Глава пета
У њој је описано како се Вукадин решио да напусти занат и да другим путем тражи себи селамета. Ту се јављају први симптоми Вукадинове жеђи за науком, пошто му је Јовица Чапкун отворио његове умне очи.
Од онога кобног дана Вукадин није више онај стари Вукадин. Не може да га позна ни сам његов газда, који се трудио да заглади оне немиле успомене, али не моташе никако, а међутим осећао је штету од оваког држања Вукадинова. Јер мада га је — као што је читатељима познато — онако публично изобличио и казнио чак пред оноликим светом што је крао на кантару, — ипак му не би право што је сад ударио у другу крајност, те је мерио право као да се спрема у Свету земљу на хаџилук, па сад даје за спокој душе покојном оцу свом.
— Ама теби не вреди говорити, — говорио му је често газда Милисав после тога насамо; — где ти кажем да чупнеш једно влакно, ти, брате слатки, здипиш цело руно! Е, не иде то тако! Немаш, брате, начина! Треба по мало, да се не опази. Зрно по зрно, ето погача; камен по камен, ето палача! Од свакога помало, па њему није штете (јер не опази), а нама велика фајда! А ти предижеш ка̂ да лиферујеш држави! Друго је државско, а друго, брате слатки, прифатно! Прифатни, кад му мериш, отвори сто очију, а за државу кад мериш, спремиш само један добар ћевап за комисију за примање — па мери, вала, ако ’оћеш и драм у о̀ку иде то! Дакле, то су разне ствари! Зашто, за државско, ако не придигнеш ти, ’оће да придигне други, па боље ти него други.
Све то није помогло. Газда Милисав лепо изгуби свога Вукадина. А међутим и сам је у души признавао да се не може мерити са својим учеником, који га је надмашио. Вукадин се умудрио, па постао хладан и званичан. За пазар му баш свеједно, као да није дућанџија него као да је поштар. Нити више онако вешто умамљује и увлачи у дућан, нити их онако срдачно испраћа из дућана као пређе што је чинио. Грдно се, што кажу, напсио, па одговара чак и самом газди, а већ за муштерије да и не говорим, њих просто растерује. Тек чује газда Милисав понеку муштерију где вели: „Иха, ваљда си ми ти један дућанџија у чаршији!“ па одлази из дућана.
— А ’оће л’ да се поцепа то? — пита муштерија.
— Поцепаћеш се и ти, снашо, а де ли неће то! — Има ли што боље? — пита га друга муштерија.
— То ти је и најбоље и најгоре; ваљда си ми ти најбоља муштерија! — одговара, а и не гледа на муштерију.
— Ама овај ти циц добар, — вели му снаша — допада ми се; но само, знаш, да су му нешто ови цветићи зелени а ови овден жути. —
А он је прекида и осорљиво јој одговара како може доћи до тих боја, па нек сама фарба.
А муштерија излази из дућана, а газда Милисав, сав блед и зелен, само га гледа.
— Море дете — рече му газда око Петрова дне — ти како си почео, да бог да̂ да дочекаш Ђурђевдан код мене!
— Да не да̂ бог ни Митровдан!… Какви Ђурђевдан!
— ’Оћу да отерам лолу и несрећника… Мени треба човек раденик! Иха! За момци ми лако, бар тога зеља доста!
— А што да ме тераш! Идем ја и сам; сам сам дошао, сам ћу и да идем! Зар ми је тешко за газду! Ка̂ ђубрета доста.
Ето тако се почесто разговарају. Таке су сцене почешће између газде и калфе од она два шамара, нарочито од оног последњег који доби Вукадин, а који ни Тасица ни Васица не могаше осветити. Газда прети да ће да га отера; а Вукадин да ће га и са̂м оставити, и тражи једнако рачун и ајлук. И ту се онда газда Милисав мало упитоми, постаје блажи и окупи саветовати Вукадина, али овај остаје при свом. Тако се из дана у дан одлаже исплаћивање ајлука и одлазак. И тек се око Преображења Вукадин опет напси и стаде тражити, и то много одлучније, свој ајлук.
