Живот светога Саве

Поглавље 32: О преносу преосвећенога кир Саве

После¹ неколико година наложи Бог на срце благоверноме краљу Владиславу, који царује на престолу оца свога, да пренесе Преосвећенога у своје отачаство. И ранивши се светолепном љубављу Преосвећенога, и разгоревши се Духом светим, сабра велик клир свога светога отачаства, богогласне светитеље, часне игумане и богоносне изабране чрнце, и попове и ђаконе, и сав чин црквени, како је подобно и часно Преосвећеноме и истинитом поштоваоцу црквеноме, и првом законоположнику, и другом пророку, подобну боговидцу часном Мојсију. И тај сам богољубац², велики поштовалац светих цркава и љубитељ светих служитеља, богоносних чрнаца, и са изабраним слугама великога свога краљевства и са децом Преосвећенога³, са великим сабором, сам са њима наоружавши се светим Духом, поче путовати од запада ка истоку, не могући гледати свога истинитога пастира у туђој земљи.

И умне његове овце, Богом вођене, саме пођоше тражећи свога пастира, пресветлу Даницу, која је на истоку зашла под земљу, а која им је пре показала истинити живот, и који их је учинио причасницима незалазнога дана. И пођоше са радошћу веселим ногама, хотећи открити пресветло светило на истоку, богоразумну зраку која сија у срцу земље, сакривену свету ризницу многоценога бисера и од самога Господа уштеђену богољубној деци светога отачаства, од младости засађенога у дому господњем, и који је, по речи пророчкој, као финик⁴ процветао по лицу целе васељене, и као кедар у Ливану умножио чеда своја, који и под земљом опет неувело цвета, и који хоће собом показати превелику радост познату своме отачаству, и научити чеда своја превишњем страху божјем, и христољубива њихова срца изменити на превелико богољубље, сам собом давши им сваке узоре у своме животу, и сада хотећи да им предложи богоносно тело своје, и да непропадљивом радошћу просвети њихове богољубиве душе, предлажући им се, по пророчанству Гедеоновом: Као што ме видите, тако и ви сатворите⁵, и последујте ми, да ми будете подобни.

И када су они дошли до града Трнова, пође господин наш богољубиви краљ Владислав ка тасту благоверном цару Калојовану Асену, и са љубављу и са великом чашћу прими га цар. И уистину као сина свога одликова га двема частима, с једне стране као великога краља и сапрестолника свога отачаства, а с друге стране као љубљенога му зета великога царства свога. И радосно славље сатвори због њега и због богоносних светитеља и због бољара његових који су с њим.

А овај христољубиви краљ Владислав приступивши к цару, молио је да Преосвећенога пренесе у своје отачаство. А цар чувши то, веома му беше тешко, и уместо љубави веома се ожалости, не хотећи отпустити Преосвећенога из свога града. А сви силни бољари царства његова, мали и велики, једногласно повикаше ка цару да не отпусти Преосвећенога од њихова града. И била је велика распра и многа узбуна због овога, а овај богољубац краљ неослабно је стојао и много прилежно молио цара:

„О богољупче и оче мој, цару, прими прозбу моју, и дај ми преосвећенога господина и учитеља и просветитеља отачаства мојега, и не врати ме празна у отачаство моје, и не лиши ме добре наде и топлога заступника и брзога помоћника отачаства нашега, и не затвори своје љубазне утробе од чеда свога; дај ми да се наситим добромирисних моштију⁶ мога преосвећенога господина, многољубимих срцу моме, који се у туђини сасвим одрекао странога света, који се по заповести господњој од свега отуђио, и који се доброме Богу достојно присвојио.“

И многоразличним скрбима скрбећи, помишљаше на који ће начин измолити од цара преосвећенога свога господина и оца отаца свега отачаства његова. И док је он ово мислио сву ноћ, мали покој доби.

