Глава једанаеста
У њој је испричано како је напослетку свршена борба између памети и срца Вукадинова и како је затим следовала прошевина, прстен и свадба, све пре указа, и како је напослетку Вукадин „посејао босиљак, а пелен му никао“.
Како је резоновао Вукадин, исто су тако резоновали и код Дарине куће. Дара није имала оца, мајка јој, баба Румена, била већ поодавно удовица и водила бригу о Дари, а у томе је помагао и брат њен, читаоцима већ раније представљени пензионер Настас, онај што по ваздуги дан седи у кафани и не поручује ништа, него или чита новине наглас, или прича познате приче о Мектербаши, или куди кафанску кафу и саветује келнере, или уврће хартију, и чисти своју велику ћилибарску муштиклу. Дара им је приличну главобољу задавала својим девовањем. Како која година, а ујак и мајка јој све брижљивији. Мало одахну душом, кад настане један или други велики пост, па нема свадба да их опомињу на Дару. Како која година, и они све попустљивији у захтевима својим што се тиче партије за Дару.
— Ја сам говорио и говорио, — читао би чешће Настас својој сестри а Дариној мајци — да је девојка једна чудна и смешна ствар. Ја тако рачунам, да је друго девојка, а друго, наприлику, једна, рећи, ћилибарска муштикла од пене! Ама нисам имо̂ коме да говорим. Муштикла од пене, што се више на њу пуши и што је старија, све је боља и, што кажу, скупоценија; а девојка што старија, — све горе, све мање вреди! Ама коме ја да говорим!? Море Румена, подај девојку док јој цена скаче (а то неће дуго трајати)! „Ама ситан је чиновник… те ситничар трговац, пиљарска посла“, велиш ти. Ама ако је, ако је, брате слатки, подај главобољу из куће; кад се нашла будала, подај му од прве, па нека он трља главу с њом! Ама ако је нижи чиновник или трговчић, неће ни то довека трајати. Једни иду у пензију, а други ванџирају, једни банкротирају, а други напредују у радњи. Знам ја прве данашње трговце кад су вукли сами јеспап на грбини из главне чаршије, из веће радње, па сад тргују људи сас Пешту и Беч, и по петнаест кириџијски кола вуку им еспап из Београда! А памтим и толике шишкаве начелнике, па и министре, кад су били танки ка̂ лесков чибук, па ручак руча а вечеру одшета, па временом постадоше велики и славни људи! Али ти се онда не даде ни опепелити! „Не дам је, запела ти онда, испод мајора! Млада је, може да поседи још да продевује мало. Ако сам се ја млада удала, велиш ти, па ни честито продевовала нисам, нека се она наужива и за мене!“ А она се заседила, па, вала, девује и за себе и за тебе, па и за покојну бабу своју! Ето ти сад!
— Е, па ето, биће, фала богу, и томе крај. Траже је.
— Тражи је Вукадин. Званичник! Чудна ми прилика! Па то смо могли и пре десет година имати. То ти је оно што кажу у стиховима: „Од три цара спала на каплара!“
— Па добро, неће ни он ваљда довека остати практикант.
— Ама, па ни ја не велим да хоће. Какви магарци па ванџираше, те неће он. Ама виде ли га како се понаша!? Изашла девојка на глас, а он сад затего па се погађа! Иште, вели сто и педесет небушених дуката, и још да му се изради указно звање, па онда хоће! Најпре, вели, указ па после свадба. Место ми од њега то да захтевамо, захтева он од нас!!! Прави грмаљ и ’ајдук.
— Е, па сад шта знам!
— Е, па дабогме, није за чекање.
— А ти гледај па поради мало за њ.
— Ама ја ћу да порадим. Ама мука је. Сви кажу да је за себе бистар, ама у служби туп, па га претекао сваки. А што се тиче да се постара за себе, за дијурну, за бакшиш, и такве ствари, ту је просто, кажу, видра! Него ја још ово да ти кажем. Да ја њему од своје сиротиње додам Дари још тридесет минцаћа, па нека буде свадба пре указа. А после ћемо већ сви потрчати, кад буде, што кажу, наш, јер какав је да је, наш је!
