Поглавље 20: О хођењу Преосвећенога ка угарскоме краљу
Поглавље 20.1: Чудо Преосвећенога
И додаде им се жалост од угарскога краља1 због земље њихова отачаства. А благоверни краљ, његов брат, умоли Преосвећенога и посла га ка краљу угарском да утоли ту печал. А он оде са љубављу, послушавши свога брата, и веома болећи за стадо своје. И дошавши краљу угарскоме, са великом чашћу би примљен од краља по своме достојанству. И ту остаде дуго са краљем ради исправљења посла, и краљ је чинио много насиље земљи отачаства његова, а овога није слушао у његову мољењу. Но Господ, који је некада ходио са слугом својим Јаковом2, и многим царевима није дао да га озлобе, но штавише све му успеваше на добро, тај и овога из младости узевши израније спремаше му све путеве, по речи богооца Давида: Гледах Господа пред собом непрестано, као да је с десне стране мене, да се не поколебам, и ради тога узвеселиће се срце моје3.
И Бог, свагда прослављајући свога слугу, и тада уздиже веома ражежено сунце у тој земљи, у којој живљаше тај угарски краљ, тако да су се растопиле све леденице те земље. И када је потрошен лед у краљеву двору, овај Преосвећени прозре Духом светим будуће и посла слугу ка самоме краљу говорећи: „Реци да ми пошаље леда, јер сам у својој земљи научен да свагда пијем студено вино, а сада не, те трпим због велике жеге сунца.“ А он призва слугу свога и заповеди му дати. А слуга његов рече: „Тако ми главе твога краљевства, немам га ништа ни теби самоме дати, јер се растопише све леденице у овој земљи због сунчане жеге.“
А послани дошавши рече Преосвећеноме све што је чуо од краља. И у тај час уставши Преосвећени, и стаде на молитву, отворивши умне и душевне и срдачне очи, и пружи преосвећене руке на небесну висину ка ономе који влада небом и земљом, ка милосрдноме и премилостивом човекољупцу, послушатељу свога угодника, вапијући му у молитви:
„Предобри водитељу слуге свога, који седиш на херувимима и провидиш бездне, који имаш неизмерну моћ и небројену милост, ти си једини Бог, који утврђује громове и множи муње и који уздиже ветрове, и који си послушао угодника свога пророка Илију огњем4, на исти начин, молим те, добри и утешљиви, који си јавио велика милосрђа милости своје од почетка на мени, и који никада ниси превидео молитава мојих, и који испуњујеш све моје прозбе, и овде послушај мене градом, да и ови разумеју да си ти са мном. И дај смелост слузи твоме, и буди са мном, слугом твојим, који зна и исповеда тебе творца свега створења, и да утече у ме вода твоја која не гине, и да ми се даде реч на отварање уста мојих и твој добри разум утврђен на теби, високоугаоном камену, и да узмогнем говорити да је довољна тајна твога самотрења.“
И док је још стојао на молитви, и још уздизао руке на небо, наједанпут би ветар од тога места, на коме стојаше Преосвећени, и уздиже се вихор као од његових уста, и узиђе виђен горе на небеску висину. И у тај час бише ветрови и велики громови и страшне муње и велики сумрак, и страх велики на самом краљу и на војницима његовим и на свима који слушају и гледају чудо које иде с неба, пошто Бог прославља свога љубитеља који га је заволео од младости, и њему истином последовао и до последњег свога издисања. И послушљиви Бог послуша слугу свога, који га истином призива, и превеликим градом отвори небеске уставе великим крушцима, какви раније не беху виђени од небеске висине, и покри место где беше стан Преосвећенога, а не по свој тој земљи. И они који су с њим повикаше к њему: „Помилуј нас, јер ишчезавамо од страха, и од наших животиња неће ниједна остати, и сатвори молитву да престане.“ И послушавши оне који су с њим, и опет сатвори молитву да престане, и тако би.
И по престанку тога града напунивши царску паларију превеликих крушаца, и посла ка великом краљу рекавши: „Када ти мени не посла леда, то ја теби шаљем, што ми је послао мој чувар са својих вишњих висина; и још пошљи слуге да узму, колико ти треба цело краљевство.“ И дођоше слуге краљеве и узеше колико требоваше, и сви војници његова краљевства дошавши узеше, колико беше довољно. И сви се са страхом убојаше због чуда које се догодило.
