Глава шеста
У њој ће читалац видети шта је све у стању силна воља и још силнија жеђ за науком да покуша и да постигне.
— Ево ти на, — рече газда Милисав Вукадину — кад си баш тако навалио, и кад нећеш да ме слушаш. А до’ће време, па ћеш се љуто кајати и рећи: „Ех, магарца мене, што ја не послуша’ мога пријатеља, и, што кажу, једног не друкче него родитеља Милисава!“
— Ја сад не могу друкче, — вели Вукадин стојећи гологлав и окрећући капу коју држаше у рукама — па није вајде сад ни саветовати ме; нешто ме вуче и тера тамо… па… ја, вала, мислим да се нећу кајати. Имам вољу за књигу и науку, а кајати се нећу.
— Богме ћеш се кајати, — вели му газда исплаћујући га — а памти добро што ти сад кажем! Јер нема трговачке чести и елбета и, рећи, једнога промета и уживанције таке нигде!… А ти си бистар и умешан; умеш привући муштерију и продати, ка̂ да си један трговачки син, а не сељачки.
— Сад… вама фала на чести, — вели Вукадин — ал’ мене нешто вуче овамо.
— А ја сам чесно и поштено мислио с тобом. Ето, још нека година, па у ортаклук с мене… па једна ортачка радња што би била, истину ти кажем! Јер што ја, наприлику, рецимо, пропустим, не би пропустио ти; а што ти испустиш, не би’ ја ту сам. А истину да ти кажем, испеко̂ си занат баш поштенски; не би’ те, вала, дао за десет Чифута! Него… промисли се ти, промисли…
— Ја сам се већ доста промишљао, — рече Вукадин и метну капу на главу и згрну паре у своју малу чантру, коју је увек испод памуклије носио.
— Сад… твоја воља… ја то тебе ради велим, а мени баш, вала, па и свеједно.
— Е, па, збогом, газда.
— Ама, промисли се! — вели му Милисав. — Ето, шта би ти фалило да те уортачим!?… А можемо, баш ако је за то запело, и да се ородимо. Имам једну рођаку… красна девојка и наоко, а и што се тиче за мужа и кућу, душу дала. А ти имаш, фала богу, очи, ниси ћорав, па ћеш видети! Јеспап, први квалитет, јеспап говори, толико ти само кажем! Зар еснафлија еснафлији да подвали!? Кућаница једна, само тако може бити; а и лепе паре доноси мужу. Све готов новац и сигурне облигације! А ти си један од трговачког реда, рећи, човек; па и нема му форме да узмеш жену без паре у једну, рећи, кошуљу; зашто друго је чиновник, наприлику, а друго један трговац! Чиновник има његов „двадесет шести“, то му се зна; а ти имаш заштеђени’, заштедићеш још, а жена ти доноси паре и облигације ка̂ и готове паре, јер ако нисам могао ја да наплатим, наплатићеш ти… Па лепо у ортаклук с мене, па за неко време „на трећу пару“, а после, боже здравља, може на пола и пола!… Дакле —
— Ја сам већ баталио! — вели Вукадин.
— Добро, како год ти хоћеш! Но знаш, млад си, ни знаш свет, а пангалози разни у свету!
— Е… па сад… збогом, газда, — вели Вукадин и пољуби га у руку.
— Е, па збогом, кад си тако навалио! А куд мислиш?
— Па у Крагујевац, — вели Вукадин — или у Београд.
— Е, па срећан ти пут. А ако се нешто предомислиш…, а ти код мене… знамо се већ.
— Хоћу, збогом! — рече Вукадин и оде.
— Збогом! — вели Милисав и гледа за њим.
И тако се Вукадин налазаше на путу ка̂ храму науке. А „ко пита не скита“, рекли су давно, па и Вукадин се потруди и извести. Обрати се једном од оних ђака који су и дали повода да омрзне ћепенак и игла, а омили му скамија и књига, и каже да му је рад да продужи школу, па је дошао да му он каже и да га научи како и кад треба да иде.
— А што би желео да учиш? — запита га овај.
