Поглавље 21: О чуду Преосвећенога које сатвори о престављању брата свога Стефана краља и о постављању сина његова Радослава на краљевство
Поглавље 21.1: Чудо Преосвећенога, које сатвори о престављењу брата свога, и како заповеди анђелу божјем да га дочека са душом братовљевом
У неко време пошто се промислом божјим растала љубазна браћа, када је Преосвећени био у другој земљи отачаства свога, и постиже глас божји обичне радости свију који су се родили у пролазном животу, и поче боловати свељубазни брат његов, благоверни краљ кир Стефан, од крепке болести, и посла ка Преосвећеном, да чује о болести његовој, и да се, дошавши, помоли за њега. А он ожалостивши се због светосаврсника, брата свога, и због истинског саподвижника Христове добре вере, и разгоревши се срдачном радошћу, и подигавши се оде к њему.
И док је он још далеко био од њега, срете га други, ходећи на брзом коњу, и јави му: „Престави се брат твој.“ Када он чу овај горки глас, у том часу, сишавши са коња, паде на земљу, испунивши очи своје сузама и ридањем, и уздигавши руке своје горе ка вишњему који седи на херувимима, који умртвљава и оживљава, поче се молити, рекавши:
„Боже, који си се родио пре Данице из бестелесне утробе беспочетнога Оца, пре бића свију људи и сваког свога видљивог и невидљивог створења, и који си људима даровао биће, будући неразлучним искони од Оца, који си свима људима положио меру живота, који си свакоме урекао крај живота; Исусе Христе, који пребиваш пре векова, који си пре и сада, и сада си, који слушаш оне који те истином призивају, ти Владико, који си се родио од девојке ради нашега спасења, неисказана и превечна радости наша, које радости нико никада не чу нити виде од првих древних родова, што је ти добри сатвори са нашим оцима и са свима нама у све векове векова, и још даље тамо без краја у све векове векова, не само дошавши на земљу и ходивши са нама, или испричавши нам се, и отиде од нас, но и увек си с нама; и који си пре рођења нашега основао на вољи својој саставе душе и тела наших, и који си се укоренио у недрима душа и срдаца наших, који си дао благодат онима који те љубе да сазнају тебе истинитога Бога, јер ти милујући и спасаваш све који се уздају на те, јер си Бог истинити, који си дошао да спасеш створење руку твојих, и који си смрћу пострадао и живот даровао свему свету, и који хоћеш да ниједан човек не погине, но да се сви спасу, — свесилним и страшним оком твојим заповеди твојем пресветлом анђелу да поврати душу слуге твога, сапоспешника мога за твоју свету веру, да сатворим на њему твоју свету вољу, и да га обучем светим образом светих анђела твојих и светих апостола и пророка и преподобних отаца, да се удостоји вечних добара твојих, која си, добри, спремио онима који те љубе, да и ја, некорисни слуга твој, примим смелост и пренесем твоје пресвето име на превелику хвалу.“ И рече: амин.
И сведобри, брзи у милости, свемилосрдни Отац небески послуша угодника свога, заповеди анђелу своме да врати душу у тело онога.
Поглавље 21.2: О престављењу благовернога краља кир Стефана
И дошавши са великом журбом, Преосвећени га нађе опет оживела, и сатвори на њему сву вољу божју, целивајући његова свељубазна уста, и квасећи топлим сузама богољубиво лице његово узашиљући из дубине срца свога душевно ридање ка вишњему, и својим светим рукама обуче га у велики анђеоски образ1, причестивши га небесноме бисеру, пречистој крви и телу Христову, и венчавши га са свима почастима цара небеснога и превеликом милошћу.
И тако предаде своју свету душу у руке добротвору своме Христу, и са миром у Господу усну, добро послуживши Господу своме преподобијем и правдом све дане живота свога. А овај Преосвећени, двоструко венчавши благовернога брата свога, бившег краља кир Стефана, и назвавши га у анђелском образу Симон монах, и венчавши га свима земаљским и небеским частима2, и уздавши благодарне молитве за његов покој Богу који га је преселио ка себи у жељена села, и тако положи његове свете мошти са светим Симеоном, оцем његовим, у дому Свете Богородице Студеничке3.
И опет после неког времена пренесе га са великим частима у дом Спасов, у рукотворени му манастир, у велику архиепископију звану Житчу, где и данас лежи телом сав неповредим, по пророчанству Давидову: Многе су скрби праведницима, од свију ће их избавити Господ, и сачуваће све кости њихове, и ниједна се од њих неће преломити4. Ово што се догодило на овом богољубивом краљу, би видимо свему отачаству његову, пошто Бог јавља милост своју на свима онима који га љубе, од сада и до века, амин.
А овај Преосвећени остаде опет сам, лишивши се овде богоизабраних саврсника својих, и обојицу наоружавши сваким преподобијем и правдом, и посла их напред пред собом ка светој и јединосушној Тројици, којој послужише јединомишљем, будући на земљи тројица, и извољењем њихова љубитеља, два богоизабрана напред узиђоше на превелико награђивање. А овај из младости Богом научен да сва своја страдања носи на Богом дарованој му кротости, и тихошћу светога Духа имајући велико расуђење у својој доброразумној души, од почетка многе тегобе подношаше собом у горама и у пустињама и у манастирима, по земљама и по градовима, са царевима и кнезовима, одасвуда сабирајући своме отачаству пространство и богоразумије, а сада опет на њему једином остаде сва тежина његова отачаства, да се он брине о свима духовним и телесним исправљењима.