И те ноћи цар виде страшно виђење због Преосвећенога, неки страшни лик, где му са великим прећењем заповеда да даде Преосвећенога ономе који моли, да иде у своје отачаство, као што је и раније источни цар Ласкар примио извешће о постављењу Преосвећенога⁷. Тај исти чудесни Бог који је свуда сав, и после смрти прослављајући онога који га љуби, и овоме цару прећењем запретивши, ослаби му вољу срца да пусти Преосвећенога да иде у своје отачаство, да се догоди пророчанство светога Симеона, угодника његова, који је рекао богоносноме сину своме преосвећеном кир Сави: „Оптећи ћеш истоке и западе, као и сунце, осијавши долине и брда, и испитавши све неиспитане путеве Владике свога, и од истока доћи ћеш к мени, носећи превелико извешће деци свога отачаства, и заједно ћемо се насладити општега блаженства од љубитеља нашега Христа⁸.“

Цар је био веома трепетан због страшног виђења, и рано призвавши свога зета краља Владислава, и мада бољари и грађани његови нису волели, заповеди му да узме Преосвећенога. И са радошћу изишавши од цара рече изабранима својима заповест цареву. И тога часа отидоше у манастир светих Четрдесет Мученика, и сатворише молитву ка светима и над гробом Преосвећенога, и велики краљ богомисаоним разумом заповеди свему сабору да све брзо чине, једни да служе свету литургију за покој Преосвећенога, а други да поју надгробна пјенија за покој Преосвећенога, а други да спремају носила и поњаве, на којима ће бити положен Преосвећени. И тако се сви обузети великим страхом жураху на посао им.

И отворивши гроб Преосвећенога, нађоше га по истини света телом и духом⁹, као што су га и пре у животу видели. И свељубазни син, богоносни Атанасије¹⁰, подижући га са љубављу, и са топлим сузама пророчким гласом вапијаше:

„О божија, о љубазна, о слаткога и преосвећенога гласа, богогласни Саво; истинито се обећа да ћеш са нама бивати до скончања века, боголепни Саво; а ми љубима чеда твоја, имајући те као државу и богомисаону наду, сада се радујемо. Јаој чуда, братијо, светлијег од свих чудеса, ужасног и испуњеног неисказанога дивљења. О, велика је божја сила, и неисказана су његова чудеса, јер се не распаде ни гроб онога који љуби Бога и чини вољу његову, ни земља не могаде задржати но му још у животу његову и сама морска пучина послужи¹¹, а после смрти земља се не дотаче његова богоносна тела, но штавише као и добромирисни крин прорасте мирисима побожности онога који је из младости процветао, и, по речи пророчкој, ни тело његово не виде трулежа¹².“

А богосветла чеда његова, ваистину нашавши велику ризницу, тога самога Преосвећенога, обукавши га у пресветле ризе, и обвивши часним поњавама, управише га на пут ка његову отачаству; а дрва, на којима беше лежао Преосвећени, и прах земаљски који је око њих, подобно томе Светоме часно сабраше са великим страхом. И као што они персијски волсви од Витлејема града пречисти образ господњи насликан и његове пречисте Матере, пуни великога страха однеше тајно у своју земљу¹³, истим начином и чеда овога Преосвећенога, обузети великим страхом и са великом журбом утекоше тајно од града Трнова, не мислећи да ће однети толики дар од тога богољубивога цара.

А сам велики краљ Владислав оде на порадовање оца¹⁴ свога благовернога цара. А цар упита: „Да, где је преосвећени кир Сава?“ „За љубав — рече — великога ти царства пође у своје отачаство.“ — „Да, шта је — рече — и како с њим?“ И све по реду исприча му како је милост божја на његовим преподобнима и посећење на избранима његовим. А цара, кад то чу, обузе превелика жалост, и силне бољаре његове.