— Ја у права, па што бог да; адвокатлук ми се нешто допада! — вели Вукадин.
— А колико си и шта си свршио?
— Све, вала, изучих, што чух од Јеротије, оног мог учитеља. А после одох на занат; знам ти терзилук и бакалук!
— А што не остаде на занату?
— Не могадо’ више! Остаде ми знаш срце на књизи. Па сад: ја л’ књигу, ја л’ већ ништа друго! Нешто ми се пресказује да ћу ту ишћерати боље но иђе! А пошље, знаш, теби ћу право да кажем, што ни оном мом газда-Милисаву нијесам. Баш ми ев’ довлен — и показа на гушу — дођоше кјишарлуци газда-Милисављеви, па… е, не могу, брате, да гледам како гуле и деру онога јаднога и веселога сељака! Е, па не могу! А знаш, и са̂м сам сељачки син.
— Верујем. И то је лепо од тебе, — рече младић (а то беше онај плави, ако га се сећате из прошле Главе) — ако нећеш у тим годинама бити идеалиста, а да када ћеш?!
— Како, брате, да нећу кад ми је то у крви!
Затим га Плави запита: је ли што гимназије учио и колико му је година. Вукадин му даде све тражене нужне податке. И пошто нађоше за све начина и излаза, запита га има ли пара да оде до Крагујевца, а по потреби и до Београда до министарства; јер ће ради молбе и то бити потребно.
Кад Вукадин чу за паре, он се само пресомити, као да има грчеве у стомаку, и упреподоби, па удари у јужно наречје, које је употребљавао кад год треба што измолити, а иначе се служио и источним, па рече, управо запева, као уз гусле:
— Какве паре спомињеш, кумим те богом великијем и данашњијем црнијем даном по мене кукавца сиња! А откуд ми паре и ашлука, кад с ти, јађеник, од такве куће, а намјерио се и служио три године дана изјелицу, па ми заједе оно мало моје муке и зараде, платио богу ја л’ он, ја л’ ђеца његова!
— Хм! — рече Плави, — то је доиста зло! А немаш никога свога!
— А богме никога на свијету, до ето сад тебе данас; бог па ти! — рече Вукадин, па узе још мизернији и жалоснији изглед. — Ако ми ти сад не помогнеш, остадо’ довијека слијеп код очију, — заврши Вукадин, па се измаче услужно на пристојну даљину, као да хтеде начинити што више комоције свом будућем добротвору.
А Плавоме жао; примио искрено саучешће у судбини Вукадиновој па размишља, а решен већ да, којим било начином, помогне овоме жедноме науке Вукадину. После подужег ћутања и размишљања проговори радосно:
— Лако ћемо! Ти се ништ’ не брини! Нећеш се ти више оним кајишарима враћати. Имам један начин… Само да се разговорим са друговима… А ти причекај за то време, а има времена.
— Сад, молим те… гледајте како најљепше знате, а ја ћу вам бити ка̂ рођеном свом, а, вала, и боље благодаран! Па… сад ја… ђе да се нађем, и кад?
— Ми ћемо ти већ јавити, — рече Плави и отпусти пуна наде Вукадина, који се удаљи на прстима, а он оде својим друговима.
