар и у њему седми дан.
— Овде, куме, пише: свети Созонтије.
— А-у, залогу му! Зар му баш тако пише?! Мучи, болан не био! Ма виђи боље, ћато, да нијеси пофалио?
— Нијесам, — вели ћата — како бих пофалио кад сам три гимназије и нешто јаче свршио! Не може ти, вала, боље одавде ни сам министар прочитати. Ево, вала, нема варанције!
— Е, не кудећи му вјеру, — вели кум натежући пљоску с ракијом — није му се кум прославио!
— Аман, куме, не ако бога знаш, — моли га Вујадин. — Дај друго које име, дај макар твоје.
— Па има већ једно, — вели му кум.
— Тешто, ако ће! — вели Вујадин. — Нек се и два презивају на твоје име, само немој, кумим те богом, то име! ’Оће да ми остане грдан у селу под тим именом. А доста ми је већ, вала, и без тога бруке и грдила!
Мислише и мислише, наливаше пљоску и обређиваше с њом, док им ћатине науке не помогоше. Сети се ћата у неко доба да се кумове домаћице покојни кум звао Вукадин, па предложи да то име даду детету. А тако се звао и неки Вујадинов дед, за кога се запамтило и причало како је зими лепо гудио уз гусле, а лети пресретао путнике и трговце на друму.
Вујадину чисто свану. Био је човек разложит. Кум му је погодио жицу кад је предложио да се дете крсти на дедово име. Пристаде с драге воље и Вујадину дође сад овај незвани гост нешто милији и он наточи пљоску ракије, напи се, пружи је првом до себе и признаде најзад свршен чин, то јест рођење овог тринаестог.
Али ни то га није држало дуго. Па тако и о ручку, који је после крштења куму у част даван, би га опет спопало очајање и он би роптао као онај праведан Јов у Библији.
— Ама, много, брате! — вели Вујадин тресући главом и пљоском.
— Е па куме Вујадине нек си и ти и Радојка твоја живи и здрави, па све је лако.
— Вала да су комшијска, куме, па би ти се попела на врат, кол’ко их је, а не ово што су твоја, на твом комаду.
— Море, куме, ја ка̂ велим, — теши га кум — све је то од бога, а што је од бога, слађе је од меда. Добро је то! Спасај се.
— Море, куме, — одговара му Вујадин — далеко је то добро од мене; а да је то ћело нешто добро бити, не би, куме, мене снашло.
— Не знаш ти, куме, а ко зна зашто све то може добро бити.
— А ја ка̂ велим — уплете се ћата, извадив добар комад себи у тањир — да баш од овога, то јест горе реченог Вукадина, може нешто да буде. Историја свјетска нас учи да су од сиромашних родитеља и из колиба, а не из сјајних дворова, баш највећи умови и усрећитељи биједнога рода човјечанскога излазили. Прелистајте Свјетску историју и наћи ћете на свакој страни њеној потврде овим мојим ријечима. Све што је славно и ваљасто, све је то, брате си ми мој, из опанака и испод ев’ ’ваке кровињаре. ’Ајде, спасајте се — рече, натеже и испи. — А ти, Вујадине, утуби што ти ја сад ово реко’, па ако мислиш да ти лацкам, а ти ме запитај и опет, па ћеш виђети ’оћу л’ ти то исто рећи.
— Ама, куме, — вели му кум — зна бог шта ради, па тако и ово сад с тобом.
— Е, јес вала, из уста си ми извукао, претече ми реч! — теши се Вујадин. — Ја ка̂ велим: Боже здравља и мени и мојој Радојки, а за друго ћемо лако!
— Ђе се рани дванаест, моћи ће, вала, и тринаесто, — вели му кум. — И вјеруј да му је ово неко знаменије.
— Ама шта ја зборим, оно малочас — упаде ћата. — Море, још може ето тај мали, нек ти је напредан и жив и здрав, да ти, велим, објели образ. Море, велики човјек може још од њега бити.
— Мрка капа! — вели Вујадин. — Биће дугачак, вјеруј, јер сва нам је вамилија таква; а што ће велик човјек бити, то — боже здравља! Да је ћело то нешто добро бити, не би се то, вала, у мојој кући ни родило.
— Е, немој да гријешиш и љутиш бога, — теши га кум. — То је благослов божји.