— Гледај, молим те! — вели Румена. — Ево већ трећа година како се одуговлачи. Ево зашли већ у божићни пост, па кад прође Божић па стану пролазити сватови, а мене тек текне нешто у срце, жао ми детета! Вене и губи се сирота, као дуња на шифоњеру. Већ је престала и да иде на свадбе. „Нисам расположена, мамо“, вели ми она. А ја само ћутим, зашто знам од чега је то.
— Добро, добро, ја ћу кол’ко сутра писати оном јатаку, и разговараћу се и с Даром. А указ не сме раније добити, јер какав је ’ајдук, он би још био у стању као указан, окренути леђа и потражити другу прилику!
— Гледај, молим те! Вене из дана у дан, — вели Румена испраћајући Настаса.
Сутрадан је Вукадин имао пред собом два писма, оба пријатне садржине. Једно са познатим предлогом Настасовим и напоменом да је то последња реч од њихове стране, а указ тек после свадбе може следовати, јер то би им била једина гаранција да ће је доиста узети. Друго писмо било је од Даре.
Писмо је гласило:
Поштовани г. Вукадине!
Знам да ћете се зачудити кад ово моје писмо у руке добијете и прочитате га, јербо се мени не пристоји писати мушкарцима. А ово вам пишем, зашто се налазим у врло несрећном стању, јербо ја на вас мислим, а ви мене избегавате и нашу кућу, и не долазите ко̂ што сте долазили, а то је за мене жалост и брига за мајку моју. Она ми каже: „Преварио те г. Вукадин“, а ја кажем: „Није, мајка, него има званична посла, па не може“, а у срцу ми тешко, јер ни сама не верујем у то што кажем, а ви се чините невешти, а мене другарице исмевају и кажу ми да ви сад од извесног времена уздишете Радојком Тићином, а мене да се и не сећате, јер је она богата а ја сирота, која ништа немам осим свога једнога поштења и чести девојачке, а ја за вас мислим исто онако ко̂ што сам вам први пут казала, али ви више тако не мислите, зато што сам ваљда паланчанка, које није моја кривица, јер не можеду све бити Београђанке са шеширом по најновијој моди, а има од мене и горе у паланкама, а ви, кад сте знали да сам паланчанка, нисте требали ни почињати. А ја не би’ вас ни чекала, него би’ се удала за моју прилику, и ја сад нисам због вас ни тамо ни тамо, него гледам сас плаве очи у црномањасту будућност.
Твоја на вјеки љубећа вас
Дара
У Т*
12. децембра 188*
Вукадин га је неколико пута прочитао и код куће и у канцеларији. Извукао је фијоку од писаћег стола, па га је раширио у фијоци, а ову оставио отворену и преко ње радио, а сваки час спуштао очи на писмо и читао га. Било је нежно писмо, тако да је и самога Вукадина разнежило, и он коме нико у породици није знао за то расположење, постаде сентименталан тога дана, и после канцеларијског времена потражи Икицу, да измења мисли с њим и да га овај разгали мало. Дуго су се шетали и разговарали о којечему, и Икица је по свом обичају ћаскао којешта, а Вукадин је једнако ћутао и премишљао. Већ га и глава заболела од силних мисли. Напослетку постаде одлучнији и реши се да приведе крају ствар.
Нађе г. Настаса пензионера и каже му да пристаје, а они тамо нека се ово дана надају просиоцима, а у исто време је и Дари написао на фином министер-папиру, сасвим у форми канцеларијског акта, писмо ове садржине:
Поштована гђице Даро!
По пријему вашега писма хитам одмах да вас известим да сам прочитао што ми пишете. То што ми пишете јесте и моја брига и једна жалост велика била, а које је мени тешко жао што ви о мени онако мислите, јербо ако ви о мени сневате, то и ја о вама и ноћу и дању мислим и грдне концепте кварим мислећи једнако на вас. А потом да вас известим да од онога што смо разговарали може да буде нешто, јер сам се решио да вас просим у ваше мајке, а ја с две руке моје и мојим званичним знањем кадар сам своју жену ранити и одевати, а ресто ће бог помоћи. А што ми пишете за Радојку, да сам ја њу тражио, који вам је то казао, преварио вас је и грдно вас слагао. Можда је он тражио, па му је не дали, а он онда претурио бруку са себе на мене. А ја чисто и знам ко ми је изнео ту чикарму, ама ће ми скупо платити, д’ако се задесимо ђе, мањ да ја не будем жив. А то је изнео онај Мико Кугиста (куга му се на врат напртила!) што му нијесам ћео дати пара на зајам између четири ока, ко̂ што су радили стари трговци, него сам му потражио мало писмена, ради обезбеде мојијех крваво стеченијех пара, па зато он сада мене резили ђе стигне, ама неће дуго! Зато ви, гђице Даро, не вјерујте никоме ништа што чујете, него вјерујте овоме писмену, јер оно је, чисто рећи, једна тапија од моје главе, што вам сада пишем. И ово вјерујте ка̂ да је званичан акт и да је исти г. начелник на њему потписат и печат начелства ударен на овом писму, и ја што сам вашем ујаку г. Настасу казао, ја заиста при томе и остајем, и како вам он каже тако и јесте, оно вјерујте, јер је све на длаку тако.