⁂
Недељу дана после разговора видеше узнемирене чаршијлије још издалека неког младића где хитро пролази и лепи неке наредбе, шта ли. Потрчао свет са ћепенака да види да није опет каква мобилизација војске. узбунио се свет, калфице и ћифтице поскакале с ћепенака, па једни трче полепљеним наредбама а други општинском добошару, ретко трезноме Жикици, да виде шта је и који се позив позива, да понесе на зборно место пар резервних опанака, ћебе, воштану свећицу, преобуку и храну за три дана. Тек само чујеш а неко вели: „Неће мене, ја сам већ стар човек; које су ово године!“ Кад — какво пријатно изненађење за ову мирну паланку! Оно нису наредбе, него плакати, а на плакатима пише (а то исто и Жикица добошар јавља) да ће се сутра, а то је у недељу, после подне у два сахата у кући газда-Јована *** изигравати позориште. Представљаће се Костреш Арамбаша. А изиграваће и представљати комад овдашњи гимназисти и правници, уз пријатељско суделовање госпођице Симке, назване Севдалинке, која ће после представе отпевати три песме: Дјево, дјево, што ми љубав кратиш, Лисје жути веће по дрвећу и Шта, љубве, зар си ту, на таквоме кревету? А сем тога у плакату се обећавало да ће суделовати и Вукадин Вујадиновић и певати уз гусле још досад нигде нештампану песму: Ропство Сибињанин Јанка, и напослетку да ће се пред поштованом публиком забадава рвати Риста Тотрк Херцеговац, магазаџија, и Биљан дојчиновић Тетовалија, касапин, и тиме завршити овај обилан програм. А под примедбом додадоше још и то да ће за представу погођена музика бесплатно испратити сву поштовану публику од куће (односно шупе) где је била представа, па главним сокаком све до куће где је старо Начелство било. А одмах испод цена, које нису велике биле, стајало је крупним писменима: „Чист приход ове представе одређен је као прва мала помоћ једном даровитом, а жедном науке сиромашку, да продужи школу за којом жуди. Зато се моли за многобројну посету.“
А сви су живо радили, и правници и гимназисти. Набавили су код ћурчије коже за бркове, од кућа су донели потребан костим и арсенал; џубета, фистане, мајкина либадета, фесове, тепелуке па чак и фалишне курјуке, тако да се понека мајка уби тражећи фес или курјук с главе; даље: пиштоље, арнаутке, канџаре, силазе, димискије и једну стару шпаду какве данас носе униформисани војни апотекари. Вукадин је трчкарао, он је полепио и оне плакате по улицама. И сама се тетка Цајка нашла да помогне деци, јер, како вељаше, кад нема своје деце, воли туђу као своју. Она их је облачила, намештала и лепила им бркове. Онај чупави реалиста био је на каси касир, а његов противник, онај Плави, лирски песник, који је певао само гробље, крстаче и бршљане и желео смрт и заклињао нежне сеје и везе српске у песмама својим да му не долазе на гроб нити га росе сузама, јер ће га, веш, то лицемерство њихово окренути наопачке у гробу, пошто су га оне, вели, и отерале у гроб хладноћом и немаром својим, он, стидљив и скроман будући, као сваки лирски песник и сонетиста, није истина, играо, али је учествовао, јер је скромно суфлирао.
Представа је дивно и на опште задовољство испала.
Публика се славно одазвала, пуна авлија, а још једаред било је толико гледалаца из околних комшијских авлија, са шупа, тараба и дудова. Игра је текла живо, само су глумцима бркови често спадали. Било пуцања и погибије, радило је и хладно и огњено оружје; силни су изгинули, а један се од погинулих, онако мртав, откотрљао чак у публику. А и иначе је ишло све као што треба, и песма госпођице Симке Севдалинке, и Вукадинове песме уз гусле и рвање напослетку. Симкино се певање тако допало публици, да је била изазвана и отпевала је на захтевање публике и четврту песму, нарочито и изрично захтевану и тада јако певану и тражену песму: „Узми пуј-пушку, па ме уби, дико!“ Пера масарош паде човек лепо у севдалук, па викну: „Ајаоо, шта ћу с паре!“ а публика прихвати и осу се један буран аплауз, а Симка се клања и назатке враћа унутра. И Вукадин је осветлао образ. Запевао је песму од свих наших бољу и краснију, како је Сибињанин Јанко допао ропства, а Цмиљанић Илија се дигао да га ослободи. Певао је три четврти сахата, па пропаде у планини „Јадији“ кад је стаде описивати каква је: како је препуна змија и јакрепа, а по њој вију вуци и бауци, а урличу лави и међеди, а бијеле се кости по планини, све костури коњски и јуначки, — кад му приђе један од приређивача и запита га има ли још много, нашто му Вукадин рече поносито да има двапут колико досада. Тада га овај прекиде и Вукадин испева само још два-три стиха:
Од мен’ пјесма а од бога здравље!