И добивши већу смелост, ово пророчанство богооца Давидова велегласно вапијаше¹⁵: Проповедајте чудеса његова и хвалите се у име свето његово, нека се узвеселе срца оних који траже Господа: тражите Господа, и утврдите се, и тражите лица његова увек помињући чудеса његова, која сатвори¹⁶ са онима који творе вољу његову. И опет исти светопевац: Велики је Господ и хвалан веома, и величију његову нема краја, и чудеса твоја исповедиће и силу страшних твојих рећи ће¹⁷. И други: Велики си, Господе, и чудна су дела твоја¹⁸. И опет чудесни пророк: Часна је пред Господом смрт његових светих¹⁹. И велико светило целе васељене, часни и највиши апостол Павле: Бог који рече да из таме засија светлост, коју засија у нашим срцима, ка просвећењу славе разума његова у лицу Исуса Христа²⁰. И опет као што богогласује велики јеванђелист Матеј о Господу нашем Исусу Христу рекавши: Слепи прогледају и хроми ходе, прокажени се чисте и глуси слушају, мртви устају и ништи проповедају добру вест²¹.

И прекрасни Владика Христос у животу премного прослави преславним чудесима овога преосвећенога слугу свога који увек чини вољу његову, творећи га и после смрти подобним себи, и удивљујући га пречудним чудесима, по други пут од праха подигнувши га, и дотицајем Преосвећенога тела његова неизмерном силом и безбројном својом милошћу дарова слепима прогледање и хромима ход и глухима слух и болнима исцељење.

И сви грађани града тога удививши се чуду, разграбише земаљски прах гроба Преосвећенога, жалошћу јадикујући и говорећи: „Зашто се обезумисмо отпустивши толики светилник од нашег града?“ Благоверни краљ Владислав чувши то са журбом се растаде са царем, да се гнев не множи још више, а уз то да се утоли жалост царева. И благодаривши Бога отаца својих, са великом радошћу оде за Преосвећеним²².

И када је он отуда²³ отишао. Сви грађани удивише се због чудеса која Господ сатвори са Преосвећеним, и када се још више прочуло по целом граду, би велико стицање доброверног народа, и би доношење многих болесника, и многи слепи бише доведени, и сами људи свакога од срца жалећи узимаху земни прах од гроба Светога, и слепога по очима помазиваху, и у том часу их Господ просвећиваше молитвама Преосвећенога, и светло гледаше као и пре када беше здрав. Такође и болни само земним прахом помазани бивши, добивши здравље, враћаху се својој кући славећи Бога и угодника његова преосвећенога кир Саву.

Ту у манастиру свих Четрдесет Мученика беше неки брат чрнац, именом Неофит, који се никако није могао прострти ни право стати, но је по земљи пузио подупирући се дрвеним штакама. И када су дошли неки богољупци ту у манастир, и када су опили тога хромога, када се архимандрит ту пред црквом светих нешто замајао, а овај хроми уснуо у припрати²⁴ на гробу Преосвећенога, у појање петлова тргнувши се иза сна, ужасно скочи наједанпут и осети се здрав и хођаше са страхом гледајући као у сну. Хтеде изићи ван, али нађе закључана врата, па вративши се у велику цркву клањајући се слављаше Бога који му је дао здравље.

А када је еклисијарх²⁵ у тај час дошао у свету цркву ради паљења кандила, угледа га где ходи посред цркве, и један од другога ужаснуше се. После многог часа рече еклисијарх: „Јеси ли човек, брате, или привиђење?“ А он рече: „Неофит сам, брат твој.“ „Да, реци ми, рече, како прав ходиш? Знам, на коленима си лежао од многих година.“ А он рече: „Сам Бог зна, оче свети, и прости ме, рече. Ову ноћ опих се код оних који су дошли, у папрати, и пошто се ви много замајасте, као у несвести уснух на гробу кир Савином, и не знам друго, но неки пресветли муж дође нада ме, и узевши ме за руку подиже ме, и трепетом бих обузет; али убрзо скочих и право стах, и сав здрав поставши, ево ходим, као што видиш.“ А еклисијарх рече: „Да, где су дрва на којима си пузио?“ И отишавши са еклисијархом, нађе их на гробу кир Савином. И чудом удививши се, узевши поведе га ка архимандриту, и исприча му шта се догодило.