А сад остајте здраво и мислите на мене, ка̂ и ја на вас што једнако мислим.
13 децембра 188*
у Т
твој
Вукадин Кркљић
краљевско-српски званичник Дарин
⁂
Неколико дана после тога оштро око тетка-Полке комшинице приметило је неко спремање и журбу у тетка-Христининој кући. Спрема се тетка Христина, а спрема и Вукадин. Тетка Христина изнела своје стајаће рухо из Вукадинове собе, па се облачи у својој, а Вукадин у својој. На тетка-Христини модра свилена хаљина и либаде а на глави фес, а на Вукадину црни капут, црне панталоне, сомотски прслук, машна од жуте свиле и свилена зимња марама само метнута око врата и спуштена између прслука и капута, а око врата па преко прслука спушта се дуг ланац покојног Јола, тетка-Христинина супруга, и штап, опет покојног Трифуна лецедера, супруга покојне београдске добротворке Вукадинове, донет још из Београда и мио спомен из доба ђаковања Вукадинова.
— ’Оћемо л’? — запита газдарица улазећи и навлачећи неке смежуране наштрикане рукавице. — Аха! Ала се ујдуриса!
— А ја! Ка̂ липа у пролеће! — вели Вукадин. — А и ти, газдарице, богами, да зађенеш, каква си сад, све ове ђевојчурке.
— Хе-е-е! Пре ме је требало видети, онда кад ме је мој покојни бегенисао… а сад… беше му! Па ’оћемо л’! — пита газдарица.
— Можемо, вала.
И у прву недељу после 13. децембра, после подне, кренуше се Вукадин, тетка Христина и Икица право кући Дариној, свечаним и достојанственим кораком пролазећи улицама, којима је свет ходао. Вукадин само глади брке и тихо се искашљује и кваси језиком помало усне које се једнако суше.
Кад стигоше пред кућу, уђе прво тетка Христина, а она двојица за њом. Прва их је опазила Дара, која истрча и пољуби Христину у руку, а са Икицом и Вукадином се рукова срдачно.
— Јесте л’ се надали посјети? — пита Христина прелазећи преко почишћене авлије.
— Богами, да сте само мало задоцнили, не би нас затекли код куће… Таман смо се спремали да се кренемо! — вели баба Румена, а слагала је, чекала је толике године, па да не причека сахат-два.
— А ми чекали мало; господин Вукадин навалио: „’Ајде, ’ајде“, а ја му велим: „Немојте, велим ја господин-Вукадину, да их затечемо за ручком.“
— Па и да сте, па и да сте. Зар би, што кажу, туђину дошли, дошли би своме.
— Па и ми смо томе већ и богзна како ради, — вели тетка Христина — зато смо, што кажу, и дошли.
— Извол’те, извол’те! Не тамо! Овамо, у гостинску собу! — нуди их баба Румена. — Брже, Даро, мало дрва у фуруну.
Гости уђоше у лепо намештену гостинску собу, а по кући настаде једна трка и журба. Послаше одмах неко беспослено комшијско дете нека отрчи до г. Настаса и нека му само каже: „Дошли су!“ и ништа више.
— Извол’те, седите! — нуди их баба.
Гости поседаше.
— Зима! — вели баба Румена.
— Е, па, већ које је доба.
— Окрачо̂ дан јако, — вели баба Румена.
– Баш, богами, док опере човек судове, а оно се смркло за вечеру! — вели тетка Христина.
– Ал, су зато ноћи дуже, — вели Вукадин правећи цигару.