— А је л’ право, побогу брате, да ми је кућа од тог силног благослова ка̂ нека касарна. Па, болан, брате, треба ли ово ’ранити и ођевати?! Па, вала, ја треба од данас сваки дан да кољем по једно говече само за опанке! Нису ово бијели зечеви, па да га пустим готова ођевена у шуму да брсти чим изиђе на свијет!
— Море, па нијеси ти сам.
— Како да нијесам, јадан не био! Како то бесједиш! — брани се Вујадин, који опет пада у очајање. — А погледај толике куће по селу, па ниђе те бруке и тога грдила ка̂ код мене! Шта је ово, побогу, браћо!? Ено гледај оног мог имењака Вујадина, има сина и кћер; ено до њега Петронија, два сина и кћер; а до њег’ Милисав, сина и двије кћери. А то су све бољи и плећатији од мене кукавца сиња, што крпим лику на опуту, па виђи како је свуђе мање: јал’ двоје, јал’ троје; јал’ петеро, јал’ шестеро, ал’ тринаесторо ниђе ни у селу ни у срезу ни у округу! Па куд ћу с њима, нема ни мјеста у кући, мањ’ да им поградим гњезда лијепо у стрехе ка̂ ластавица пилићима својим. А ћата ми ту присвирује још и вели да ће ме огријати сунце баш од овог тринаестог!
— Е, ја ти реко’!
— Беспослен си и бијесан, ћато; зна ти се дваесшести, па се спрдаш с туђом невољом, — вели му Вујадин.
— Ама нема ту спрдања, Вујадине брате слатки и рођени, него ја што ти кажем, то ти је казано! — вели му ћата.
— Е, а откуд ти то сад знаш? Ваљда си читао неђе?
— Па вала и јесам, — рече ћата. — Зар мислиш да нема то већ записано?
— Е, јес ’оће неко да сједне, па да записује Вујадинове трагове. Море, мене је и бог заборавио а некмоли људи.
— Е, вала, сад ћеш виђети, и ти и кум и сви, да л’ ја говорим онако из ћефа или ја знам шта говорим. Дај ми Јању да отрчи часком.
Дође Јањо и ћата га посла кући по књигу.
— Отрч’-дер, дијете, до куће — наручује му ћата — па ишти ону стару књигу што виси на зиду испод св. Петке; узми је, па је донеси брже ’вамо.
Још су мало разговарали, а мали Јањо већ стиже сав задуван и предаде ћати тражену књигу. То је то, Рожданик. Стара и дебела књига, какве се више и не пишу и какве више нећеш наћи, па да претуриш све бакалнице по свима паланкама нашим и да дајеш не знам које паре за њу! Нема више оних старих времена и оних старих људи, па ни оних старих књига! Вредна књига! А ћата најбоље зна шта му вреди та старинска књига, и он је не би дао не знам за које паре, јер му је доносила прихода доста; а да вас не слажем, доносила му је, вала, више прихода него сви остали споредни приходи његови, а то, богами, (ко познаје ћату) није мало речено. Наплаћивао би се кад год би отворио, а ћата није био избирач или кицош; примао је и у натури кад не би у парама. Какво пиле или кокош, или котаричицу с јаји или прасенце, а уз то што попије ракије пре и после читања. Кад би отворио тако у некој кафаници књигу, не би одмах из ње читао оно што треба, него би је дуго хвалио и преузносио. Причао би о њеној старини, да је не знам пре колико стотина година написана, ал’ кад је баш, то није знао ни он ни нико живи, јер се књига почињала тек са једанаестом страном. А сем тога, књига је била и на хаџилуку; носио ју је са собом неки хаџи Аксентије воскар и преноћила је једну ноћ у цркви у Јерусалиму под часном трпезом, и кад што у њој прочиташ, све ти се стрефи. нема ни за длаку једну да слаже и пофали. То је обично ћата причао увек, иако су његово село и сва села унаоколо знала већ напамет целу историју те књиге. И ћата отвори ту тајанствену и мудру књигу, у којој је био и Сановник и Трепетник и Рожданик и Седам петака и Дванаест петака, даље Луник, Звездочатац, Таблица дана у којима не треба ништа ни почињати ни свршавати, — а које су дане наше вредне и побожне домаћице као Оченаш знале и као свето испуњавале — даље Златна домаћа књига и још сила других паметних ствари, у које данашњи безверни и безбожнички нараштај и не верује и којих, наравно, да данас и нема у данашњим обрезаним и на финој сатинираној хартији штампаним књигама које ове данашње школоване и учене осице пишу.