И архимандрит у том часу оде у цркву са свом братијом, и прославише Бога због чуда Преосвећенога, и отпојавши јутарња славословља посла архимандрит ка часном патријарху Јоакиму да сазна о том чуду. А патријарх чувши то, у тај час дође ка Светим Мученицима и са њим сабор велики, и без мала стече се сав град чувши то, да виде чудо и самога тога чрнца који се исцелио. И свети патријарх удививши се чуду, и у сав сабор прорече:

„Превелика чудеса — рече — овога Светога чињена од њега по целом свету, да су у прве дане, преславно би била прописана првим светим оцима²⁶. Но и још је висока рука господња, по његовој истинитој речи: „Ништа није покривено, што се неће открити, и не може се град сакрити стојећи на врху горе, и нико ужегавши светилник не поставља га под мерицу, но на свећник, да светли свима²⁷.“ Да, уз то Владика, цар небесни, који га је просветио, удиви га још и многим чудесима, и, верујте ми, света братијо и чеда, просвећујући све, Господ хоће да просвети некоме умне и срдачне очи, и жели да буду написана чудеса овога преосвећенога мужа²⁸.“

И по речи тога часнога патријарха тако се догоди, пошто је Господ волео да то буде²⁹. А часни патријарх прослави Бога и Преосвећенога и врати се у своју патријаршију, и други сви грађани вратише се свако својој кући, славећи Бога због дивног чуда. И потом гроб Преосвећенога сатвори друга многа чудеса, тако да су множине народа које су долазиле досадиле чрнцима, и савет начинивши заградише гроб Преосвећенога да га се нико не дотиче, рекавши: да се не обрати к њему сав свет, и да проширењем његових чудеса не буде манастиру још већа досада.

А вратимо се ка истинитом чуду, ка самоме Преосвећеном, који иде са богољубазном децом својом од истока ка западу. Овај Преосвећени, из младости преузевши Павлово течење³⁰, и сад још више примивши богосветло откровење на истоку³¹, и као неугасима свећа и богочасна глава другова Претече³² израставши од бокова земље иде ка западу, хотећи божаственом љубављу преклонити часне главе и срца верне деце свога отачаства ка Оцу небесноме, друга богозарна источна звезда са великом радошћу води друге волхве³³, богољубну децу своју, у своје отачаство као велики дар рукама подржаван, и престо великога цара и покојиште светога Духа ношено од деце Преосвећенога, иде ка великом чудотворцу и чедољупцу, часном оцу Симеону, новом мироточцу, по његовој часној речи да заједно оба топла помоћника заступају своје отачаство.

И када се приближио ка земљи свога отачаства, а преосвећени отац наш богоносни велики сапрестолник тога Преосвећенога, богогласни архиепископ Арсеније са свеосвећеним епископима и са часним игуманима, и са свом децом црковном, и као што јерусалимска чеда изиђоше у сусрет Христу са гранчицама и гранама, вапијући и говорећи: „Благословен који греде у име господње, цар Израиљев³⁴“, и чеда овога Преосвећенога сретоше га са богохвалним песмама место масличних грана, узашиљући различне гласове ка вишњему за покој Преосвећенога, и раширивши љубавна срца раније запојена боголепним његовим учењем и услађена богоговорним језиком његовим, течаху на сусрет издавна жељеноме, богосветлој зраци која иде од истинитог сунца, и славују богогласног јеванђелског учења, који им је бодрим умом и неуснулим очима испрва објавио божаствену радост неизречене благодати.

И светло дочекавши га, слатко и љубазно дотаче се преосвећени ка Преосвећеноме, са љубављу целова богосветлога учитеља свога, богогласну свиралу, другога Павла, који је оптекао истоке и западе, и који је богомисаоним духовним крилима облетео крајеве целе васељене, и у пренебесној обитељи добио покој, и који опет сада греде ка западу, своме отачаству, хотећи донети пресветлу радост и сабрати га на сабор празничне љубави своје. И сва чеда његова са страхом и вером целовавши Преосвећенога и појући богохвалне песме за његов покој, часно га преведоше у велику Лавру вазнесења Спасова, у место звано Милешеву, у рукотворени манастир тога самога богољупца и светољупца, великога краља Владислава³⁵.