Поглавље 20.2: О уверењу краља угарскога преосвећеним кир Савом
И тај сам краљ видевши чудо које се догодило, које сатвори Бог кроз преосвећенога кир Саву, и дошавши у стан његов, поклонивши се паде на његове ноге молећи га да моли Бога за њега, и назва га духовним оцем. И Преосвећени му сатвори молитву, и краљ му исповеди грехе своје, много молећи га да му каже реч о његову спасењу. А Свети, примивши у срце своје савет божји светим Духом, свима онима који требају довољно дајући божаствене дарове, и овоме великоме краљу исповеди прво величаство Бога свога, који је створио небо и земљу и сву њезину красоту, што је видљиво на њој, и свети му рече да јединоме Богу служи преподобијем и правдом:
И сатвори човека пречистим својим рукама и постави га царем свима видљивим, положивши облаке и громове и муње на службу земаљским плодовима. Он сам назва светлост дан а таму ноћ5, положивши године и времена, и он све сатвори у шест дана само речју својом, и он је саставитељ, и творац целога света вишње и ниже природе, Владика и Бог.
Један је, дакле, божаственим јестаством и господством, а разумева се истинит у три сопствена лица: један Бог Отац сведржитељ, и један Господ Исус Христос, Син његов јединочедни, од самога Оца рођен, а не сатворен, не у години ни у времену, но искони са њим увек будући, исти Бог као и Отац, и исти Владика и творац свега, од једне природе будући, и рођен од њега неисказано по Духу, како, сам једини он зна који га је родио пре векова без почетка од своје бестелесне и неисповедиме утробе. И један Бог и Дух пресвети и животворећи, којим све прима живот и бива увек, такође од Бога изишавши и непрестано исходећи6 и у Сину почивајући и увек пребивајући, не имајући почетка данима исходу од Бога Оца, ни краја живота, но увек с Оцем и са једночедним Сином његовим, Господом нашим Исусом Христом, заједно у једном божаству трима лицима и трима образима и трима сопственостима будући свима владају.
Једина, дакле, света Тројица неразделна је заједно будући и не може се саставити, а пресвета и не разделима, а делима и не делећи се никада, Бог Отац, Бог Син његов, Бог свети Дух, но једино божаство је свих трију сопствености, из једне божаствене светлости сијају трима светбама као трима сунцима, сами у себи садржећи се јестаством, као што је лепо само томе Владици. Не исповеда се, дакле, само јединство Бога нашега, но и тросопство, тј. Тројица у јединству и јединство у Тројици.
А извољењем те свете Тројице, Исус Христос, јединочедни Син очев, сишавши са небеса ради нашега спасења и ваплотивши се од светога Духа, и родивши се од пречисте Богородице, и ходивши са људима, сатвори многа дивна дела. И доласком овога светлост светлећи ображаше, и истина истину точаше, и болни се исцељиваху, и беси беху гоњени од њега, хроми хођаху, ослабљени жилама скакаху, прокажени се очишћаваху, слепи прогледаваху, мртви васкрсаваху, грешни се просвећиваху истинитим покајањем, нечастиви добро вероваху, проповедаше се непропадљивост свима који га љубе, и објављиваше се опроштај грехова, и до века не оскудеваше његова милост свима који творе његову вољу, и сила његова дотицаше се, и цео свет би позван од њега у вечни живот.
Да томе јединоме дужни смо веровати, и служити му преподобијем и правдом све дане живота нашега, појати и клањати се ономе који је ради нас пострадао, био поруган и укорен, и мучен и погребен, и који је трећи дан васкрсао, и који се после четрдесет дана опет вазнесао на небеса, и који седи с десне стране Оца, и који ће опет доћи са славом на расуђење свима увређенима, и да даде свакоме по његовим делима, праведницима част и неисказану славу и бесконачни живот, а грешницима огањ који се не гаси и таму без светлости и бесконачне муке са ђаволом и са бесовима његовим. Да, пошто Бог умре ради нас, ако смо чеда тога који је умро за нас, дужни смо му работати дан и ноћ свим срцем и свом душом својом и свим самислом својим, подобећи се Владици који је умро за нас, да се с њим опет и прославимо у бесконачне векове, амин.