Поглавље 21.3: О томе како је краљ кир Стефан благословио свога сина Радослава на краљевство
Благоверни краљ кир Стефан, хотећи се преселити ка небесним, и божјим извољењем и вољом Преосвећенога, благослови старијега сина Радослава да он буде намесник после њега. И опет тога благослови Преосвећени, и венча га на краљевство, да буде сапрестолник отачаства свога, и да се зове венчани краљ Радослав. И са њим остаде колико се Богу изволи. И оженивши га од грчкога цара кир Теодора, и двоструко утврдивши своје отачаство, насади сваку добру веру у њему5.
И не могући трпети разлучења својих богоносних саврсника, и вазда један ка јединоме вапијаше дан и ноћ, све уздање имајући горе ка вишњему који живи на небесима, и од тога чекаше помоћ, који ће му пут прво показати, по коме ће поћи без закашњавања ка своме љубитељу, ка коме приону од своје младости. И хотећи вољу тога и до конца сатворити, и његовом благодаћу сијајући као и сунце, свагда украшаван божаственим врлинама. Љубитељ чистога девичанства, сретник светих, свесветска труба, хотећи објавити своме отачаству превелику радост, свагда имајући будне очи ка својему добротвору, који га је прославио и многим чудесима, имађаше жељу да се одлучи од светских жалости6, хођаше по првом обичају да опет послужи један јединоме, и разгоре се душом, и рани се срдачном љубављу Владике свога Христа, позавидевши богооцу Давиду, који је рекао: „Да ли ћу ући у село дома мога, или узлећи на одар моје постеље, и да ли ћу дати сна очима мојима и дремања мојим веђама и покој коленима мојима, док не нађем место Господу и село Богу Јаковљеву7“; и да се поклоним на месту где стојаху пречисте ноге мога добротвора8.
А чувши тај благоверни краљ, синовац његов Радослав, ражалости се, помишљајући на његово разлучење са собом. Но макар да није волео, није га могао разлучити од топле жеље његове, и видевши га где се устремио у дубину Христове љубави, и што је требао на пут, свако довољство даде му: злато много и друге потребе, колико требаше. А благословивши благовернога краља, синовца свога и са Богом дарованом му супругом, и сва чеда свога отачаства, и мир божји давши свима, и тако са великом љубављу и са многим жалосним сузама благоверни краљ и сва чеда отачаства његова растадоше се са добрим пастирем и учитељем и господином својим.9
Напомене
- Велики анђеоски образ, други, виши ступањ монаштва, велика схима.
- Доментијан сматра Стефаново замонашење духовним венчањем, крунисањем.
- Стефан Првовенчани је умро 1227. године. Сава је хитао да га замонаши како би се наставила Немањина традиција и како би га касније могли убројати у свете — све ради одржања ауторитета династије.
- Псалам (34, 19—20).
- Најстарији син Стефана Првовенчаног, краљ Радослав, владао је од 1227. до 1234. године. Био је ожењен Аном, ћерком епирског деспота Теодора Анђела, који се после ослобођења Солуна прогласио византијским царем, 1224. године.
- Иза жалости у Пећком рукопису је наслов који ми стављамо иза следећег пасуса, као наслов новога поглавља.
- Псалам (132, 3—5).
- Односи се на земљу којом је Христос ходао, тј. Палестину и Египат; свакако нису речи Давидове. Ово је место карактеристично за Доментијанов начин писања: он почиње цитат из Библије, па наставља Савиним речима, без икаквог прелаза, заборавља да је већ истакао како ће навести речи старозаветног писца.
- Постоји мишљење да је Сава дошао у сукоб са краљем Радославом јер је овај био под јаким утицајем своје жене и њеног оца, те је хтео чак и да српску цркву поново подреди Охридској архиепископији. Чињеница је да је Радослав водио преписку на грчком о разним литургичким и канонским питањима са поглаварем епирске цркве, охридским архепископом Димитријем Хоматијаном, Савиним великим противником. Разлози за Савин пут на исток су вишеструки: најпре лична искрена жеља да види света места, затим потреба да тамо набави реликвије неопходне за младу, новоосновану самосталну цркву, да се састане са три васељенска патријарха (јерусалимским, александријским и антиохијским) како би и они признали српску цркву, да проучи тамошње црквене институције и да оснује српске монашке колоније у тим местима (као што је то учинио и у Светој Гори). То му је омогућио уговор немачког цара Фридриха Другог са мисирским султаном Малек Ел Ћамилом, од фебруара 1229. године, којим је у наредних десет година (до 1239) ослобођен пут хришћанским ходочасницима у Јерусалим и остала света места Истока, преко лука Акона (Акре) и Јафе (Јопије). Сава је на пут кренуо одмах, те исте 1229. године.