— A то је добро, – прихвати Икица – јер кад је дуга ноћ, може човек много ствари, на пример, да прочита и да се —
— Молим само мало! — приђе Дара и прекиде га. — Ја заборавила, — рече и диже Икицу са столице и скиде футролу. – Извол’те.
— Ја што прочиташ, — вели Вукадин — прочитам зими, а све моје знање, које сад имам, зими сам —
— Господине Вукадине, — прекиде га Дара – ’оћете бити тако добри, — нисмо се надали па видите, – рече и диже Вукадина, па и са те столице скиде футролу, а тако и са оне на којој је тетка Христина седела.
— Врло леп намештај, — вели Христина, разгледајући откривене столице и канале бордо боје.
— То је све Дарино, – вели баба Румена… – купио јој Настас. А, ево и њега!
Г. Настас се поздрави са свима и седе са својом женом.
Настаде мала пауза. Настас брише бркове, тресе се од зиме, тужи се на хладноћу, а остали седе хладни и озбиљни као и гостинска соба што је.
— А како вам се греју собе? – пита најежена тетка Христина.
—Та… убио је бог! Никако! Ваљда зато што је ретко ложимо, — вели баба Румена и погледа брижно на фуруну.
— Канда се и пуши? –– вели Христина.
— Ко̂ пушница!
Говорише и о томе како је жењену а како нежењену. Стадоше износити добре стране фамилијарног и лоше стране бећарског живота. Тетка Христина прича како је то лепо кад жењен човек устане па га ујутру чека већ спремљен веш, а кад се, не дај боже, разболи, а њега има ко да двори свесрдно.
– Јесте, — умеша се Настас – ја то увек кажем овој мојој: ако је да се болује, ја увек кажем боље је да болујем ја, јер кад човек болује, жена спрема све па је све у реду, а кад се жена разболи, ма само један дан, одмах настане вашар по кући; — ако је до умирања, боље жена да умре; јер кад човек умре, одма’ ти ту долази суд да запечате ствари, да уреде масу, а кад жена умре, остане домаћин, па све ко̂ и пре.
— Е, ви’ш ти то њега! — виче Настасовица. — Није то ни тако.
Причају даље како је опет зло бити нежењен. Настас наводи један пример како је један самац тако умро, па га тек сутра навече нашле комшије, а тетка Христина вели како то није ништа, и прича и наводи још један страшнији пример, како је један после недељу дана нађен, а други један није ни нађен никако!
— А, колико ми се њи’ после жалило, – вели Настас — што се нису у своје време оженили, па сада, веле, увиђају и би радо, ама која ће, веле, за њих да пође.
— E, што, — вели Христина — ако је неки честан, па мора да се нађе прилика. Младост је и тако, што кажу, за време!
Опет пауза.
Настас и Вукадин сучу димове, Икица разгледа албум, а тетка Христина се накашља.
– Па… — отпоче Христина — ви нас и не питате зашто дођосмо?!
– Хе, – смеши се баба Румена — ви ћете нам већ казати, а за неко рђавство сигурно није, него за добро —
У том уђе Даринка и послужи их слатким. Разговор се прекиде.
– Даро ћерко, иди па испеци кафу, али ти сама пеци.
Кад уклонише Дару, настави се разговор.
— Па… овај мој кирајџија, исти господин Вукадин, говорио ми да би желео, да управо има једну велику вољу, да уђе у вашу фамилију… да се, што кажу, допадне вашој Дари и већ, разуме се, да постане у правом смислу један фамилијаран човек —
— Разуме се, — прихвати Икица — то је природна ствар —
— Сасвим природна, прихватиће г.Настас.
— Па сад сте чули од момкове стране, и сад ако немате ви што или ваша Даринка против тога, ако, на пример, не знате момку какав фелер или фалинку, онда нисмо џабе долазили.
— Боже сачувај, боже сачувај! — веле и Румена и Настас.
— Ја, што кажу, — отпоче Вукадин — нијесам један шипарац, па да полетим куд било. Ја сам ово добро прохесапио, па велим: хоћу кућу и пријатеља, а та је кућа ваша, господин-Настасе, и једна је, што кажу, у овој вароши.
— Фала, фала, — вели Настас — и ми смо тако исто о вама само добро чули.
— Само добро, — вели баба Румена.