У то доба се решио да иде, а знао је и куд ће и шта ће, и ништа га већ од тога није могло одвратити. И пут и мету показао му је друг његов Јовица Чапкун, кога је ту скоро узео газда Милисав у дућан и који је с њим заједно на ћепенку шио.
Седели тако једног дана Јовица и Вукадин на ћепенку и шили. А хлад пао већ до пола сокака, и свет већ увелике пролази.
Пролази и нека гомилица младића и нешто живо разговарају. Њу је често виђао Вукадин да туда пролази, обично кад већ хлад падне до пола сокака, али крај оног његовог јада није му задуго пало на памет да пита ко су и шта су.
Обично су џакали кад су ишли, закрчујући по пола сокака. Носили су сви велике шешире и разбарушену дужу косу. Увек су се живо разговарали и препирали кад су ишли сокаком. Нису никад дангубили, него су претресали научна питања. Најрадије су се препирали о идеализму и реализму; велика већина их је била за ово друго, за реализам, и у науци и у животу.
Једнога дана баш се некако случајно зауставише пред газда-Милисављев дућан и заџакаше.
— Ах, шта ти мену ту! — рећи ће један плави. — То је узвишено… величанствено!
— Зар то узвишено! — стаде пред њега други, чупави, са ужасно великим ободом од шешира и усправљеном јаком капута.
— Јесте, то је величанствено! — вели му плави.
— Е, чудна ми чуда! Дакле, то величанствено:
Свијет дршће, васиона цела!
па, овај… како оно беше даље:
— Па да захте промисао вечна,
Срушиће је у шаку пепела!
— доврши плави.
— Добро… лепо… — вели чупави. — Е, дакле, сад да разудимо ножем сувремене критике и анализујемо то. —
— Ама шта да анализујемо, — вели онај плави, који је слабо марио за диспут — кад је изречен суд о том!?
— Ко га је изрекао? Ја га бар још нисам изрекао.
— Ех, шта ти! Ко о теби говори. Изрекао га је Андрејевић у својим: Естетичним одломцима. Јест! Ауторитет један.
— Пази, молим те, овога будале шта говори, — рече чупави и окрете се осталима (а сви стоје једнако пред газда-Милисављевим дућаном, а ту на капији и Кајчица, плете чарапе и мења погледе с једним из гомиле, кога изгледа да баш ни најмање не интересује овај научни диспут). — Пази га, молим те! Он се у деветнаестом веку позива на ауторитете! Хахаха! Е, људи! — рече — па се стаде крстити левом руком.
— Него! А шта ти мислиш, и кога се ти држиш! Кога ти припознајеш?
— Ја не признајем никакве ауторитете! — Зар баш ниједног?
— Само једног; а тај сам ја! *Ја сам себи највећи ауторитет! *
— Онда се ти држиш врло глупог ауторитета! — рече му плави.
— Е, није него ћу да певам ко̂ ти!
— Није него да критикујем и рушим све ко̂ ти.
— Молим, молим… Ја критикујем и аналишем у цели да познам боље; па ако сад нешто порушим, то је само зато што је то било трошно само по себи, па није могло да издржи рационалну критику. Ево узмимо сад, на пример, оне стихове малочас цитоване. „Свет се тресе и дрма“… Молим те, како оно беше?
Онај плави му исцитира.