Вама браћо здравље и весеље!
Мен’ лагали, а ја полагујем.
И њега поздрави публика бурно. А одмах потом се ухватише, по програму, у коштац Биљан Дојчиновић и Ристо Тотрк. И рвање се допало публици, само умало што није прешло и збиљу, јер кад је Ристо магазаџија оборио Биљана касапина, овај полете руком за силав, а Ристо дочепа клупу из првога реда, са које полетеше, као да на њој нису ни били, сићушни апотекар Цибулка, и госпођа му и још неколико из реда ноблеса те паланке. Тад се умешаше сви и натераше их да се измире, пољубе и побратиме, и да Ристо призна да се Биљану нога мало оклизнула.
И још је била једна непријатност, али она је лепо отклоњена. Газда Љубисав шпекулант није био задовољан представом. Сви се разилазе, а он са женом и ћерком седи у седиштима и жени вели: „Седи ти само, нек иду они; има још!“ Чекао је онај неизоставни „Табло осветљен бенгалском ватром“, али га, наравно, није дочекао. Умириваше га говорећи да тога нема: он пак каже да је то увек било кад год је гледао представу, и диже ужасну ларму, — тако да му морадоше вратити паре које је дао на улазу, и тек онда се умирио и дигао се са седишта и он, гунђајући: да је то све друкчије и лепше било у старо време!…
Затим се почели разилазити праћени музиком до старога Начелства.
Одмах после представе су прегледали шта је на каси пало, одбили трошкове, који нису били велики, и нашли чиста прихода сто тринаест гроша и двадесет пара чаршијских. Трошкове је водио и рачун полагао онај чупави реалиста и критичар, и све је којекако оправдао, само неких двадесет и седам гроша никако није могао. Сви гракнуше на њега и заџакаше ужасно, тако да су се неки од публике почели враћати, мислећи да је опет представа. Само се чуло: „То је срамота! Паре на среду! Паре на плац!“ Али кад он спомену да га је на капији, целога дана седећи и улазнице продавајући, ухватио цуг и да још може и одлежати, па чак и главом платити, — тек тада му контрола прими рачуне као исправне и да му разрешителницу. Одбију тих двадесет и седам гроша, а чист приход — осамдесет и шест гроша и двадесет пара чаршијских — предадоше благодарном Вукадину са жељом и надом, коју му је у име свију приређивача и суделовача изразио онај чупави, да од њега буде користан и продуктиван члан друштва и славан човек, као што је то, додаде чупави, већ толико пута био случај, да неки сиромашак прослави своју породицу, село, срез, округ па чак и свој народ. Вукадин прими с благодарношћу и обећањем ту суму, сручи је у своју чантру крај оних пет дуката и два рубље што их је зарадио код газда-Милисава.
Дан-два после тога опростио се Вукадин с ђацима и кренуо се пешке пут Крагујевца.
Око двадесетог августа пријавио се у гимназију. Предаде школску сведоџбу, а на дан-два доцније, на потраживање директорово и крштеницу. Из ње видеше да му је шеснаест година мање месец дана. Зато га позва деловођа професорског савета те гимназије да га лично види какав је и колики је.
— Ти си из села? — запита га деловођа држећи у руци неку травуљину.
— Јесам! — рече Вукадин.
— Па ти би ми онда знао рећи како се зове ово?
— Је л’ то?… Па травка.
— Ех, травка… ама травка је све уопште, то је генерално име… то знам и ја. Него како сељаци кажу за то?
— Па зову га и бехар.
— Ама какав бехар! — осече се професор. — Знам ја шта је бехар… друго је бехар! Него како му је генерално име? — а затим окреће блажије: — Знаш: нешто се зове ружа, нешто калопер, босиљак, мајкина душица, дикин брк, и тако даље… Дакле тако неко име знаш ли? Ово се латински каже: Primula alpina, цвета у јуну.
— Е, богме не знам.