— Заиста, није да кажем, што код мене седи, — вели Христина — али могу вам рећи да се нећете кајати ако ме сад послушате. Знам девојку знам момка па чим сам мало размислила, а ја сам у себи казала: Боже, што је судбина. Ово је бог једно за друго створио. Ако су мало и чекали, бар су се и нашли напослетку. Него ми овде разговарамо, а и не запитасмо девојку: хоће ли она пристати.
— Она ће, као паметна и послушна девојка, послушати своје старије, — вели Настас.
— Да је зовнемо! — вели баба Румена.
— Причекни мало, има још нешто да се сврши, — рече Настас, па се диже и призва мало у страну Вукадина на неколико речи.
Док је Дара послуживала кафом, разговарали су се они, и по свему је изгледало да је ствар о миразу повољно текла. „Ама лијепо, чује се Вукадин, ја само нећу да оскуђевамо ми, ради ње све то — а ја нијесам магазаџија да ми паре требају!“ Још се мало разговараху. Чуло се само кад је Настас рекао: „А ја као да га имам потписана у џепу. Ти се ништ’ не брини!“ и обојица се задовољно вратише на своја места.
— Дакле, Даро, добро дете моје, треба и ти ово да чујеш, — отпоче Настас. — Ево, господин Вукадин те бегенисао па је рад да чује реч и од твоје стране. Ми те обећасмо а ти сад… реци.
— Реци, дете, — храбри је тетка Христина и баба Румена. — Реци!
— Па како сте ви наредили, ја сам задовољна.
— Ех, па онда је готово, — вели Настас.
— Господин-Настасе, немојте примити за увреду, ал’ богами вам кажем, никад паметније нисте учинили него ово сад, — вели му Христина.
После овога се разви жив разговор о многоме којечему, а највише о старом времену.
И сад све редом испричаше сваки из свога живота како су се узели; како су се познали и загледали, просили и, после већих или мањих сметња од стране родитеља и родбине, и узели. Сваки је свршавао свој говор да је све то некада другачије било него сад, и да је то, напослетку, како рече господин Ика, природна ствар, а да су се Дара и Вукадин пријатно разговарали и да су имали штофа за разговор, држим да није нужно ни рећи. Дара и није приметила да је мрак већ у соби, све док је мајка не опомену на њену свакидашњу дужност, нашто она скочи и мало после унесе лампу пожелевши свима „Добро вече!“
— Тако, — вели Настас — да се видимо који смо.
— Своји смо — вели тетка Христина.
— ’Оћемо л’? — предлаже Икица.
И гости поустајаше да иду, али их домаћица задржа на вечеру; но како се фуруна једнако пушила, Настас их позва својој кући и рече им да је он раније већ све наредио. За вечером водио се жив и озбиљан разговор. Ту је утврђено који ће и часници бити. Девер ће бити Икица, кум помоћник начелства, а стари сват г. пензионер Прока, обојица људи од положаја и утицаја на садашњи режим. До неко доба ноћи се разговарало. Вукадин је признао Дари да је неколико пута прочитао њено писмо и да га зна наизуст, и дивио јој се како уме тако жалостивна писма да пише, а то је лепо и она њему признала за његово писмо. Из пријатна разговора их трже тетка Христина, која рече да је време да се иде, јер сутра мисли да пере, пошто се нада да ће мраз трајати још који дан па је згодан за сушење веша. Домаћин их зауставља, али се гости спремише и пођоше авлијским вратима се опростише, а младенци се кришом и пољубише, неопажени ни од кога. (Само их је Икица спазио и трљао руке задовољно). Пожелеше једни другима лаку ноћ и пријатно спавање, и разиђоше се.
Али од спавања, бар за Вукадина, не беше ни спомена. У његовој глави беше као у каквој кошници пред ројење, само бруји. Силне мисли се ројише и слике се лепша од лепше стадоше ређати.
Лежи Вукадин и размишља.