— Дакле: Свет дркће и цела васељена, а кад захте та вечна промисао, а то је дакле по песниковом бог, онда ће се и тај свет и та васељена да претвори у шаку пепела… То је, отприлике, смисао тих стихова, је ли? Е, па лепо, — рече чупави и завали шешир, прекрсти руке, па стаде пред оног плавог идеалисту — лепо! Е, шта је ту сад узвишено? ’Ајде, кажи ми, молим те, ево пред овима, ови слушају. Је ли узвишена та твоја величина снаге вечнога промисла, бога, која је кадра да сруши целу васиону у једну шаку пепела, а од које се ниједан калуп сапуна не може направити? „Мисао је апсурдна, вели Светозар, или, управо, то се може само казати али не и замислити; а овамо естетика налази да је то узвишено.“ А сасвим наравно… друкчије и не може бити. Коме су ауторитети један Аристотел, Хегел, Куно Фишер, и тутикванти, томе је узвишено! Наравно, наравно! — И стаде се смејати и лупати по бутинама. — Писарев—
— Е, није него ће ми још и Писарев бити ауторитет
— Писарев! А знаш ли ти да је он Дрепера исправио!!
— Ех, није него! Њега да се држим.
— А, па не би ти ни шкодило. Бар би, кад већ ништа паметније од певања ниси изабрао, певао паметније ствари а не о љубави, о ружи и славују. У живот, господине мој, у народ, у његове јаде и невоље, а не о ружи и славују! Више вреди једна културна биљка коприва и један ћуран са масном тртицом, него све те ваше руже и славуји овога света!
— Па јесте, — вели плави — то је оно Змајево, кад је магарац појео фрулу од трске:
Магарац се не зна лепше провести, —
Он презире што не може појести.
— Једна Ђурина Шваља претеже све могуће Ђулиће Змајеве, — вели чупави.
— Лепо је и једно и друго! — вели плави.
— „Књижевник је дужан, — вели лепо, чини ми се, баш Светозар на једном месту — да разуме живот људски са свима разностручним приликама што их живот ствара; да разуме потребе које се рађају у животу и да одговори на питања што их живот задаје сваким тренутком. А то може само човек са сувременим образовањем“, — заврши чупави и група се удаљи од газда-Милисављева дућана.
Вукадин их је слушао али ништа није разумео, као ни Јовица. Једина Кајчица као да их је разумела, јер се некако свакад у то доба налазила пред капијом кад су они пролазили.
— Бре, како лепо говори, — чуди се Вукадин — говори па и не запиње, ка̂ да чита из књиге!
— Пази госпочиће, како заџакаше ка̂ да им је пела чаршија дужна! — рече Јовица Чапкун. — Е, баш не могу да их гледам.
— А који су то? Јесу л’ то писари неки? — запита Вукадин.
— Правници! — вели, а шије даље.
— Је л’ чиновници?
— Јок, море! Чиновници ће тек да буду. Има ти ту, ви’ш, Вукадине, и за писаре, за секретаре, помоћнике, казначеје, капетане, окружне начелнике, комесаре и за све. А сад су још ђаци из гимназије и Правничке школе. Све ђаци —
— Зар тол’ки! Па то све већи од мене. А шта уче тол’ко.
— Па науке.
— Зар још, па докле ће?
— Па чиновничке науке. Све ће то, море, да буде господин и чиновник, па ће да прима плате и диже дијурне, а све од наше руке и од нашег рада и зноја. Него, што да не диже, — вели удевајући у иглу — кад може. А ти зар, бајаги, не би?! И ја би’, да сам учио школе.
— А много ли, боже, треба да се учи? — Па, треба! Од основне школе, па сврх тога још десет година… А може и са мање муке. Ето, један мој брат од стрица три гимназије, па ћата већ шеста година. Па сад дере ли дере сељаке. Има пара и за под интерес.
— А лако се учи?
— Лако брате, само ко хоће. И ја једну гимназију што састави’, па не мога’ више. А две године учи’, па ништа! Кад дође други Петровдан после службе, а ја црко̂.
— Како: црко̂?
— Лепо, пропадо’ ка̂ магарац на лед! — Здравља ти! — рече Вукадин, који се заинтересовао беше и спустио иглу и рад.