И сва чеда отачаства Преосвећенога сакупивши се са свих страна љубазно целоваху свога светилника, и светло ликујући сатворише велики празник томе Преосвећеноме. И тако појући надгробна пјенија, у часном гробу, који му беше спремио тај богољубни краљ Владислав, у тај га гроб положише часно³⁶, славећи Оца и Сина и светога Духа.

И после не многа времена објави се једноме од свете деце своје: „Као што не хтедох више живети у гробу, откада се то изволи Господу те ме израсте из срца земаљскога, и сада ми заповеди да за вашу побожност лежим посред цркве, на виђење свима.“

И опет откривши гроб Преосвећенога, учинише по речи његовој, и у дрвеном ковчегу положише га посред свете и велике цркве, и досада као сунце сија, мирисима побожности пунећи срца свих верних, који славе Оца и Сина и светога Духа, и сада и увек и у векове векова, амин³⁷.

---

У име Оца и Сина и светога Духа.

У лето 6751³⁸, за царства благоверног цара кир Калојована грчкога, који царује источним земљама и западним, и за нашега господина, унука светога Симеона, и првовенчаног краља кир Стефана, најмлађега сина његова међу свом браћом, а превисокога и превеликога краља Стефана Уроша³⁹, који у своме отачаству самодржавно царствује свим српским земљама и поморским, и док овог преосвећенога кир Саве престо придржава богоносни отац наш, други архиепископ преосвећени Арсеније, и при блаженом и преподобном оцу светогорском проти кир Теодору, у дане тих светих мужева некоме чрнцу који живи у Светој Гори, тога преосвећенога кир Саве последњем ученику, грешном јеромонаху Доментијану, Бог предложи да разуме живот овога преосвећенога кир Саве.

И заповешћу божјом и светога Духа учен, и молитвом преосвећенога кир Саве вођен, он га написа у самој Светој Гори, у месту званом Кареје, а у сихастирији тога самога преосвећенога кир Саве, у којој је црква светога Саве Јерусалимског⁴⁰.

А Господом нашим Исусом Христом и молитвама тога преосвећенога кир Саве, због благе вере и због љубави велике коју имађаше⁴¹ ка преосвећеном свом господину кир Сави благоверни господин наш Стефан краљ Урош, тога ради посла му Бог пресавршену молитву његову, и харизма му би та књига⁴².

А Господу Богу нашем Исусу Христу слава и част и безначалије у бесконачне векове, амин⁴³.