Машта му ствара слике из будућег брачног живота његова. Он ожењен. Има и порода. Добио указ, после шест месеци и други, јер је први много чекао, после неколико месеци и трећи, да се изједначи са својим друговима, који су мање чекали а више аванзовали. О слави му долазе први трговци и крупни чиновници. Само газде и крупни чиновници седе, а од секретара почев па наниже стоје и праве стојећки цигаре, и послужују се стојећки, јер нема више места! Душмани броје посете до два сахата по подне, па већ и они баталили; ко ће да броји даље, избелеше им очи бројећи! А он дочекује госте у својој рођеној кући. Већ сад има на пет стотина дуката у штедионици, сем онога у ћемеру и по народу растуреног. И то још сад овако у овој служби, где је само бакшиш, а шта ће бити тек онда кад се преведе у ђумрук, што ће одмах после указа да потражи. Него неће какав велики ђумрук, где је много персонала, већем какав, истина, мањи, али где је, на пример, он све и сва. Ала ће да нагрува пара, мислио је Вукадин, — док га не дохвати сан, који је још лепши био него и саме ове слике што их је распаљена и заинтересована машта његова стварала.
⁂
На Сретеније је била свадба. Био је леп дан, баш онакав какав треба да је кад се сретне Зима и Пролеће. Часници су остали они исти који су још о прошевини кандидовани, а о прстену утврђени. Били су лепи сватови. Дуг низ каруца отегао се цркви. Госпођица Симка, опет једна стара удавача, бројала их је с прозора своје куће и набројала седамнаест (број баснослован и нигда дотле не виђен у Т*), а ако рачунамо ту и последња, правитељствена кола (која су била налик на каруце, а у којима се возио економ окружне болнице Марјан са својом супругом), онда слободно смемо рећи и осамнаест, башка онај свет што је већ затечен у цркви и онај који је пешке дошао.
Сврши се и венчање и сватови се вратише другим сокаком, али не оним којим је требало, него једним другим, који је захтевала сама млада. Икица је разумео то. То је било за инат оном Жики бакалину, чија је кућа била у том сокаку.
После подне је била игранка, која би се дубоко у ноћ отегла, како су сви расположени били, да није Вукадин наваљивао на старога свата „да рашћера што прије бадаваџије“ и да заповеди да се што пре игра шарено хоро.
Прошло је доста времена, и Вукадин већ купио једне црвене патице код Јање папуџије, а од указа ни трага ни гласа, иако су и ујак Настас и кум Риста и старојко Прока радили свим силама да човек добије указ, јер је и право после толико година. Одговорило им се час да је исцрпен буџет, а час да му кондуита не гласи препоручително. Замерали су му чак и то да је лиферовао преко Атанаса лиферанта нову хартију и неки канцеларијски материјал који је већ једном исплаћен био. Тако се отезало то све до промене владе. Паде стара влада, а дође нова. Са старом владом пропаде и помоћник Риста, а и све наде Вукадинове полагане у њега.
Вукадина остави стрпљење. Између њега и Даре чешћи сукоби, а све због указа. Једно друго криви и беди. Дара му вели да јој је он метнуо грану на пут, а Вукадин, да му је родбина њена баксуз.
Вукадин је мислио и мислио шта да ради, и напослетку смисли нешто што је држао да је најпаметније по оној пословици „Према глави и оца по глави,“ јер куд би он био друго него што је и његов садашњи министар!? Зато седе и написа изјаву ове садржине:
Досада сам као неискусан заведен био неким назовипријатељима, као г. Ристом и г. Проком, и био члан слободњачке партије и искрено је и у свему потпомагао, али откако сам се увјерио да она само пази на чиновничко благоутробије, а о народу и не мисли, а да само партија прогресиста ради за благостање и напредак народа и земље, то се овим и ја уписујем за члана те партије и стављам се њој на расположење са целом својом фамилијом, коју ћу до своје смрти искрено потпомагати. А с овим се одричем за свагда гореречених пријатеља и молим их да ме убудуће поштеде називати кумом својим, коју почаст ја не примам.
Партији понизан
Вукадин Кркљић
званичник својеручно
Ово пошље у једне београдске новине с тим да се штампа и да му се пошаље десетак егземплара од тога броја.
После неколико дана стигоше бројеви и Вукадин заређа и побаца их у неке авлије, а у авлију г. Ристе и г. Проке баци по два броја.
Било му нешто лакнуло. Тога дана је необично ведар и весео био.
Али како на свету ништа стално није, и како је Србија земља изненађења, — то је једно изненађење спремила одмах дан-два после ове пашквиле и Вукадину, јер све новине, па и званичне, донеше глас да је пала влада прогресиста (Вукадинових начелних пријатеља), а нов кабинет образовали слободњаци.
— А-ха! — хукну Вукадин кад чу то. — Грдно ли се ја нагарави’!!