— Богами ти кажем! — рече Јовица Чапкун, па остави и он посао и стаде причати. — Ружно ми прочиташе. Директор ми рече: „Изгубио си, дете, право на школовање. Иди сада, вели, кући, па се на занату добро владај, па може, вели, и опет од теб’ човек да буде. Отечество, вели, оскуђева у добри мајстори. А ви, децо, рече, па показа на мене, немојте, вели, да се угледате на Јовицу, да вас исто то, вели, не постигне.“ Ја узедо’ капу па одо’, а они остадоше да се још мају и млате.
— Оде кући?
— Јок, море! Каква кућа! Не смедо’ тај дан кући на ручак, него одо’ у врбак крај Мораве да се удавим, зашто пред оца на очи жив не смедо’! Па стрефила се лепа вода, те се ја жестоко искупам неколико пута—
— А ниси се удавио?
— Јок, море! Кажем ти, лепа вода, па ми жао за купање. А помисли’ се опет у себи, па реко̂: „Море, а зар сам једаред извуко̂ батине и за мању ствар.“
— Па шта уради?
— Сачека’ ту лепо док се смркне, па кад паде мрак, а ја пођо’ кући, онако „све по ’ладу да ме не познаду“, па штукну у кућу, па право под губер!
— Па без вечере?
— Море, џаба ти и вечере, само док се отац одљути… да се претрпимо мало.
— А шта ти отац вели?
— А татко, чујем, како распитује за мене и разговара се са мајком. Пита је: „Је ли дошао, вели, онај лола и несрећник и срамота моја? Вели, нема га целог дана.“ А мајка му вели ( а ја све слушам испод губера): „Остави дете кад спава, зар је њему, вели, лако. Жив га срам изеде; дете, вели, осетљиво на моју фамилију. Пусти га, нек спава.“ „Море, какво спавање“, раздера ми се татко, а ја се од стра’ увуко̂ и скупио под јорган ка̂ мачор, „какво га спавање напало данас! Ја се цело послеподне претура’ по миндерлуку, вели, па не мога’ ока да склопим, а њему до спавања.“ „Па, де, вели мајка, а ти ваљ’да ниси био дете!“ „Жив ме срам изеде, слушам татка како говори; кад ме срете комшија Павле, а иде из гимназије са својим ђаком а ђак с књигом, а мени не даде ђаво мира него га за пакост и моју несрећу запитам: „Како онај мој? —“ а он ми рече: „Ка̂ и лане комшија, пропаде, вели, ка̂ магарац на леду, па сад, трипут бог помаже, ама мораш да молиш министра.“ — „Не молим ја, вала, никога!“ чу’ где рече татко па се диже, а у мене застаде душа, зашто знам шта ће бити, а ја главу под јастуке и прикупи губер па држим око себе, знаш, мање ће да боле.“
— Ене! Сад ће да буде кијамета!
— „Не молим ја никога за једну лолу и несрећника“, вели татко, па се диже право моме кревету, а ја прикупљам и притежем око себе губер, а лепо чујем све. — „А, филозофе и казначеју мајкин“, викну ми татко, „а шта би с тобом?! Ти мени, вели, баш добро обели образ, а? И ову годину пропаде!“ „Немој, вели му и моли га мајка. Оборише га они несрећници професори из пизме ка̂ и лане. Остави дете, разболело се, вели, дете од грдне муке и срамоте! А сутра га, вели, питај!“ „Море сутра ће, вели татко, да ме можда прође љутина; него данас имам нешто ћеф да се разговарам с њим!“ рече, па дофати штап трсковак, а трска, она несрећна морска, па не може да се пребије, па ме стаде зло бити.
— Еј, кукавац сињи! Велиш: бог да поможе губер.