Поглавље 20.3: Ово му опет засведочи о љубави7
Као што се у нама јави исконска и света љубав божја, ради тога Бог очисти све зло у нашим наравима, и исправи живот, и заволе овај свет, и ради тога посла Сина свога вазљубљенога, хотећи њиме цео свет уверити к себи и спасти све који га са вером љубе. И толику љубав јави свима да није поштедео ни свога јединочеднога сина, но му рече да умре за све нас, да они који су умрли оживе његовом смрћу и опет са њиме васкрсну, и да још у телу сазнају Бога, и да разумеју његову љубав. Јер све што је на земљи и на небесима, све је створено љубављу божјом и њоме све живи. И љубављу нас Бог позва ка себи и приведе нас у истиниту веру сина свога, Христа. И ако знамо сина божја, и верујемо му, то разумемо љубав божју и бићемо примљени од њега. Бог је љубав, као што рече Јован богословац, који пребива у љубави пребива у Богу, и Бог с њим пребива8.
Јер ваистину нема друге љубави ни на небу ни на земљи, осим Бога; како је могуће прво љубити другога, оставивши Бога и његову веру, који је рекао својим истинитим устима: Ко љуби оца или матер више него мене, није достојан мене9, и остало. Но још, по светопевцу10: Ка матери својој какову имате љубав, ка Богу дужни смо имати још већу и топлију љубав11. Јер и сам Господ нам је у првој заповести заповедио: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом12. Не треба просто ни упола љубити Бога свога, но колико може о њему самислити душа твоја, треба се подизати к њему са љубављу због љубави његове према овом роду.
Јер Богом бише синови човечји названи љубазним именом, вазљубљени. Зато рече Јован апостол: Вазљубљени, љубимо један другога, као што је Бог љубав13 и остало. И опет Павле: Љубав божја садржи нас14, и: Ко ће нас одлучити од љубави божје15. Јер као што и веровасмо Христу и назвасмо се хришћани, и распећем његовим урачунасмо се у смрт, и крстом побеђујемо смрт, тако и, љубав његову примивши, постадосмо вазљубљени. Да, и књиге апостолске називају нас вернима, као што каже врховни апостол Петар: Вазљубљени, молим вас као и дошљаке и странце, да се оканете од телесних похота, које војују на душе ваше16. Јер ако сте заволели Христа Сина божјега, и разумели његову љубав, и пребивате у његовој љубави, то нека не живи у вама телесна љубав, као пре, када не самишљасте, и Бога не знађасте.
А сада одбацивши сваку горчину и сувишак злобе, у кротости примите истиниту реч и самисаоно млеко, да у њему узрастете у његово спасење. А сву сладост учења господњег и светих његових апостола треба примити љубављу, и са трпљењем, чувајући до краја савршено дело. Јер ко хоће да сатвори што добро у Богу, сам Бог љуби га, и помаже му, јер све је љубављу предао примити у овом и у будућем веку. Љубав божја је Христос, и Христос Бог спашће све христољупце и богољупце и праведне. Христос Господ наш је праведан и чист, и све изванредно љуби. Сви ми који љубимо Христа треба да сатворимо божју вољу, и да све његове заповести са радошћу сачувамо, ми којима је Бог тако веома изразио своју љубав кроз сина свога, Исуса Христа, Господа нашега, коме нека је слава и част и безначелије у бесконачне векове, амин.
А овај ваистину богољубац краљ постаде сличан Павлову уловљењу; као што Христос Владика наш улови гонитеља светих17 који верују у Христа истинитога Бога нашега, тако и овај ученик Владике свога силом и страшним чудима и богогласним речима, удицом речи божје, и медословесним језиком и љубазним везама апостолске љубави улови овога краља, и савеза га као хитар крманош оних који се валима колебају, и приведе га истинитом пристаништу, и сатвори га заједничарем истините трапезе небесне вечере царства божјега.