— А молим те, да л’ знаш како се ова тица зове? — и показа му птицу.
— Па прдавац.
— А има л’ још како име у народу сем тога; онако знаш, какво лепше и пристојније?
— Нема ваљада.
— Е нема ту „ваљада“, него кажи ти мени позитивно: ил’ знаш, ил’ не знаш!
— Па прдавац, а да како ће, ваљада ми је нека тица! Доста му и то име што га има!
— А зар баш никад ниси видео ову биљку? Зар баш нико из твога краја не зна за име, народно име да зна; вако је тамошњи сељаци зову?! Ти си бар из оних крајева где је бујна вегетација, алписка флора, а овај егземплар је баш оданде. Дакле, зна ли ко?
— Не зна, вала, нико.
— Е та знам да не зна нико! Ако си ти незналица, мислиш ваљда да је и сав округ такав! — раздера се љутито професор на њ. — Ама, зар баш нико не зна име ове красне биљке! — вели професор мекше гледајући биљку с неком само ботаничарима својственом милоштом.
— Па знаш, крајеви кршни и сиромашни, па се човјек бави о својој невољи, а ко ће да се млати и дангуби с травама! Мањ’ ако не зна каква баба-травара. А други се ко не млати тим спрдњама.
— Шта млати!… како млати! Какве спрдње! — раздера се професор. — ’Ајд, одлази ми испред очију! Помисли само! Такав диван и редак егземплар, нема га извесно ни бечки хербаријум, и он вели да није вредно нико да се млати. Да се млати! Еј, Панчићу, где си, да чујеш нашу српску бруку!… Никад ништа од нас!… ’Ајд, одлази; ниси ти за школу!
— Ама, молим те ка̂ брата, господине.
— Јок! — вели му раздражени природњак и изгура га на врата заједно с фамулусом.
И Вукадин се нађе на улици не знајући јадан ни зашто ни крошто. А није боље било ни професору. Он је остао, сав дрхтао од љутине, и очајавајући у будућност српскога народа, узвикну још једном: — „Нема ништа од нас.“ А затим се стаде шетати по канцеларији уздишући и узвикујући у патриотском болу свом: „Ништа, ништа од нас!… ’Оћемо да смо Пијемонт, — а још немамо честито име ни за прдавца!… Ништа од нас!… То није ни име, то је једно пакосно — што би Германац рекао — „шпицнаме!…“ Јадна тицо!…“ рече и погледа испуњенога прдавца… Био је ужасно љут. И кад се тога дана већало у седници о Вукадину, најодсудније је био против његова примања у школу.
— Ја мислим, — рече он — да га не примимо. Прво зато: што и школски закон изрично каже да је прешао године, а друго, што је, — а то је бар моје скромно лично уверење — што је тај ђак прави кретен.
— Ех, ех! — рече филолог — није ваљда баш тако!
— Молим вас, допустите ми да завршим што сам почо̂. А ја знам да ви намерно багателишете природне науке; ал’ ја вам опет велим: њи’на је будућност!
Директор зазвони, а затим рече природњаку да продужи.
— Извол’те, ви сте пре тражили реч.
— Замислите само тај случај! — наставља природњак. — Ја га питам како се још у народу зове прдавац, онако неким лепшим именом, а он не зна! А потребно ми. Замолила ме госпођа начелниковица да држим једно предавање на забави коју даје Женска подружина у корист отварања школе за женске радове, па имам нешто да говорим и о прдавцу, па ради женског света не могу му то име да споменем. Ја знам, истина, његово научно име, зове се: Crex pugnans или pratensis, али то опет не вреди у популарном предавању; а прдавац да кажем, то опет не иде. Питам га даље: како се зове једна алписка биљка, Primula alpina, која цвета у јуну, а он ни то не зна! Не зна како је зову тамо у његовом крају, замислите то чудо! А бајаги сељачко и планинско дете! Зато, а и због година, ја гласам: да се одбије.