— Јок, море! Ништа ми, брате, не помаже ни губер, боли ка̂ да га и нема! А ја кад видо’ да не помаже, а ја искочи испод губера ка̂ чупавац из кутије, па наго’ на врата, а татко за мном па ме врати. Па ме тера оним клетим трсковаком по соби из буџака у буџак, а ја гребем ка̂ мачка уза зид. Скочила и мати и тетка да ме бране; те да бог поможе, не дофати свака мене, него тек трећа, расподелисмо батине! извукосмо сви чрез моју науку! А ја се мало после промисли’: „Море, па ово ја да кажем: фала богу; ја јоште понајјефтиније прођо’. Ја бар ако доби’ батине, ја барем и пофторава; ама оне, веселнице, ни видоше гимназију, ни повтораваше, па извукоше!“ — „Па да молимо! вели му мајка, кад се умири мало, господина министра, за још једанпут, можда ће, вели мајка за мене, дете да се поправи. Имају професори пизму нешто на њега, а дете се добро учи.“ „Море, вели јој отац, каква пизма, какви бакачи! Ништа од овог несрећника!! Ово се турило, вели, на твоју фамилију, па ће да остане зевзек Ибрахим. Жали боже тол’ке паре што дадо’ за књиге и плајвазе.“ Те ти тако ја ем доби’ батине, ем лего’ без вечере.
— И не могаше више у школу!
— Не даду. Двапут може да се учи, а трећи пут не даду. Терају на занат.
А ти једва дочека да идеш на занат?
— Е, да је по мом ћефу било, друкче би било. Још у гимназији пуче ми лепо срце да идем у бандисте.
— Па што не оде?
— Море, кад спомену татку, а он ме опет изби душмански.
— А бију ли у школи?
— Јок, брате! Нит’ бију нити те дају у војску. Не сме професор да те кљуцне, одма’ паднеш па се обнезнаниш, а професор после зорт има од министра.
— Па то добро, болан брате!
— Како да није! Господска посла.
— Ех, да грдне будале! Па што не остаде?!
— Па је л’ ти реко’ да нисам могао више. Беше му! Е, а да ми је онда била ова моја садашња памет. Али беше му: протрч зече! А не знаш како ми жао што нисам свршио за адвоката. То да будеш, болан брајко! Тај што се наплаћује и дере сељаке! Шта је овај наш газда Милисав. Од њега бар сељак изнесе нешто из дућана! Адвокат, Вукадине, адвокат да будеш, па да те види бог, а да дижеш на кантару, таман за тај посао.
— А да л’ би’ мого̂ ја?
— А што да не би. Јеси л’ свршио основну?
— Јесам.
— Имаш ли крштеницу?
— Ево ми је у јанџику.
— А кол’ко ти је година?
— Шеснаест.
— Аоу, мој брате.
— Што?
— Много, брате! Него ништа. Можеш опет, само мораш да молиш министра. Да пошљеш молбу.
— Па ’ајдмо заједно.
— Ба! — рече Јовица. — Мени сад већ добро и овако. Него ти иди, кад видим да имаш вољу.
И доиста, Вукадину се допала та мисао. Она му се селила у главу и он се њом неколико дана занимао шијући на ћепенку. Толико се по неки пут занео у мислима, да га је сам газда морао опомињати да не пропушта муштерије које блену пред дућаном, докле их први комшија не ослови и увуче у свој дућан.
— А је ли, — запитаће Вукадин Јовицу неколико дана доцније, опет тако једнога дана после подне, кад је чаршија била празна, а газде им прилегле, као обично, после ручка; — а треба л’ доста арча за школу?
— Па треба. А може и без пара. Колико њи’ уче и сврше без парића! Можеш да нађеш какво послуживање, а можеш да добијеш и благодјејање државско.
— А што му је то?
— Па ајлук; ајлук што ти држава плаћа зато што се учиш.
— А ’оће л’ да плаћа?
— А што да не плаћа; зар ако је држава па муфте да јој се прође. Нема џабалука, него плати, брате!
— Ене, зар и то може да буде! Ама славе ти! — викну радосно Вукадин. — Зар може да плаћа?
— „А, држава је јака кобила!“ збораше мој пређашњи газда, Ристосије лиферант.
— Море, ако је то тако, Јовице, нећу ја још дуго да му шијем ове памучине и фустане, видећеш! Па велиш, плаћа?