— Е, брате си ми мој и роде мој и пријатељу мој, и Вујадине мој, ево шта ти овде пише! — рече ћата и показа прстом на септембар месец у Рожданику. — Ево, нећу ја да читам, да не рекнеш: ујдурисао то ћато са своје правничко знање и параграве, него читај ти сам, а мени немој веровати! Ето ти очи, а ено ти књиге, па читај, вала! — рече ћата поуздано као човек који поуздано зна да му нико ништа не може.
— Батали спрдњу, ћато, а ја да сам писмен, не би ми ни прво кмекнуло у кући, а толи тринаесто! Него читај, не тврди ту пазар, — вели му Вујадин.
— Читај богати, ћато, Вујадинову срећу, — гракнуше са свију страна.
Ћата натеже пљоску, искашља се, и поче да чита: „Младенац мужескога пола, рожден месјеца сектемврија“ — Слушај, Вујадине, ово се твога Вукадина тиче! — „лежати будет от бољезни в третом годишти живота својего.“
— Је л’ реко’ ја, ћато, да ће се то на мени сломити, — прекиде га Вујадин.
— Чекај, — вели му ћата — сад тек долази оно што ваља.
— Е, де де, де славе ти!
Ћата наставља читање: „Биће муж честан, полн милосердија ко̂ ближњему својему. Персона веома красна, лика смеђа, крупан, чела зализана и мала иза којега ће се, ништа мање, крити зјело велик ум и памет.“ — Вујадине, море, — додаде ћата — чујеш ли што му пише? Чудо од памети!
— Нек се уметне на оца, — вели Вујадин — па доста му је, вала! Само среће моје да не буде!
— „Од воде зјело много препатиће; на корабљу — тј. на лађи водом, — тумачи ћата — проћи ће и видеће света много.“ — Вели, Вујадине, у књизи: да ће од воде препатити, а да ће много водом путовати. Чу ли, Вујадине, — тумачи му ћата.
— А вала, — вели Вујадин — имаће очи, па нек се и чува!
— „Од древа белегу имаће; од дрвета да се чува.“
— А вала нек се и чува; јер од врљике ништа грђе не боле!
— „У сну шкрипаће зуби.“
— Е, јес вала, истину вели, биће пут на вамилију! — рече поносито Вујадин.
— „Књигољубив биће. Ако књигу изучи, зјело похвалан биће. У владатељски двор илити палату доспјеће и многе земље проћи ће.“
— А вала — вели Вујадин — и стари су му се напутовали својега вијека ћерајући луч и катран там’ у Биоград и доћеривали со̂ овам’.
— „Због своје мисли зло проћи ће, од супостати обиду не малу поднеће.“ Вели, Вујадине, овђен у књизи: да ће му душмани много о глави радити.
— То ће му бити талија баш ка̂ и мени. А памтиш ли како ме петљаше ономлане за пра’ бога!?
— „Биће богат и љубезан старешина, и лаж о њему неће се примати, а промучиће се мало због неке преваре.“
— Ама има бога, велим ја! Е таку ми ракију пеци, ћато! — вели Вујадин задовољан. — Исто ка̂ ја ономлани ради онога делижанца, а бар да су биле неке паре; него зар да грешим душу за то мало. Па ја, ’вала богу и суду, изиђо, прав здрав!
— „Лежаће од бола у лећи. Псето ће га ујести. Боловаће у 48. и 50. години; ако ово преживи, живиће сто година!“
— Аферим, Вујадине, — осу се са свију страна — добро, вала, пише!
— Ето видиш, — вели ћата — то му пише. Што му пише, ја сам, вала, све прочитао. Из своје главе измислио нисам, додао ништа нисам, а прескочио нисам. Како му је писало, тако сам му читао.
— Е, вала ти ка̂ брату, — вели Вујадин — а баш ме данас обесели! Па то баш, ћато, све тако пише ка̂ што си прочитао?
— Све, вала, баш! Ако ти је ев’ овај наш поп Јаћим слагао кад је читао ванђеље, то сам и ја. А, бој се, он и ’оће по неки пут и јексиг нешто да очита и отпева, а ја ти,вала, нећу, знај заиста!
— Па оно, сад рећи… то добро пише за мога Вукадина.
— Боље, вала, не би ни ти записао, да си, којом срећом, писмен, па да пишеш Рожданике за свога сина.
— Аја, — одобрава Вујадин — писмен па и знаш! Па ти сад велиш: добро је што ми се нашло мушко у кући?