И поред свег заузимања професора филолога, који га је бранио, јер је из краја где се најчистије говори, што је још бесмртни Вук похвалио, — Вукадин буде грдном већином гласова одбијен, враћена му сведоџба и крштеница и упућен на господина министра, да се њему молбом обрати.
⁂
у Вукадину не остале ништа друго него да потражи некога ко ће му написати молбу, а он ће је преписати и послати г. министру. Упутише га на некога адвоката, који се опет Мицко звао, што је имао неке четири своје канцеларије у четири разне кафане: Код Топа, Код Севастопоља, Код Орача и Код Последњег марјаша. У свакој овој кафани је његова канцеларија, јер у свакој стоји на келнерају његов дивит, перо и туце хартије, и кад има што да ради, а он седне за један крајњи сто у буџаку и пише. Келнер му донесе дивит, перо и хартију (а песак гребе ножем са дувара) и чокањ ракије, а он седне па пише, па не пише, него све сеје слова по хартији. У једној пише тужбу једној парничној страни, а у другој кафани оној другој, која се за исту ствар с оном првом парничи. Кад посумњају сељаци, а он им вели да су се упознали и да је он адвокат и законозналац Код Топа, а онај што је Код Последњег марјаша, јест истина да мало личи на њега, али да је то сасвим други човек. Али је ипак једном долијао у једној такој парници где је обе парничне стране заступао и бранио, па су га истукли и једни и други. Они којима је писао тужбу Код Севастопоља, истукли су га Код Орача, а они којима је писао тужбу Код Орача, добро га пропустише кроз руке Код Севастопоља. Од тога доба је много обазривији.
Њему, дакле, дође Вукадин. Нађе га Код Севастопоља. Дође и јави му се врло жалостивним гласом, каже му како има велику невољу, и да му само он може помоћи. Све је то Вукадин изговорио жалостивним и тронутим гласом, да би, што кажу, и студен камен расплакао, само не господина Мицка, „саветодавца у парничним стварима“, како му је на фирми писало, који седи у црном камгарнском капуту ужасно углачаном, па се светли по леђима и по лактовима. Овај не промену ни лице ни глас и, свршивши свој доручак, одгурну хартију на којој су стајале мрве од хлеба и љуске од скоро поједене саламе, и про задовољно руке и рашчистив бркове, запита га као да га досад није ни слушао.
— Шта сте ради, рођаче?
— Дошао сам… — вели Вукадин — … пратили ме да ми напишете једну молбу за господина министра; рекоше ми да си мајстор за те ствари.
— А зашта, брате слатки? — вели Мицко и пуцка задовољно уснама и језиком, као већ сваки сит човек, па вади и отвара табакеру.
— Да ме приме у гимназију, рад би’ да изучим школу да будем срески капетан, ја л’ тако нешто; па веле, ти си мајстор за то.
— Јесам мајстор, није те слагао ко ти је казао, — вели Мицко палећи цигару — и могу да ти напишем.
— А пошто ће то бити за једног кукавца и сиромашка?
— Сирома’ си, велиш? — пита га Мицко. — Е, то је мука. Еј, дијете море, дај ми једно винце, чашицу једну, кол’ко да исплакнем мало уста. Добра салама, алал му оно шест пара!
— Без игђе икога, — запева Вукадин као уз гусле. — Кућа ми сиромашна била, везивала лику на опуту ка̂ и све село. По четир’ куће једним волом орали, а по пет под једним сачем љеб мијесили и ку’али.
— Еј, кукавче, и ја ти нисам бољи! — вели Мицко гледајући вино према прозору.
— А Турци ми, — настави Вукадин охрабрен чуствовањем Мицковим — пошјекли и оца и мајку и сву чељад, а ја једини измаче и остало’ да припалим крсну свијећу, те да нам се не угаси слава. Па се сад злопатим и пребијам од дрвета до дрвета, од камена до камена.
— Аха. — пусти Мицко узвик искапив чашу и притисну бркове, те посрка оно ресто. — Мука је то кад је човек сирома’.
— Па сад ти ако ми не помогнеш, куд ћу кукавац!
— Па велиш и питаш: пошто. Дијете, — викну келнеру — примакни ми ону моју канцеларију.