— Плаћа, кад се добро учиш. А, па и кад се не учиш. Ако не знаш, а ти метнеш руку на па̂с, па се направиш ка̂ да те завија у трбуву, па професору кажеш: „Благодјејанац сам, господине“, па добијеш бољу белешку. Па теби стига! Добру белешку добијеш што си благодјејанац; а благодјејање добијеш што се добро учиш.
— Море, још сутра идем! — кликне Вукадин весело.
— Рано је. Чекај још недељу-две.
И Вукадин се реши сасвим; решио се не само да оде из овога места, него и да батали овај занат и да се прихвати другог посла. А дао бог висио, што кажу, о свом пиљку већ одавно, па није имао никога ни питати за дозволу, него што он реши, то није морало ићи вишем каквом надлештву на одобрење.
Његови се слабо бринули о њему, зато о њима и није било речи у овим претходним дугачким главама, на које се већ многи лепи и нервозни читатељи туже да су развучене и пуне многих споредности. Мајка се његова још највише бринула и распитивала за њ и сећала га се. Она му је од времена на време тако по каквој прилици увек по нешто слала: кад пар чарапа и назувица, кад заструг кајмака и печеницу пршуте, а два-трипут и по осам гроша, и то је јадница чинила и кад се преудала. Иначе од остале своје родбине баш никакве фајде није видео, ни од браће ни од стричева; и мало су се и виђали. Свега једаред га је, док је још шегртом био, обишао стриц. То је било одмах некако прве пола године после онога кад се Вукадин загубио од својих. Нашао га је ужасно космата и чупава, са ужасним бућем косе на глави, још како га је мајка последњи пут у селу ошишала. Стриц га узе и поведе онако ужасно чупава у берберницу.
— Може ли, мајсторе, од мајмуна да буде човек? — рече стриц, пошто уђе у берберницу и назва бога мајстору.
— Може, газда, извол’те сести! — рече берберин и узе бријач и пешкирић, да му веже.
— Ама није за мене, него за овог овдје мајмуна, што дође са мном; то ми је, знаш, весели мој синовац! Да га ошишаш, ако можеш.
— Може, може! Да га уредим и дуздишем, па да изађе одавден, па ко̂ официрско дете.
— Е, па дела, славе ти! Знаш, сироче је, па мени пало на врат. Ако може, а ти га ошишај, а неће ти бити џабе заиста! А пошто?
Берберин му рече пошто. Погађаше се подуже, јер стриц рече да је „много за дијете“; а берберин, опет, да има велику главу и да ће му задати више посла него кад је ономадне шишао пинча господина Цибулке апотекара, за које је добио десет гроша; — док се најзад не погодише за грош. И берберин пристаде више „севапа ради“ да ошиша, као што је и стриц Вукадинов „севапа ради“ платио грош.
— Е, деде сад, — рече брица шегрту — покажи се шта знаш… Ово му је сад први пут што шиша муштерију! — дода задовољно мајстор и да знак шегрту; а овај посади Вукадина на столичицу рекав:
— Извол’те, како желите?
— Господски! — рече Вукадин седећи и држећи фес у руци.
— До главе, — рече стриц, нек му траје бар годину дана.
— Дакле, до пања! — рече брица.
Док је шегрт Вукадина шишао, поседео је ту и стриц му и разговарао се. Причао је берберину о свом меком и болећивом срцу, и шта га све кошта досада то братовљево дете што се сада шиша, а после је платио грош, запитавши је л’ све поштено плаћено, и додавши да он не тражи ништа џабе и да сваку мајсторију треба чесно и поштено платити, па оде.
Ето то је једино доброчинство запамтио Вукадин од своје велике и многобројне родбине, а и то му је пресело, јер кад је изашао у свет онако „на басамаке“ ошишан, — за неколико дана нису га оставили на миру. Ко га је год срео и видео онако ошишана, питао га је ко га је шишао, и сваки је ружно рекао за мајсторов посао на штету Вукадинову.
А таке успомене слабо су га могле везивати за родбину.