— Па, Вујадине брате и домаћине, књига ти вели, а ја ти не велим ни беле ни црне. То су стари људи написали боктепита кад, кад су још и свеци и угодници божји по земљи ’одили ка̂ ово ми данас; остало то од бирземана, па досад, вала, није слагала књига, а ни посад се ваљада неће пролагати.
— Де, море, Вујадине, баш си ка̂ мало дијете! — гракнуше остали на њега. — Та да је маче па да ти се прибило у кућу, на прими га, „срећа је“ – а то ли твоја крв. Неће књига лагати!
– Ама и ја велим да неће! — тврди Вујадин.
— Па велиш, ћато, ја могу да накривим вес, кад му овако пише?
— Сасвим, Вујадине. Просто напросто: имаш рачуна што ти се родило мушко. Ама, чу ли га шта пише y књизи!? Прославиће те, болан брате, и тебе и вамилију и све ово наше село.
– Хоће! – гракнуше сви.
– И хоће, вала! — тврди Вујадин.
— А, вала, и право је, – рече Ананије одборник општински. –– Не велим ово што сам власт, ал’ баш, вала, право је и треба да и нас јаднике бог мало погледа. Није шала, браћо, остасмо резил. Што се год зала деси под овом божјом капом, свему смо ми криви, кукавци сињи, па велим: е да и нас једном огрије сунце! Откуд ко, па јала на нас! Је л’ тако, браћо! Спасајте се!
— Тако је, претјече нам ријеч! – потврдише сви за софром.
— Нестане какав трговац, а они нас за врат; напане ко̂ на делижанца, они наше прве људе у апс; огласе ли неког из десетог села за ’ајдука, наше ће село одма’, кад немају што грђе, за јатаке огласити, ништа му јевтиније нема ту.
– Е, бог из тебе проговорио! – потврдише опет сви.
– Веле: ајдучко гњездо за наше село. Па немамо, веле, ни гробља y селу.
– А ја! Како, човече, чак и мене као једну власт сумњиче и петљају. Власт власти не верује; гуја гују једе, што рекли! – вели ћата. – Не можеш међ свијет од бруке!
И сви признадоше да је то село (и они у њему) тешке дане преживело, и да је крајње време да се окрене набоље, а ни за кога досад y Рожданику није тако лепо писало као за Вукадина сина Вујадинова. Зато сви саветоваху Вујадину да се стрпи, па да не ропће на судбину.
— Па, велим, — наставља ћата — право је да се окрене набоље; а ко зна за шта је све ово добро! Спасај се, домаћине!
– На спасеније, ћато! — вели му Вујадин и пију оба.
— А како му ова књига пише, — вели ћата – почеће, бој се, баш од твоје куће, Вујадине!
–– И хоће, вала! — вели Вујадин потпуно уверен и умирен.
— И треба, вала! –– вели ћата и заклокота пљоска с ракијом и пође од руке до руке око софре.
— Аферши, Вујадине! — прихватише сви.
Тако је ауторитетом те стародревне књиге ћата умирио Вујадина, обнадеждио га, и њега и све сељаке; и он је од тада стоички сносио судбину своју и надао се бољим данима. Међутим, да су данас она стара сретна времена, кад се веровало чесним старицама као и књигама, и да је којом срећом ћата видовит био као што га је бог писмена дао, чули би гости код домаћина још и друге неке ствари, које је доцније баба Ђурисава причала, иако је сама признавала да све није разумела, а њој опет нико веровао није. Те ноћи, кад се Вујадину мушко чедо нашло у кући, причала је баба Ђурисава много доцније (кад је дете већ поодрасло) да је лепо својим рођеним ушима чула неки глас где виче:
– „О, Усуде! Усуде! Родило се данас три пута по седам више но јучер што је. Подај им, Усуде, што ћеш да им даш. Изведи их зарана, – вели глас — на селамет!“
— А Усуд — причаше баба Ђурисава – узеде неке силне листове хартије, књиге без јазије, и опет силне листове c јазијом, и силна зарезана и незарезана гушчија пера, и још сврх тога силне свежњеве хартије — па стаде све то бацати и разбацивати на све стране по добрима својим, а (вели баба Ђурисава) једнако виче: „— Како мени данас — тако њима довијека!“
А то што Усуд бацаше, били су некакви концепти са силним цифрама, нека хартија за преписивање и некакве фасцикле!