Напомене

1. Наслов је из Бечког рукописа. У Пећком рукопису овде недостаје неколико листова.
2. Богољубац , односи се на краља Владислава.
3. Деца Преосвећенога, Савини ученици, међу којима можда и Доментијан. Упореди причање о ученицима које Сава шаље испред себе у отачаство, у претходној глави. Тамо у пр. 4 наведен је цитат из Псалама, али се у Псалму говори о синовима који су плод утробе, пород, а Сава говори о синовима који су награда плода труднога, тј. духовна деца. Савине последње мисли њима су упућене, што показује да је Доментијанова места са пажњом радио.
4. Финик , палма.
5. Књига о судијама 7, 17. То је рекао Израиљцима пре боја се Мадијанцима вођа Гедеон, а то је и Сава раније рекао својим ученицима кад је напуштао последњи пут Србију, упор. гл. 26, стр. 14.
6. Добромириских моштију, из Савиних моштију још не тече миро, он још лежи у првом гробу, те Владислав још не зна о Савином посвећењу. Типично за Доментијанов начин писања.
7. Упореди гл. 15, пр. 4. Карактеристично је да код Доментијана цареви добијају извештаје од Бога о Сави.
8. Упореди гл. 8, пр. 2—7 и 19, пр. 31.
9. Света телом и духом,тј. нашли су неповређено тело, што је по хришћанским схватањима доказ светости.
10. Богоносни Атанасије, непозната личност, по некима писац Похвале св. Саве од које су неки делови овде код Доментијана цитирани.
11. Алузија на Савина чуда на Сиријском мору, описана у главама 26 и 30.
12. Дела апостолска 2, 31, где се цитат приписује Давиду, али га нема у Псалмима.
13. Није из јеванђеља, свакако из неке апокрифне легенде, сличне легенди о Авгару.
14. Оца, јер му је таст.
15. Владислав.
16. Псалам (105, 2—5).
17. Псалам (145, 3—4).
18. Откровење Јованово (15, 3).
19. Псалам (116, 15).
20. Друга посланица Коринћанима (4, 6).
21. Јеванђеље по Матеју (11, 5); Доментијан као дворски писац иницијативу за пренос Савиних моштију у Србију приписује краљу Владиславу, па му такође приписује и похвалу, која је састављена од цитата из Светог писма. Необично је што се у овој похвали јасно истиче да су то цитати, док је иначе Доментијан цитате користио сасвим слободно и од њих компоновао сасвим нове и самосталне целине.
22. Цео овај пасус налази се на овом месту у Пећком рукопису, док је у Бечком рукопису раније, између: и силни бољари његови и И добивши већу смелост.
23. Тј. из Трнова.
24. Припрата, улазни део цркве у коме се обично налазе и гробови значајних лица.
25. Еклисијарх, црквењак.
26. Тј. да су се десила у првим данима хришћанства, описали би их први свети оци, велики писци 4. и следећих векова.
27. Јеванђеље по Луци (12, 2) и Јеванђеље по Матеју (5, 14—15).
28. Бугарски патријарх даје иницијативу за писање Савиног житија, као што и доликује свецу који се чудима после смрти објавио.
29. Доментијан констатује да је патријархов захтев испуњен. Да ли се то односи на њега самога и његово дело? У доба краља Владислава таква мотивација била би двору пријатна: подстицај за прослављање св. Саве потиче од бугарског патријарха.
30. Павлово течење; Апостол Павле је много путовао, в. Дела апостолска и Павлове посланице.
31. Алузија на посету Синају.
32. Претеча, Јован Крститељ.
33. Паралела са звездом и мудрацима са истока из Јеванђеља по Матеју 2, 1—12.
34. Јеванђеље по Јовану (12, 13).
35. Милешева, задужбина краља Владислава.
36. Пренос моштију св. Саве у Милешеву био је 1237. године.
37. Овај последњи пасус у Пећком рукопису гласи: „И опет откривши гроб његов учинише по речи Светога и положише га у ковчег створен од дрвета, а који после би часно покован сребром и златом, извајањем божанствених слика са хинепси, од добро изниклога изданка њихова, од једнога који је имао велику љубав и наду према овом Преосвећеном, где и до сада као сунце сија лежећи посред велике цркве, творећи дивна чудеса и мирисима побожности пунећи срца свих верних, који славе Оца и Сина и светога Духа једнога Бога коме се клањамо у Тројици, коме слава и држава, част и поклоњење, сада и увек и у веке векова, амин“.
38. У лето 6751, тј. године 1242/43.
39. Краљ Стефан Урош Први (1243—1276).
40. Аутобиографски подаци, као и у глави 7, прим. 8.
41. Види главу 11, пр. 7.
42. Харизма (грч.), поклон, дар (грчки).
43. Овај запис у Пећком рукопису гласи: „У лето 6762. индикта 11. за царство благовернога цара Грка кир Калојана, и у дане самодршца српскога, унука светога Симеона, а сина Стефана… и кад је потом био богоносац преосвећени Арсеније, Доментијану јеромонаху, који је, како је пре речено, живео у Светој Гори у мучалници овога Светога, која се назива Кареје, који је његов последњи ученик, предложи Бог, откривши Духом светим, да разуме живот овога преосвећенога Саве, и њим сложен и написан би у месту вишереченом, Карејама, светог Духа поуком и молитвама Светога. А због благе вере коју имађаше ка преосвећеном свом господину Сави благоверни господин наш, Стефан краљ Урош, посла њему Бог пресавршену молитву његову, ову књигу, коју прими као превелики частан дар“. — Као што се види у запису Пећког рукописа година је 1253/54.

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34