— Јесте, пошто?
— Па… шта знам и да иштем од тебе кад си, велиш, сирома’?! Ја с велике трговачке куће радим… за неке и годишњи сам њихов… а са сиротињом готово нисам досад ни пробао, па и не знам шта да ти кажем.
Рече Мицко па се замисли и стаде пуштати густе димове и намештати свој писаћи прибор, а Вукадин стоји гологлав и ћути, а направио једно већ не може бити смиреније и бедније лице.
— Па… као један сиромашак, даћеш ми тридесет гроша… од тебе и толико доста.
— Много, господине!
— Хехе! — вели Мицко — није много, младићу, није! А зар је ово моје знање џабе мени дошло?! Три хиљаде жућака и минцаћа жутијех и небушенијех равно потрошио је, брате си ми мој, ћаћко на ме, на моје, рећи, воспитање и изображење, док сам се школовао, и ово моје, што кажу, правничко знање стекао — за које, слободно, чикам свакога! — и док сам постао ово што сам! Па треба л’ ја да извадим бар тај интерес од тих пара, а главне паре бог да прости: пиши кући пропало је!
— Много је, а оно јес’ ка̂ што ти велиш, није право џабе; свака се мајсторија плаћа. Ама за мене много.
— Знаш шта, — вели му Мицко — да попустим и ја и ти! Обојица смо људи потребити; мени треба да живим, а теби да васпитаваш и изображаваш у разне науке. А ово што мени даш, то ћеш извадити и исплатити те још како; ово ти је као кад бациш, наприлику, зрно два кукуруза у земљу, па ти улажеш зрно, а као интерес береш клипове! Е, то ти је сад и ово. Дај двадесет гроша.
— Петнаест, газда, да дам.
Још се мало погађаше, па се погодише за осамнаест гроша и чокањ ракије. И Мицко поручи чокањ ракије на Вукадинов рачун, отпи пола, даде се у мисли, а после се наже над хартије и написа молбу ове садржине:
Господину Министру просвјете и црквених дјела!
Наука нас учи, Господине министре, да биљка и свако друго томе подобно растјеније не може успевати без свјетлости и топлоте, и да је мрак смрт а свјетлост живот. И ја понизни долепотписани јесам једна такова биљка и једно равним начином таково растјеније, које без нужне и потребне свјетлости и топлоте нема живота, него вене и гине. А мислим да није нужно понизном долепотписаном да понизно и учтиво напомене Господину министру да је та светлост и та топлота ништа друго него Вама већ добро позната просвјета, коју вам је наш омиљен Владаоц повјерио да се о њој старате које заиста и чините.
Лишен средстава за школовање ради оскудице у којој се моја сиромашна фамилија једнако налазила, ја нисам могао по окончању четвртог разреда основне школе, коју сведоџбу прилажем под ./., да продужим своје даље толико жељено образовање, него принуђен био да, ради издржавања својих старих и изнемоглих родитеља, као примјеран и благодаран њихов син, одем на занат и зараду своју да њима на издржавање шиљем свакомјесечно. Као благодаран син за њихова доброчинства раније мени указата, ја сам се жртвовао за њих и изгубио толике године на занату за који нисам ни воље ни наклоности од исте своје природе имао, и скоро навршио шеснаест година, као што ће се Господин министар из приложене под :/ /: крштенице уверити, и тиме изгубио право на продужење мојега образовања, то јест у гимназији.
Зато молим Господина министра најпокорније и најпонизније да ми дозволи да се могу уписати у први разред гимназије, и да ми се не затворе врата храма науке само зато што сам један добар и благодаран син и један науке и просвете сиромашак био, а ме ће свагда у памети бити она изрека господина начелника: Знање је свјетлост, знање је моћ; учимо, браћо, и дан и ноћ.