И вером примивши речи Преосвећенога, и сачувавши их добро са страхом божјим, и сачува их у недрима срца, а ваистину примивши страх божји због чуда Преосвећенога, удиви се чудесноме Богу који има толику милост на слузи своме да је и небесима потресао испуњујући његову прозбу. То видевши поверова Богу и његовом преосвећеном слузи, и исповедање своје добро изрекавши са љубављу прими заповест од Преосвећенога, и добро сачува и двоструко се обнови благодаћу Христовом, и боље од првога живота поживе у своме краљевству, поживевши са великим милостињама и са премногим смирењем и престави се ка Богу, и молитвама Преосвећенога, па и тај се после смрти показа велики чудотворац.
Преосвећени кир Сава добро га извести о светој вери, и утврди га и у сједињење светога Духа, и подобно упути га да верује у истину и животворну Тројицу, и поучи га сваком страху божјем18. И тај велики краљ показа велику љубав ка Преосвећеноме, и испуни сву прозбу његову, и одликова га часним дарима, душевним и телесним; предобри пастир стада свога и то без печали сатвори своме отачаству. И тако се љубазно растаде велики краљ са Преосвећеним, добивши велики дар божји молитвама Преосвећенога. И тако вођен Христом, водитељем својим, дође у своје отачаство у свему добро, и исприча своме љубазноме брату кир Стефану краљу све што је тамо било са краљем угарским, пошто је све добро успео у њему.
Потом оба божја светилника и пастири свога отачаства благодарише Бога отаца својих, и тако пребиваху за много година без печали, имајући мир одасвуда и увек у Богу добро подвизавајући се, и собом показујући слику превелике смерности своме отачаству.
Напомене
- Угарски краљ, Андрија Први (1205—1235). О сукобу са њиме пише Првовенчани у глави 20. По њему чудо се приписује св. Симеону, али је и Сави додељена улога саветника и пратиоца Стефановог ка краљу Андрији, који од непријатеља постаје пријатељ. Догађај је из 1216, с пролећа.
- Односи се на јеврејског праоца Јакова, Прва књига Мојсијева.
- Псалам (16, 8—9).
- Илија, јеврејски пророк; на његову молитву Бог је послао огањ и спалио жртву Валових свештеника, Прва књига о царевима (17—22 глава, ово се односи на главу 18).
- Прва књига Мојсијева (1, 5).
- Од Бога изишавши и непрестано исходећи, по учењу православне цркве свети Дух излази од Бога Оца, а не и од Сина, како мисли католичка црква. Та разлика у учењу о св. Духу је довела до расцепа 1054, године.
Андрија, угарски краљ, јесте католик, те стога у поуци коју му даје Сава Доментијан први пут излаже учење о св. Духу, а изоставио га је раније, у беседи о правој вери, на коју иначе ова поука веома личи. - У Пећком рукопису: Опет о љубави рече му, наслов, црвеним мастилом, али нисмо издвојили у посебно поглавље јер је у вези са претходним. У Даничићевом издању није издвојена ова реченица као наслов, али је то овде учињено по аналогији са Пећким рукописом.
- Из Прве посланице Јованове (4, 16).
- Јеванђеље по Матеју (10, 37).
- Светопевац је Давид.
- Овај цитат није утврђен.
- Прва заповест божја, преузета из Старог завета, Пета књига Мојсијева (6, 5 и 10, 12), Јеванђеље по Матеју (22, 37), Јеванђеље по Марку (12, 30), и Јеванђеље по Луци (10, 27).
- Прва посланица Јованова (4, 7).
- Друга посланица Коринћанима (5, 14).
- Посланица Римљанима (8, 35).
- Прва посланица Петрова (2, 11).
- Алузија на апостола Павла који је најпре био гонитељ хришћана, Дела апостолска, глава 9.
- Угарски краљ Андрија је био и остао католик. Године 1217. и 1218. ишао је у крсташки поход. Овде он поверује Савиним речима, међу којима је и православно учење о св. Духу. Код Теодосија он потпуно прелази у православље (в. гл. 15) и одриче се католичанства. Код Стефана сукоб је другачије приказан. Овај легендарни заокрет код Доментијана настао је свакако под утицајем хагиографске литературе где су честа преобраћања неверника, каквим је и Андрија овде приказан, и то често управо оваквим чудима са ледом, кишом, огњем и сл. Доментијан је причање о сукобу са Андријом, које је било с пролећа 1216. године, ставио и после крунисања Стефановог и Савиног архиепископства, све са циљем да Савин ауторитет при овом чудотворењу буде што већи.