У надежди да ће ми Г. министар прошену рукопомоћ учинити
Јесам Господина министра
најпонизнији
Вукадин Вујадиновић
учен. 4. раз. осн. школе
⁂
Молбу посла Вукадин у Београд, а све дотле докле не стиже одговор остаде у Крагујевцу у механи на крају вароши. Сваки дан би одлазио у школу и питао је ли дошло што за њега, докле му онај филолог професор, који се ради његова наречја заузимао за њега, не рече да ће му он већ јавити шта је с његовом молбом било, а дотле, вели, који дан нека изостане.
— Ја знам да ти је тешко чекати, извесно си сиромашак? — вели му професор.
— Јес’, вала, ка̂ онај пуж голаћ без куће што је! — вели Вукадин. — Него тек има добријех људи, па проминем.
Сажали се професор па се маши у шпаг и пружи му.
— Ево ти — вели — мало пара, па кроз неколико дана сврни у гимназију, да̂ко буде што дошло за те.
После два-три дана заиста стиже од министра одговор на молбу. Тога дана срете филолог Вукадина, који му приђе понизно.
— Е да ли што, господине, огрија ли ме, кукавца, сунце?
— Огрија! Добро је! Примљен си!
— Ех, хвала ви, господине! — узвикну радосно Вукадин, па му притрча руци, коју професор трже. — Па извол’те што да попијемо, — рече радосни Вукадин, нудећи професора у неку механу, пред којом су случајно стали, па рашири шаку и показа му грош.
— Хвала, хвала, — рече професор смешећи се. — Понуђен ка̂ и почашћен, него, место тога, боље овако! — и даде му два гроша. На, па купи хлеба, а сутра дођи да се упишеш.
Сутрадан дође Вукадин у гимназију на пријамни испит. Полагао је с неким ситнежом, међу којима је изгледао као тучак међу кашикама. Деца полажу, и родитељи, старатељи и домаћи учитељи присуствују; од родитеља има нарочито много мајки, које су дошле да виде како им синови полажу испит. Чим кога испитна комисија прозове, а мајка му се одмах изда; пуне јој очи суза, па сваки час гледа љубазно сина, а још љубазније комисију у чијим је рукама судбина њеног синчића. Комшиница је пита: је л’ то њен син, а она одговара да јесте и да је дете здраво бистро, само је мало несташно; нашто јој комшиница вели: да је и њено дете исто тако и бистро, и несташно, али, вели и додаје, да је то боље него да је неко туњаво. Тако се разговарају хвалећи свака своје и износећи свака интересантне појединости из живота свога детета, док једно или оба бистра не падну и не врате им сведоџбе са крштеницом и већ стереотипним охрабрењем, да су ове године, истина, пали, због младости своје, али да догодине дођу и да полажу, па се онда као врснији могу уписати у први разред гимназије. Тада се дижу мајке, протестују и једна другу теше да су им деца пропала што су сиротнијих родитеља или зато што немају оца, и излазе напоље.
И Вукадин је полагао, ишло је доста ћошкасто, али је тек којекако положио. Спасло га је рачунање из главе, усмено рачунање, којим је просто задивио комисију а усхитио професора аритметике. Овај се заузео за њега, рече да је тај младић „један феномен“, и комисија га прими и уписа у први разред гимназије.
Вукадин одмах нађе послуживање. Намери се на неког самца, од кога доби и половне али чисте и лепе хаљине. Одмах узе и уши лепо и вешто шест дуката у прслук, и обуче се у немачко одело, да је изгледао као бела лала. Онако израстан, са малим залисцима, наусницама и брадицом, изгледао је импозантан и сваки га је прецењивао. То му је одмах од првих корака у школу донело непријатности, јер кад првога часа уђе у свој разред, поскакаше сва деца из свију скамија на ноге, а један поче чак и молитву читати, мислећи да је то професор, и седоше тек онда кад их он заобиђе и седе застиђен, и заглави се онако дугачак у последњу скамију. Па и сам професор, кад уђе и седе за катедру, и он му се поклони лако климнув главом, а после се мало и застиде кад стаде да прозива па дође на: Вукадина Вујадиновића, а овај се из последње скамије исправи у свој дужини својој и одазва се јако: „Овђен сам!“